Пише :Дејан Бешовић

 Срби су бројно највећи и кључни конститутивни народ у Босни и Херцеговини ,већином православне вјере ,мада биљежи и Србе муслимане  као и римокатолике . Према Порфирогенитовом De Administrando Imperio око 960.године  Срби су населили и простор који се данас назива Босна и Херцеговина. Насељавали су и владали Србијом, која је укључивала „Босну“ (са два насељена града; Котор и Десник) и Расцију, и поморске кнежевине Травунију, Захумље и Паганију, прве двије су грубо подијељене ријеком Неретвом  ( укључујући и оно што је данас Херцеговина). У Србији је у то вријеме владала династија Властимировића. Током владавине Мутимира (. 851-891), Срби су били христијанизовани. Срби су били важни византијски савезници; флоте Захумља, Травуније и Конавала српско Поморје ,су послате да се боре против Сарацена -Арапа који су напали град Рагуса (данашњи Дубровник) 869. године, на непосредан захтјев Василија Првог, кога су Дубровчани измолили за помоћ. Територијом Босне владало је неколико српских династија, готово у читавом континуитету средњег вијека. Босном или већином данашњих подручја владали су Властимировићи,Војислављевићи, Немањићи и Котроманићи ( у литератури проналазимо још и презиме Котрабуданића ,са Скадарске Бојане ,па отуда и данашњи засеок Котрабудан у Грилу Врачком надомак Скадра прим.Д. Б ) , као владарске династије, и више обласних племићких српских породица(у познијем средњем вијеку Косаче, Раденовићи. Кнез Петар (892—917), поразио је Тишемира у Босни, припајајући долину Босне. Петар је преузео Неретву, након чега је, чини се, дошао у сукоб са Михајлом, бугарском вазалном владаоцем Захумља са Травунијом и Дукљом- тачније Диоклитијом .Властимировићи (негдје наилазимо на презимена  Вишеславиће  или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске биљешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. до 10. вијека. Цар Константин Седми  Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању Срба на Балкан. У поднаслову једног његовог поглавља стоји: О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о поријеклу, постојбини и познатим члановима српске владарске породице. Врховни поглавар Срба у Бијелој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му да на дар земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом.

Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. Послије њега влада његов син Радослав, кога наслјеђује његов син Просигој. Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. вијека, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (863–860) је први српски жупан -кнез о коме постоји више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успјешно Србијом. У трогодишњем рату који се догодио у времену од 836. до 852. године  против бугарског хана Пресијана Властимир је био побједник. Да би и са запада осигурао своју државу, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза „архонта“. Тиме је Травунију вазално везао за Рашку, у чијем је саставу она остаје као зависна, вазална област, све до друге половине 10. вијека. Властимира насљеђује најстарији син Мутимир Јоцић . Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успјешно одбио нови бугарски напад на Србију за вријеме Бориса (852—888), када Бугарска почиње да јача, али је и Рашка  постала прилично  снажна држава. У вријеме жупана Мутимира извршено је тзв. „Крштење Србије“ 879. године.Последњи владар из рода Властимировића, кнез негдје читамо да је био и  Краљ, односно Архонт Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу бугарског цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске гдје је провео готово цијели дотадашњи живот, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Рашка, поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум, од земаља гдје су живјели Срби као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како свједочи Константин Седми  Порфирогенит остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић, који се послије пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем деветог вијека у Панонију стигли Угри -Мађари, они су својим брзим коњима из подунавске равнице -Дунава и Тисе- правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан кнез Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавјештава Барски родослов ( касније итерполативно фалсификован и преименован у Љетопис попа Дукљанина), „Они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили их у Саву. У вријеме византијског цара Јована Цимискије (969–976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до ријеке Дунава. Послије његове смрти, Србија се распада по принципу феудалне раздробљености.

