Пише: Дејан Бешовић

Под термином четници од ријечи чета- четовање до краја 19. вијека су се подразумијевали герилски борци сврстани у мале борбене јединице — чете. У српским пјесмама често се за хајдуке и ускоке користи термин четник. Од краја 19. вијека за припаднике добровољачких српских формација које су настале крајем 19. вијека и које су организовале и помагале власти у Србији,Црној Гори и надасве Босни  у циљу слабљења турске моћи на Балкану везује се назив четник. Паралелно с термином четник, до Првог балканског рата фигурира и израз комита као термин за припадника револуционарног-четничког комитета. Израз „комита“ је примљен од припадника Унутрашње македонске револуционарне организације -ВМРО и од чланова српске четничке организације, док су се грчки револуционари-герилци називали андартима.Колико је Влада Краљевине полагала на питање безбједности у новим крајевима, може се видјети и по томе што је поред војске и полиције одлучила да формира и четири батаљона добровољаца четника за ове крајеве. Мишљење је било да су ови батаљони неопходни, па је одобрено Инспекторату полиције да изврши њихову организацију. Тим поводом, начелник Штаба Врховне команде, ђенерал Живојин Мишић је у Скопљу потписао наредбу о образовању четири батаљона добровољаца четника са привременим седиштима и то – Први батаљон у Св. Николи (Клисели), Други у Приштини, Трећи у Ђевђелији и Четврти у Неготину на Вардару. Било је предвиђено да се попуњавање ових батаљона врши из редова становништва нових крајева. Поред бивших четника хришћана из ових округа, било је предвиђено да се у добровољачке батаљоне примају првенствено Турци и Арнаути који су служили у турској војсци, „тако што би задржали чинове које су имали. У ове батаљоне су могли бити примљени чак и бивши турски официри, уколико су за тако нешто изразили жељу. Сви примљени добровољци су били обавезни да положе заклетву краљу Петру по обредима дотичне вероисповести, после чега су потпадали под заштиту српских војних закона и Уредбе о војној дисциплини.Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадарски, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су деловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева“.

Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком 1915. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу гдје је водио борбе са Бугарима. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на Крф. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Груништу одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо. Преживјели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су 1917. године стављене на располагање француској војсци на Солунском фронту.Послије окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Дјеловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успјеле да се одрже, као на сјеверу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица. На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор аустроугарској војсци. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.Крајем 1916. године, после уласка Румуније у рат, са Солунског фронта је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода Коста Пећанац да организује четничке јединице „Које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто време, његов задатак је био да спречи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом Косте Војиновића. До устанка је дошло након одлуке Бугарске да изврши присилну мобилизацију на југу Србије. Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и 22. фебруара 1917. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и Милинко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић и четовођа Милан Дечански. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13.000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупационе снаге су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних[тражи се извор]. И поред јаког отпора дошло је до слома устанка крајем марта 1917. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја 1917. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора, тако да су жртве процењене на 20000 људи.Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до 23. децембра 1917. године, односно војводине смрти.У време приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.У време повлачења, у јесен 1915. године, много српских војника остало је иза непријатељског фронта. Они нису били обучени да стварају организацију. Једино су могли да делују примером, као усамљени одметници. Један од њих, Коста Војиновић, постаће вођа гериле. Одред који је он формирао снажно је утицао на становништво и глас о њему брзо се преносио. Постао је сабирно средиште за многе људе. Мрежа отпора све више се ширила и крајем 1916. године, захватила је јужне крајеве аустроугарског и бугарског окупационог подручја у Србији. Доласком изасланика врховне команде Косте Пећанца крајем 1916. године, устанички покрет се шири.На састанку у Обилићу, код Бојника, устаничке вође донеле су и одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о дизању оружаног устанка против бугарско-аустроугарске окупације. Почетком 1917. године, комитским (четничким) одредима обухваћен је простор око река Јабланице, Топлице и Пусте Реке. Све више се прича о подизању устанка. У народу се разгорела нада о побуни, мада је герилским вођама било јасно да је неки већи успех немогуће остварити. Тек стасали младићи просто су се сливали у шуме. Први велики сукоб одиграо се у близини села Блажева, на Копаонику. Комите под командом Косте Војиновића сукобљавају се са једном аустроугарском патролом из Крушевца“.

