На други дан Васкрса, 26.04.1943. године, на планини Бурен изнад села Лепенца, бој бију партизани и четници. Милорад Петков Томовић помоћу пушкомитраљеза омогућава повлачење четника. Након повлачења и сам покушава да се извуче из обруча, али при том бива тешко рањен. Бећир Радосава Томовић враћа се и са братсвеницима износи Милорада. Носе га до Лепенца где подлеже ранама. Ту је и сахрањен. Истог дана су партизани из заседе убили и свештеника Ђура Ивановог Томовића.
Почетком октобра партизани су ухватили Петака Јаковљевог Томовића у планини Сињајевини, мучили га да ода дружину и убили подно Греда. Сахрањен је на месту Рукавац Марковића код Ладишта.
Почетком новембра месеца исте године партизани су ранили и другог Петковог сина Лазара на Сињајевини, одакле је донесен кући у Поља, где је сутрадан подлегао ранама у 17.-ој години живота. Партизани нису дозвољавали сахрану на гробљу код цркве у Пољима, па је мајка Стојана пошла код Илије Ђурашиновића, председника месног одбора, скинула црну мараму са главе и клечећи молила за дозволу да сахрани сина Лазара у гробљу, што је Илија дозволио, па је након три дана обављена сахрана.
После смрти Стојане Петкове Томовић 1970. године, њихове кћери Милка, Загорка и Софија саградише породичну гробницу код цркве у Пољима. У глуво доба ноћи, док су рођаци, комшије, кумови и пријатељи по обичају бдили над одром покојника у кући жалости, тајно су ископане кости покојног Лазара, умотане у платно, убачене поред тела покојне Стојане у мртвачки сандук и тако доспеле у породичну гробницу.
Јуна месеца 1972. године, Загорка и Софија тајно полазе у Лепенац у кућу Милеве Милована Конатар и моле је да им покаже гроб брата им Милорада. Милева због старости и болести не може поћи па шаље сина Радојицу. Узимају крамп и лопату и полазе да траже гроб. Док траже, а није лако наћи гроб након 30. година, наилази непознат човек па се Радојица склања. Непознати прилази Загорки и Софији и пита их да ли траже Милорадов гроб, што оне потврђују и моле га да их не ода. Казује им се: Вукола Крговић из Лепенца и води их до Милорадовог гроба у близини школе иза пута који повезује Горњи и Доњи Лепенац. Док оне копају и чисте ископане братске кости Вукола чува стражу, да их неко не би видео. Сутра дан преко Присјеке иду ка Сињајевини и у Рукавцу Марковића копају кости оца Петка. Ископане кости носе кући. У свету недељу, после пола ноћи отварају породичну гробницу и у сандук, поред посмртних остатака покојних Стојане и Лазара, полажу кости и покојних Петка и Милорада.
Све је ово обављено у великој тајности. Ни данас на надгробном споменику нису уклесана имена покојног Петка и његових синова Милорада и Лазара, јер би их тадашњи властодршци исклесали као што су учинили са именом Лазара Новова Томовића и око тридесет имена из разних братстава из Поља на истом гробљу.
У недељу 15.10.1995. године пренете су из Лепенца кости свештеника Ђура Ивановог Томовића, који је убијен 26.04.1943. године на Бурену. Том чину поред потомака свештеника Ђура, многобројних Пољана био је присутан и митрополит архиепископ цетињски, митрополит црногорско – приморски, зетско – брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког
г. Амфилохије Радовић. Док је звонар на звону братства Томовића звонио, откинуо се противтег са звона и пао поред звонара, забивши се у земљу у његовој непосредној близини. Том приликом митрополит је рекао: “ Неће проћи ни 24. часа, неко ће у братству Томовића умријети ! „. На ове митрополитове речи Софија Петкова Томовић гласно узвраћа: “ Дај Боже да то будем ја ! “ И крсти се.
Сутрадан, као и обично, Софија рано устаје, обавља кућне послове, на пећ ставља џезву кафе. Иде у шупу да донесе у наручју дрва. Док у чучећем положају слаже цепанице у наручје, наслања се на зид шупе и са неколико насложених цепаница умире. У том положају налази је Славка Ристова Томовић.
Тако Бог услиши Софијину молбу и испуни митрополитово пророчанство.
Запис: Драга Вучићева Томовићa
доставио Раде Пушоњић
унук Ђока Јованова Томовићa