 Србија у деветом и десетом вијеку,

под влашћу династије Властимировића,

успоредба са данашњим границама

Војислављевићи су српска средњовјековна династија, која је наслиједила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова владарска лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је примат преузела династија Немањић. Војислављевићи носе име по Травунском племићу по имену Стефан Војислав, који је био синовац владара Дукље ,Светог Јована Владимира. Он је такође био и унук Љутимира, посљедњег кнеза Рашке. Када је поново Византија окупирала Рашку, кнез Војислав и његов син Михаило, који је рођен након 1042. и који је постао Велики жупан Зете 1050-1055, обновили су кнежевину и задржали независност од Византије тада већ профилисаног Источног Римског царства. Након Михаила постављен је његов син Петрислав за великог кнеза Дукље.

Икона краља Михајла са круном се и даље чува у Цркви Светог Михаила у Стону, на полуострву Пељешац. Наслиједио га је његов син Константин Бодин, који је владао од 1080. до 1101. Вукан и Марко, нови кнезови Рашке су вјероватно били синови поменутог Петрислава. Вукан (1083—1115) је био Велики жупан док није Марку предао управљање Дукљом.

Византијски цар Алексије Прво  Комнин касније је приморао Вукана да призна врховну власт Византије 1094. године. Након Бодинове смрти 1101. године, непрестане борбе за власт између његових насљедника ослабиле су државу. Бодин је претходно прогнао Доброслава, његовог млађег брата, заједно са својим рођаком Кочапаром. Године 1101. они су се вратили и наставили борбе за власт у Дукљи. Године 1114., Ђорђе, син Константина Бодина, преузео је власт у Дукљи. Сљедеће године Вукана замјењује синовац Урош I Вукановић ( 1115—1131) у Рашкој. Ђорђијева владавина је трајала до 1118. године. Један од синова Уроша I био је Завида, кнез Захумља – књаз Захолмско – подгорички . Његова четири сина ће на крају довести до тога да власт над Зетом и Рашком преузме династија Немањића.

Немањићи су средњовијековна српска династија која је владала Србијом више од два вијека и остварила највеће проширење средњовјековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи Првом , оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали дијелом Срба до прве половине 16. вијека постоји могућност да су по женској линији и  Бранковићи били потомци Немањића.

Династија Немањића „углавном је владала претежно Херцеговином, а повремено и свим дијеловима Босне, а Подриње, Сребреница, Посавина, Усора и Соли Стефан Драгутин (српски Стефан Драгутин, умро 12. марта 1316.) био је краљ Србије од 1276-82. и краљ Сријема од 1282. до 1316. године. Владао је Србијом која је обухватала велике дијелове данашње Босне, све до његовог одрицања 1282. године, када се разболио. Сријемски краљ и његов млађи брат наслиједио га је као владара Србије, а касније је постао монах и промијенио име у Теокист. Српски Цар Стефан Душан Силни, је овладао цијелом територијом данашње Босне и Херцеговине, и прогласио се Царем Срба, Грка и Бугара. Послије његове смрти Котроманићи поново наступају као суверени владари тог простора.Карта Српског царства, Цара Душана, 1350. године, према њемачком историчару Густаву Дројсену, карта рађена у деветнаестом вијеку. На карти Српско царство обухвата и простор српске Босне и Херцеговине.Котроманићи су били српска владарска династија у средњо вјековној Босни, која је владала приближно од 1250. до 1463. године. Котроманићи су били чланови касносредњовјековних босанских племићких и касније краљевских династија. Дошавши   на власт средином 13. вијека  као банови Дабро Босне, са контролом над нешто више од долине истоимене ријеке, Котроманићи владари су проширили своје подручје кроз серију освајања како би укључили готово сву данашњу Босну и Херцеговину. Велики дјелови данашње Хрватске и дијелови данашње Србије и Црне Горе, а Твртко је 1377. године успоставио Краљевину Босну. Котроманић је био у браку са неколико југоисточних и централноевропских краљевских кућа.