Комитовање је узимало све више маха, а посебно када је бугарска Влада, почетком фебруара 1917. године, наредила мобилизацију српских младића у бугарску војску. То је изазвало отворену побуну. Под притиском народа, герилске вође 24. фебруара покрећу устанак који се шири на све стране. Устаници су ослободили Куршумлију, Прокупље, Лебане, целу Пусту Реку -Бојник са околином, дио нишког, врањског и рашког округа.Одмах се показало да нема довољно оружја за опремање иоле веће устаничке војске. Окупатор у побуњену Топлицу и Јабланицу шаље три дивизије, које су устанак сурово угушиле. „Спаљивана су села и од пријеких судова изрицане смртне пресуде (само у селу Разбојни убијено је око 2.000 људи). У марту је устанак угушен, Коста Војиновић је погинуо, а Коста Пећанац је наставио четовање, проваливши до Босилеграда (тада у Бугарској), кога је спалио. У овом устанку настрадало је око 20.000 српских цивила.Четници су се при стварању Краљевине СХС државе појавили као једна од водећих српских патриотских групација“.Четнички ветерани су 1921. године основали Удружење четника за слободу и част отаџбине, чији је циљ било ширење патриотских идеја и пружање помоћи удовицама и сирочади палих четника. Четничка удружења представљала су се као организације без страначког обележја, мада су се фактички налазила у страначкој служби. Удружење четника за слободу и част отаџбине је било под утицајем Демократске странке, па је ривалска Радикална странка почела оснивати супарничке четничке организације. Прорадикалски, српски чланови су се отцијепили од матичног удружења и 1924. основали »Удружење српских четника за Краља и Отаџбину« и »Удружење српских четника Петар Мркоњић«. Те две организације су се 1925. ујединиле у »Удружење српских четника Петар Мркоњић за Краља и Отаџбину«. Вођа тог удружења све до 1928. био је Пуниша Рачић. Удружење »Петар Мркоњић« мучиле су размирице у вођству и престало је са радом око 1928, да би 1929, након завођења Шестојануарске диктатуре било распуштено. Осим према симпатија за Демократску или Радикалну странку, водећи четници су се дијелили и по томе да ли су симпатисали Црну или Бијелу руку. То је подстицало жестоку политичку борбу за власт у обије фракције.Од 1929. до 1932. председник четничког удружења био је Илија Трифуновић-Бирчанин, а 1934. предсједник удружења је постао Коста Пећанац. Пећанац је тежио ширењу организације, али се примању новог чланства одупирали четнички ветерани, јер су се нови чланови у четничка удружења укључивали из користољубља. Стога су Трифуновић-Бирчанин и други четнички ветерани основали супарничко Удружење старих четника, које никада није постало озбиљан ривал удружењу из којег је потицало.Насупрот томе, удружење које је водио Пећанац ширило се на велико: Године 1938. имало је према годишњем извјештају више од хиљаду одбора по целој земљи са око петсто хиљада чланова, од људи из српског малограђанства и сељаштва. Удружење никада није укључивала већи број интелектуалаца, и деломично захваљујући томе никад није било у стању развити сопствени политички привлачан програм.Удружења четника су 1920-их година своју идеологију посуђивали од Организације југословенских националиста или радикалске Српске националистичке омладине. Због своје везаности за режим, удружења четника су такође постала позната због својих антидемократских, антилибералних и антикомунистичких ставова“-Анали  Краљевине Југославије за 1938 ,Београд ,СЗС

