На Лијевчу Пољу у априлу 1945. године против црногорских четника у заједничком фронту нашли су се партизани, Немци и усташе
Људима образованима на комунистичкој литератури као научна фантастика изгледа податак да су партизани, Немци и усташе, заједно ратовали против заједничког непријатеља. Међутим, на Лијевчу Пољу баш то се догодило, јер су се у априлу 1945. године у том месту против црногорских четника у заједничком фронту нашли партизани, Немци и усташе. Колона од више десетина хиљада црногорских четника, али и народног збега нападнута тифусом и умором од непрекидног марша, у Лијевчу Пољу након сукоба са неупоредиво јачим непријатељима је десеткована, а тај пораз умногоме је одредио судбину војника под командом Павла Ђуришића. О томе како је било на Лијевчу Пољу у књизи „Расуте кости“ писао је Михаило П. Минић. Он је учествовао у борби на Лијевча Пољу, а своје записе објавио је у емиграцији 1965. године.
–У само праскозорје 4. априла 1945 године,загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевчу Пољу. Нарочито јако дејствује немачка далекобојна артиљерија са леве обале Саве, која бљује клупка усијаног челика и расипа по територији, на којој су четнички одреди. После дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке. Митраљези и пушкомитраљези расипају рафалима зрна на све стране. Пушке пламте без предаха, а тенкови надиру, на које пожртвовани борци бацају ручне бомбе. Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја, које су добили од Енглеза. Једновремен напад са три стране. Јечи равница Лијевча Поља. Ломе се витешке кости под усијаним челиком. Код војске и народа четничких одреда изражава се гнев и презрење према противницима. Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји пружају очајани отпор.У току првог окршаја настаје тешко стање. Изненадним нападом са тенковима, користећи маглу и познати терен, усташе су продрли клином на сектору прве дивизије и 29. Херцеговачког пука. Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана. Услед овог бочног продора на десном крилу помоћу тенкова, настала је моментална збуњеност, али брзим попуњавањем угроженог места и дивовским пожртвовањем витезова мријет навикнутих, усташка моторизација је задржана, а њихови одреди одбачени на првобитне положаје. На крајњем десномкрилу витешки се одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом. Такође се витешки одржао 7. пук прве дивизије,код кога је био са штабом и командант дивизије херој Иван Ружић. Херцеговачки одред је много проређен. Многи хероји из омладинског пука пали су. Под притиском страшног разорног дејства немачке артиљерије, која је имала два циља: уништити куће српских села и уништење четничких одреда. Затим, под притиском тешког ватреног оружја, са десне обале Врбаса од стране партизана и моменталног усташког продора путем тенкова на десном крилу, повлачи се са истакнутих положаја избеглички народ, болница, комитет и комора и концентрише се на територији села Разбоја, где се налази и врховна команда четничких снага, пише Минић о првим данима борбе на Лијевча Пољу.
Наравно, они који се куну у комунисте могу да не верују у све ово што пише Минић и то прогласе великосрпском завером и причом, али и озбиљни историчари дали су позитивне оцене о књизи „Расуте кости“. Уз то и елементарна логика и здрав разум траже да се о неким догађајима консултују различити извори. Не треба посебно доказивати да о Другом свјетском рату, па и о Лијевчу Пољу, у Црној Гори и даље доминира комунистичка литература, а остала извори као да не постоје. Ваљда је дошло време да се томе стане на крај и да јавност буде упозната и са осталим странама. И то не због тога да се неко некоме свети, али ваља знати шта се заправо десило у грађанском рату у Црној Гори, како се то више никада не би поновило.
ПС. Посебна прича је стрељање преживелих црногорских четника у Словенији у пролеће 1945. године. Иако се чини да су комунисти то урадили стихијски и у једном дану, они су пажљиво бележили податке о свакоме кога су стрељали. У Србији су већ објављени неки спискови из архива УДБЕ. То су заправо обичне свеске тврдим повезом и на линије са именима стрељаних. Неке податке о убијенима у Словенији из колоне црногорских четника објавио је и Драган Радевић у књизи „Братоубилачки рат“. Ипак, већина тих спискова још увек је у трезорима УДБЕ и није познато када ће они бити објављени.