Посљедњи суверен, Стјепан Томашевић, кратко је владао као српски деспот 1459. године и као краљ Босне између 1461-63. године, прије него што је изгубио обије земље – и главу – од стране Турака Османлија. Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа: О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена мјеста у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. Врхбосну односно горњи ток истоимене ријеке око данашњег Сарајева. Послије распада прве српске државе на Балканском полуострву око 960. године, Босна улази у састав Самуилове државе (976—1018). Послије њене пропасти улази у састав Византије, да би је Константин Бодин (1081—1101) припојио око 1081. године краљевини Зети, а на њено чело је поставио кнеза Стефана.

У процесу распадања српске краљевине у Зети, банови Босне од 1137. године признају врховну власт краља Мађарске. Током владавине византијског цара Манојла Комнина (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим фронтовима улази 1167. године у састав Византије и тада се у њој јавља први значајнији владар бан Кулин (1180—1204) чија сестра је била удата за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање (1166) 1168—1196). У то доба се у њој јавља и богумилски покрет који се временом претвара у тзв. цркву босанску која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања.Милош Благојевић биљежи :  Током целог 13.  и у првој половини . века бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине. Током владавине Стефана II (1322—1353) и Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цели процес бива крунисан Твртковим овенчавањем за краља 1377. године у манастиру Милешева. Међутим већ послије његове смрти, краљевина почиње да слаби. Изнутра је разарају моћне феудалне породице: Косаче (Хум), Павловићи (источна Босна) и Вукчићи (западна Босна), док је споља изложена сталним нападима краљевине Угарске која је напада под окриљем крсташког рата против богумила, а од 1395. године и због одредбе ђаковачког уговора по којој је Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) требало да наследи краљевину Босну, после смрти Стефана Дабише (1391—1395). Већ од првих деценија 15. века у унутрашње борбе у Босни се укључују и Османлије, прво на позив домаћих великаша, а потом и као самостална освајачка сила.Током целе прве половине 15. века на простору краљевине Босне се воде стални ратови између краља, великаша, Мађара и Османлија, а сама држава се наизменично налази у вазалним односима час према краљевини Мађарској, час према Отоманској империји, а понекад и према обема државама истовремено. Сукоби краља и великаша довели су до издвајања јужног дела краљевине 1448. године у засебну државу под вођством Стефана Вукчића- Косаче као херцегство светога Саве односно Херцеговина.Посљедњи краљеви Босне Стефан Томаш (1443—1461) и Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) су покушали да прихватањем католицизма отклоне опасност од Мађара и добију подршку папске курије у борби против Османског царства, али у одсудном тренутку та помоћ није стигла и краљевина Босна је практично без борбе (шаптом) 1463. године пала у руке Османлија, а њен посљедњи краљ и посљедњи деспот Србије Стефан Томашевић је погубљен у Јајцу и поред обећања да ће му бити поштеђен живот.Војводство Светог Саве (Ducatus Sancti Sabae) српска је касна средњовековна држава која је постојала у време османског освајања Балканског полуострва. Њом су владали Стефан Вукчић и његов син Владислав, чланови племићке породице Косаче, а захватала је делове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе. Средиште војводства је било у Брезници на простору данашње Црне Горе. Стефанова титула је била „Војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу и просветитељу Светом Сави. Немачки превод речи војвода је херцег, титула по којој ће касније име добити данашња област Херцеговина, коју су Осмалије користиле као назив за покрајину која је претворена у османски санџак (турски . Hersek Sancağı). У документима послатима цару Светог римског царства Фридриху Трећем 20. јануара 1448, Стефан Вукчић Косача назива себе „војводом Светог Саве“, „господарем Хумским и Приморским“ и „великим војводом” и приморава босанског краља да га као таквог призна. Титула „Војвода Светог Саве” је имала значајну вредност за јавност, јер су Савине мошти, које су се налазиле у манастиру Милешева, чудотворним сматрали људи свих хришћанских вјероиспивести. у региону.