Удружења четника су у суштини су били помоћна, полувојна снага режима и његовог принудног апарата војске, жандармерије, полиције за разрачунавање са политичким противницима српске, односно интегралне југословенске идеологије. Четници су служили за борбу против пробугарских комита, против штрајкача и демонстраната и за растурање политичких зборова уочи избора.Међутим, како је руководство организације било скоро увинек корумпирано, а дио чланства учлањен из користољубља није ни у ком погледу био одан идеалима и циљевима организације, па њен утицај није никад био сразмеран бројности чланства.Брзим сломом Краљевине Југославије 6-17 .априла 1941.године , силе Осовине комадају подручје Краљевине Југославије на мања подручја с директном управом додијељеном разним савезницима :Мађарској, Бугарској, Румунији, Италији; стварају се нове државе попут Независне Државе Хрватске и Независна Држава Македонија,Независна држава Црна Гора  или се устоличују колаборацијске владе у Словенији и Србији.Разбијеност српског етничког простора је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. Најтежа ситуација за српски народ је била у оним земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатору и почињу систематски геноцид на српским живљем.Дана 11. маја 1941. године на Равној Гори настаје Команда четничких одреда Југословенске војске на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Четничка војна организација је на почетку била заснована дефанзивном ставу према окупатору, територијалној структури и децентрализацији што је изазвала слабост покрета и недисциплину.Четници Драгољуба Михаиловића су имали велики допринос у разбијању јединственог устаничког фронта, што је за врхунац имало напад на партизане унутар ослобођене територије, у вријеме када и Немци врше офанзиву на Ужичку републику. Дио четничких команданата у Босни и Херцеговини  након првих сукоба са Њемцима и НДХ склапа уговоре са НДХ и окупатором. Циљ ових уговора је био смањивање репресалија изазваних нападима на Њемце и јединице НДХ, па они углавном имају и клаузуле које је требало то да обезбиједе. Осим овог циља разлог за сарадњу је наравно била и борба против идеолошких противника — партизана- тврди Јован Вучетић . Комунистичка пропаганда тврди : Тако су са Италијанима сарађивали четници под командом Момчила Ђујића, Доброслава Јевђевића, Илије Трифуновића-Бирчанина, Баја Станишића, Петра Баћовића и Павла Ђуришића. Са представницима НДХ споразуме су потписивали Урош Дреновић, Лазар Тешановић, Раде Радић и други. Са Њемцима је још од августа 1941. отворено сарађивао Коста Пећанац, а од краја 1943. и четници Драже Михаиловића су почели да склапају споразуме о ненападању са Њемцима, да добијају оружје и учествују у заједничким акцијама против партизана (мада су себе и даље сматрали члановима антихитлеровске коалиције). Крајеви где су четници били надмоћни у великој мери успели да сачувају становништво (Книнска крајина, планина Озрен). Међутим, ова политика сарадње омогућила је концентрацију окупаторских и квислиншких снага на другим подручјима које су били под утицајем партизана (Козара, Грмеч), који су претрпели тешка страдања од Немаца и НДХ уз четничку пасивност и па чак и делимичну сарадњу.Оба покрета отпора су показивала изразиту нетрпељивост један према другом, па се после слома устанка у Србији 1941. године и масовних репресалија руководство четничког покрета одлучује да промени стратегију. С обзиром да је партизане сматрало продуженом руком Стаљина и Коминтерне који беспотребно изазивају репресалије без изгледа на озбиљнији успех, доноси се одлука да се део јединица легализује као Добровољачка антикомунистичка милиција на подручјима под италијанском контролом, док се у Србији инфилтрирају у Недићеве јединице. На овај начин се хтело да се постигну два циља, да се уз помоћ окупатора уклоне партизани као главни такмац и да се окупирана подручја пацификују до повољног тренутка када треба окренути оружје на окупатора.Оваква политика није могла да превари окупационе снаге па се све свело на „љубав из користи“. Италијани који су били војно слабији су радије пристајали на ову сарадњу, док је са Немцима ова сарадња теже функционисала. Хитлер у свом писму Мусолинију од 16. фебруара 1943 наводи следеће: Ситуација на Балкану, Дуче, ме веома брине. Колико год било корисно окренути супротстављене снаге једне против других, мислим да је веома опасно све док су обе стране… безусловно сложне око једне ствари…: своје безграничне мржње према Италији и Немачкој… Осећам посебну опасност, Дуче… у начину на који се развија Михаиловићев покрет. Велика количина поверљивих и добро обрађених података које поседујем јасно открива да тај покрет, који је ваљано организован и енергично вођен са политичке тачке гледишта, само чека тренутак у коме ће се окренути против нас… Михаиловић чека да добије оружје и намирнице ради реализације ових планова правећи се да помаже нашим трупама… Разум ме позива, Дуче, да и тебе упозорим на даљи развој такве политике!Никола Љубичић је умјеренији у својим тврдњама па ће 1973 записати : До краја 1943.године  је и поред повремене сарадње против партизана долазило до сукоба са Њемцима што је опет изазивало тешке репресалије над симпатизерима четничког покрета.Године 1943. у Техерану на конференцији тројице одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник због колаборације са силама Осовине, НДХ и Недићевим режимом, тe истовремено Савезници званично признају партизане као савезничку војску. Напуштени од савезника који су препустили Југославију конкурентском покрету отпора четници улазе у отворену сарадњу са Немцима у покушају да зауставе продор партизана у Србију. Део четника Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића се заједно са Немцима повукао у Словенију. На крају рата је део четничких јединица који није искористио амнестију и ступио у партизанске јединице страдао од партизана, један део од усташа, део је прешао у Италију, а значајан број оних који су успели да се повуку у Аустрију су Енглези вратили у Југославију где је велики део убијен за време и непосредно после рата без суђењакарактеристичан део цитиране одлуке јесте да се њоме траже способни људи из Србије за војне инструкторе, уз захтев да они буду првенствено из Босанске Крајине, а затим и из других делова Босне и Југославије. Став да послати официри треба да буду Босанци проистекао је, између осталог, из жеље четничких команданата да обезбеде аутономију у вођењу политике на својој територији, што би им осигурало задржавање стечених положаја, од којих су црпели велике личне, пре свега материјалне, користи. Истовремено, очекивали су да ће успостављањем буржоаске власти после рата имати обезбеђене позиције и већи утицај у вођењу државне политике. Наиме, босански четници су идеолошки тежили српској држави у којој би Босна имала своју аутономију, а босански Срби би владали том аутономијом. Залагали су се за такву великосрпску политику. су скоро сви команданти четничких одреда у Босни“ .Своја схватања су јасније формулисали крајем 1942. године, о чему ће бити ријечи касније.

Формирањем Главног штаба босанских четничких јединица на конференцији одржаној 21. јула 1942. године у месту Јошавка источно од Бањалуке, којој су присуствовали представници четничких одреда Босанске Крајине и централне Босне, покренуто је питање надлежности над именовањем и смјењивањем четничких официра. За команданта овог штаба изабран је Радослав Радић, а чланови су били Лука Радић, командант позадине, Василије Лалић, помоћник команданта, и Мирко Татић, Мирко Џомбић, Јово Лакић, др Бранислав Лазичић и др Михаило Стакић.Тако су четнички одреди на територији западне Радчане истовремено били под командом западне Радчанске Босне.Ту се налазио и главни штав.Ово питање је највише узбуђивало команданте четничких одреда у Босни, јер су од тога како се оно ријеши зависили њихови положаји, стечени положаји и материјалне користи.Сви су се сложили да остане Генералштаб, чије би подручје била Требава, Озрен и Борја, и да остане и Генералштаб, чије би подручје остала источна Босна. Тада би Стеван Ботић окупио своје присталице, команданте батаљона, а Генералштаб своје, и изабрали би јединствени штаб, чији би командант био или Стеван Ботић или Раде Радић, а један од њих који не буде изабран за команданта био би послат као савјетник министру за босанске послове. Генералштаб такође признаје министра, али сматрају да министар нема право да сам именује команданте, већ само на њихов предлог, и да то могу учинити само Босанци -Срби из Босне .“ Након те конференције, Стеван Ботић се вратио са мајором Врањешевићем у Чивчије…Ботић ће записати “ Чланови Главног штаба, осим др Лазичића из Бањалуке и др Стакића, немају никакву вриједност. Командант Раде Радић, бивши партизански командант Јошавске чете, клао је партизане у Јошавки и придружио се четницима. Човјек из села, трговац, ниске културе.Није био одан отаџбини у Босанској Крајини са циљем стварања организације према одређеним упутствима. Пошто се брат мајор Врањешевић јавио овом штабу, наређујем:“Да мајор брат Врањешевић, у вези са данашњом ситуацијом, одмах узме под своју команду групу одреда ‘Мањача’ и ‘Кочић’ и да тамо са њима сада предузме акције (против партизана — прим. аутора).У свом раду мора се ослањати на помоћ и сарадњу свих потчињених команданата Мањачког пука и одреда ‘Кочић’, и наређујем овим командантима да извршавају његова наређења.Ово се односи на све јединице које се налазе на овој оперативној територији, а такође и на појединачне групе јединица док трају операције, ако нису у саставу пука „Мањача“ и одреда „Кочић“.Мајор брат Врањешевић је дужан да редовно шаље извјештаје овој команди, којој је потчињен, и дужан је да обезбиједи да одреди ‘Мањача’ и ‘Кочић’ буду обавијештени о свим наређењима која издаје ова команда.“dok .210-66-42 ByIyH arhiv BIH .