Битка код Билеће водила се у августу 1388. године између снага Краљевине Босне које је предводио српски војвода Влатко Вуковић и Турци Османлије под водством Лале Шахина Паше. Ова битка представља један од првих турских упада на територију српских земаља Босне и Херцеговине. Отоманска војска провалила је у Захумље, јужни регион краљевства. Након дана пљачке, освајачи су се сукобили са силом одбране у близини града Билеће, завршивши одлучном побједом Срба. Битку на Билећи Срби Босне и Херцеговине прослављају као једну од првих побједа против исламског отоманског непријатеља који је заувијек промијенио природу  земље Српске Босне и Херцеговине .Срби из Босне често су помагали укупну српску борбу против османског освајања разних српских земаља. На примјер, Херцеговачки војвода Влатко Вуковић учествовао је и у Косовској бици.

Крајем 14. и средином 15. вијека, Османско царство је почело да осваја Босну. Године 1451. заузели су покрајину Врхбосну и освојили Босну 1463. године. Херцеговина је освојена 1481. године. Као Срби у другим подручјима Балканског полуострва, Срби у Босни и Херцеговини такође су се опирали османским и исламским освајањима.

Послије пада, Срби су били изложени разним прогонима, суровим злочинима, угњетавању и геноциду од стране муслимана, укључујући и злогласни систем „Данка у крви“, присилне асимилације, разне шеријатске неједнакости, укључујући присилни рад, оштро опорезивање и ропство. Иако се њихов проценат у укупном становништву смањио, православни Срби су успјели да остану релативна већина у својој земљи и чине територијалну већину на територији савремене Босне ,фактички до позног 20. вијека, јер су православни Срби традиционално били рурално становништво у Босни, док су муслимани чешће били градске популације, због својих услуга као градских стражара и трговаца.Босански Срби су се често бунили против отоманске владавине. Српски устанак 1596-97 био је потиснут у Гацко. То је био дио шире српске борбе против Османлија, у корист Аустрије и Венеције.

Грдан (1578 — 1612) је био војвода херцеговачког племена Никшићи. Подигао је устанак племена (Дробњака, Пивљана, Риђана и Никшића) против османске власти, 1597. године (Грданов устанак). Велику улогу у организацији борбе имао је и пећки Патријарх Јован (1592—1614) који је са Грданом послао изасланике у Рим, ради тражења војне помоћи од папе Климента Седмог . Послије пораза устаничких снага на Гатачком пољу, долази до привременог измирења војводе Грдана (и његових присталица) са османским властима (које је представљао Ахмет-паша Кадум). Војвода Грдан и патријарх Јован су наставили контакте и са насљедником Климента VIII, папом Павлом V (1605—1621) у циљу стварања хришћанске лиге против Османлија. Устаници су узалудно тражили помоћ од Аустрије и шпанског Напуља.

Године 1608, у марту, након скупа у манастиру Косијерево, Грдан и херцеговачки главари упућују писмо и војводи Карлу Емануелу Првом Савојском, у знак подршке његовим ослободилачким плановима. Са скупа у манастиру Морачи, априла 1608. старохерцеговачки главари упућују писмо папи Павлу Петом, да утиче на шпанску одлуку о помоћи. На новом скупу у манастиру Морачи, 13. децембра 1608. године, главари јужне херцеговине, Брда, Старе Црне Горе, Задриме и Метохије, проглашавају савојског војводу за свог јединог земаљског краља и господина. Међутим, шпански двор због других планова на западу и пријетње од млетачке и османске флоте одустао је од покретања крсташког рата на Балкану. Војвода Грдан је умро 1612. године, а као никшићког војводу га насљеђује његов син Јован. Грданов синовац, Петар Николин, касније ће од Османлија добити берат, као ћехаја и кнез села никшићке нахије.Прва машићка буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, која се десила 1806. године у селу Машићи у околини Градишке. Поједини историчари повезују је с почетком дјеловања Јована Јанчића-Сарајлије, па се због тога у неким изворима поистовјећује са Јанчићевом буном, која је избила 1809. године.

Прва машићка буна представља први устанак српског становништва против Османског царства, на простору Босанске Крајине. Иако је буна веома брзо угушена, а њене вође или побијене или протјеране, овај догађај уједно означава почетак све чешћих буна, које ће на крају прерасти у Босанско-херцеговачки устанак.