Из поменутог документа јасно је да су бивши југословенски официри које је Дража Михаиловић послао у Босну да организују босанске четнике у редовне војне јединице и пруже стручну војну помоћ четничким одредима, били постављени на одређене руководеће позиције од стране команданта Команде босанских четничких одреда. Ово питање именовања четничких официра, а посебно команданата четничких одреда, детаљније је разматрано на Првој међуодредској конференцији босанских четничких одреда, која је одржана од 1. до 11. децембра 1942. године у селу Кулаши, округ Прњавор.Разђстрана су питања као три главна проблема о којима се највише расправљало.

Неки команданти су наводили стварне разлоге за узроке пораза и неуспјеха у борби против партизана. Између осталог, било је и оваквих мишљења: „Веома је тешко борити се против комуниста, јер наш човек, који је тежак, често каже: Како ћу се борити против своје браће?“ И даље: „Ми четници смо деморалисани и означени  као савезници усташа и Њемаца, до те мере да чак и сам Лондон хвали партизане, а не нас четнике. Ми смо, силом околности, закључили споразуме о примирју…“

Учесници конференције су такође истакли „Да је разлог неуспјеха четничке организације био безбрижан живот доброг дијела четничких официра, који су, након потписивања споразума са усташама, већину времена проводили у граду и шетајући са усташама. Неки су сматрали да неуспјехе треба тражити и у потчињавању четничких јединица њемачким командама. Због свега овога, Лазић, Лазичић и неки други команданти предложили су ревизију односа са усташама и Њемцима. Лазичић је, између осталог, рекао и ово:Требало би да ревидирамо наш став према Хрватима и Њемцима. Ако би савезничке трупе ускоро стигле у наш крај, могло би се приговорити да смо савезници и сарадници непријатеља, једноставно зато што их нисмо напали; наш циљ је да у тренутку слома имамо што више оружја у рукама, па би било неопходно одмах почети са разоружавањем мањих хрватских гарнизона и одузимањем њиховог оружја, јер би их у супротном једноставно предали комунистима.“- извјештај  Врховној команди ЈвУО 

Мирко Ђукановић се такође сложио са овим мишљењем, али је напоменуо да ћемо морати да сачекамо „ако бисмо радили у духу наређења брата Драже Михаиловића“. Против разоружавања мањих домобранских гарнизона био је и отац Саво Божић, истичући да би такав подухват у том тренутку био авантура, јер би Немци сигурно реаговали, будући да им је у интересу да одрже НДХ, која им је пружала помоћ на Источном фронту. На основу ових и других мишљења, Радослав Радић је предложио „да се Главној команди препусти да о томе одлучи према околностима у датом тренутку“. Радићев предлог је једногласно усвојен од стране учесника конференције. Тако су се различита мишљења и покушаји да се пронађе излаз и реши тежак положај четничких организација ревизијом односа са усташама свели на једно: наставити сарадњу са усташама и Немцима у борби против комуниста “ .

На конференцији у Кулашима посебна пажња је посвећена односима између Команде босанских четничких одреда и Драже Михаиловића. Помоћник врховног команданта Лазић је нагласио „да војска у Босни треба да буде организована по локалним правилима“. Истог мишљења био је и делегат „Требаве“ Стеван Ботић, који је рекао да је био у контакту са Дражом Михаиловићем и да је он послао своје официре у источну Босну, од којих је 28 погинуло, а остали су се вратили у Србију. Ови Дражини официри, истакао је Ботић, „би жељели да буду наши команданти“ и да им је рекао да „не могу бити господари Босне“ и да босански четници желе да они у будућности ријеше питање своје државе. У вези са официрима које је Дража послао у Босну, Ботић је даље рекао: „Потребни су нам официри као војни стручњаци у штабовима, али команданти које је изабрао народ и војска треба да остану на својим мјестима. Дражина наредба о организовању војске може се спровести само на папиру као припремна радња, али четнички одреди треба да остану ту гдје се налазе тренутно .“ Делегат Мајевице Мирко Ђукановић сложио се са Ботићевим мишљењем, рекавши, између осталог,“ да су имали веома лоше искуство са официрима који су долазили и тражили да им буду команданти. Позадинско командант Лука Радић је нагласио да „сви вође нашег устанка треба да остану на својим местима. Нико томе не може да се супротстави, па ни Дража...“.Само је Дражин официр, мајор Славко Врањешевић, који је био задужен за спровођење војне организације међу четничким јединицама у Босни, говорио о трансформацији четничких јединица у праве војне формације. Према записнику који цитирамо, мајор Славко Врањешевић је изјавио да је „главни разлог неуспеха у досадашњим биткама то што нисмо војнички организовани. Ово је добровољачка војска у којој није увек лако успоставити ред. Наши неуспеси долазе само због официра који нису на положајима са својом војском и нису дорасли да буду официри. Однос између официра и њихових потчињених није нимало војнички. Где год сам ишао, чуо сам официре како наглашавају: Ја и моја војска! — Верујем да нема ‘моје’ и ‘твоје’ војске, већ је све ово војска српског народа. Једини официр који је на свом месту је брат Лазар Тешановић и зато је његов одред добар. Међу осталим официрима постоји правило да, док се борци боре, они шетају. Има случајева крајње недисциплине, а постоје и трења између појединих одреда.“Након разматрања организационих питања, на предлог представника четничког одреда „Мајевица“ Мирка Ђукановића, конференција у Кулашима је закључила да командант Команде босанског четничког одреда буде овлашћен да именује начелнике и остале чланове штаба, и да уз сагласност Драже Михаиловића, једини он има право да именује команданте. Тада је једногласно одлучено да се Дража Михаиловић призна за врховног команданта, да се са њим успостави што тјешња веза и, ако је могуће, да се у штаб Драже Михаиловића пошаље стални представник Команде Босанског четничког одреда.Конференција у Кулашима ријешила је питање ко има право да поставља команданте. Као што се може видети из дискусије и закључака конференције, босански четници су задржали право да сами себи именују команданте. Тако су се оствариле њихове жеље и тежње. У поређењу са претходним ставовима које су босански четници истицали на састанку у Липју, закључци у Кулашима представљали су фундаменталну промјену. Док су раније четнички команданти истицали да Дража Михаиловић има право да именује команданте уз сагласност Главног штаба босанских четничких одреда, на конференцији у Кулашима ово право је дато Команди босанских четничких одреда, под условом да се сва питања консултују и договоре са Дражом Михаиловићем. Ово рјешење је највише одговарало командантима четничких одреда и члановима штаба Команде босанских четничких одреда, јер им је, између осталог, осигурало положаје којих су се толико плашили.

Средином 1943. године, команда четничких јединица је подијељена на „оперативну“ и „општу“. Тако су четнички одреди у Босни остали под командом својих команданата, а оперативне задатке су добијали од „оперативне команде“, коју је именовао Дража Михаиловић, а коју су чинили Дражини делегати који су се налазили уз четничке команде. Овом реорганизацијом створена су три босанска корпуса: Босанско-крајишки, Средњобосански и Западнобосански.Њемачки и усташки дневни извјештаји свједоче да су четници нападали њихове трупе и у долини ријеке Босне, као и “свуда” на југоистоку Босне. У вијестима у 10 часова увече 12. септембра њемачки радио је јавио да су претходног дана четници напали “Демидовац, Горажде, Устипрачу, Хан, Дервенту и Булаге код Сарајева”. У истој емисије је саопштено и да су “ноћу 11. септембра четници напали гарнизоне код Алипашиног моста и Рајловца”, као и да су “напади одбијени”. А домобрански главни штаб 14. септембра извјештава:

Нешто касније, према једном њемачком извору, у једној борби четници су убили “преко 100” војника њемачког 5. СС корпуса.У ово доба, већину 5. СС корпуса чинили су хрватски, муслимански и албански легионари.Такође као и годину дана раније, четници су се спремали “за преузимање власти у Сарајеву”, како је то 26. августа 1944. саопштио потпуковник Захарије Остојић, командант Босне и Истакнутог дијела Врховне команде, мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за Босну. Остојић је још писао:

Остојић 1. септембра преноси извештај Врховне команде о приспећу америчке војне мисије, “на челу које се налази пуковник Мекдауел, професор универзитета и наш велики пријатељ.Два дана касније, Остојић пише Пејићу о потреби да се одмах после Немаца “ударе усташе”, настављајући:

                            ( наставиће се)