Године 1809. у Градишци је избила Јанчићева буна. Ова побуна је била дио Српске револуције и покушај српских побуњеника у Босни да се повежу са српским побуњеницима у Смедеревском санџаку и покрену офанзиву у Босни.

Године 1834. у Градишци је избила побуна свештеника Јовице. Године 1858. у Кнешпољу је избила Прва Пецијина буна.

 Требавска буна, позната и као Протина или Посавска буна, је била буна из 1858. године уперена против бегова ради успостављања трећине и других терета које су на кметове бегови наваљивали. Десетак година пред буну, турска влада донијела је закон по коме се олакшавају и праведније уређују односи између кметова и бегова. Тај закон -реформу бегови нису поштовали јер им није ишао у прилог. Било је више покушаја да се проблем ријеши преговорима. Опуномоћени сељаци су преговоре водили и у Травнику за вријеме Тахир-паше.Због лоших исхода преговора и неодржаних обећања од стране бегова, требавска села заједно са посавским почеше организовати буну. Из овог краја у буни су учествовала ова села: Осјечани Горњи и Осјечани Доњи, Чивчије, Палежница Горња, Палежница Доња, Кожухе, Копривна, Толиса, Врањак и Зелен га.Вође буне за ова села су били: протојереј Павле Трифуновић из Осјечана и хаџи-поп Петко Јагодић из Врањака. Главна битка је вођена два дана на Дугој Њиви, на Требави. Забарикадиране устанике (око 3.000), из правца Грачанице напала је турска пјешадија и коњица (око 5.000 војника) 28. септембра 1858. У ноћи дугог дана битке 29. септембра 1858. устаници се повукоше с положаја због мањка муниције. Затим је настала освета и хајка на вође устанка по селима 1. октобра 1858. године.

Од 1815. до 1878. године отоманска власт у Босни и Херцеговини се смањивала. Након реорганизације отоманске војске и укидања Јанисари, босански племић се побунио, предвођен Хусеином Градашчевићем, који је желио успоставити аутономију у Босни и Херцеговини и зауставити даљње друштвене реформе. Током деветнаестог вијека извршене су различите реформе како би се повећала слобода вјероисповијести која је заоштрила односе између католика и муслимана у Босни и Херцеговини. Ускоро је дошло до пропадања економије и националистичког утицаја из Европе у Босну и Херцеговину.Пошто је државна управа била врло неорганизована и национална савјест била врло јака међу хршћанском популацијом, Отоманско царство је изгубило контролу над Босном и Херцеговином. Српско становништво у Херцеговини се побунило, што је довело до устанка у Херцеговини.

Отоманске власти нису могле побиједити побуњенике, па су српске кнежевине Србија и Црна Гора искористиле ову слабост и напале Отоманско царство 1876. године, убрзо након што је то учинило и Руско царство. Турци су изгубили рат 1878. године. Након што је исте године одржан Берлински конгрес, мандат Босне и Херцеговине пребачен је у Аустро-Угарско царство.Конкретније, 1875. године, у Босанском Вилајету избио је устанак у Херцеговини. Дана 2. јула 1876. године Голуб Бабић и његови 71 команданата потписали су „Проглашење уједињења Босне са Србијом“.

Овај догађај је међу српским историчарима често познат као „Трећи Српски Устанак“. Ова побуна је директно довела до независности српских кнежевина у Црној Гори и Србији. Трајао је од 1875. до аустроугарске окупације 1878. године. Током 1876. године, током овог „Трећег српског устанка“ у Босни и Херцеговини (1875—1878), Босна и Херцеговина и њено српско народно руководство прогласили су јединство и припајање Србији („Проглашење уједињења Босне са Србијом“), под Кнезом Миланом Четвртим  Обреновићем.

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.

Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје. У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић. Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2.700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена велика количина намирница и оружја.Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје. Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге. 30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово. Турци су изгубили рат 1878. године,што је директни повод за сазивање Берлинског конгреса .

                          (наставиће се)