Пише: Дејан Бешовић

Славица Радованац -Гароња у књизи „Српска књижевна Крајина  од баштине до егзодуса “ Њујорк 2015.године пише :

Појам „Срби из Хрватске“, који се одомаћио и постао такорећи општепризнати термин, којим се, у ствари, на мала врата уводи признавање историјског континуитета државности Хрватске, која, међутим, није постојала самостално, сем у кратком трајању злогласне Независне Државе Хрватске (НДХ, 1941–1945), и након разбијања Југославије, оснивањем Републике Хрватске – од 1991. до данас, што је, у односу на претходне векове, мали историјски период. Другим речима, сви Срби рођени у регионима данашње Хрватске, пре свега у засебним „земљама“ Далмације и Славоније, као и на тлу бивше Војне границе (Лика, Банија, Кордун, где су представљали често и више од половине становништва, а понегде и апсолутну већину), били су суштински, кроз целу историју, од средњег века па до данас (тачније, од 15. до 20. столећа) поданици Бечке круне. Другим речима… рођени су на тлу Војне крајине, „војничке државе“ унутар Хабзбуршке монархије (попут Николе Тесле, који је рођен у Лици, као делу Крајине, у тренутку када она још није „развојачена“, и који према томе, никако није могао бити рођен у Хрватској, која тада није ни постојала, како се сада упорно спочитава), односно сви су они били поданици Аустроугарске монархије до 1918. године. Од 1918, они су рођени у Краљевини Југославији, односно социјалистичкој Југославији (СФРЈ), од 1945. године. Зато је неопоходно у свакој прилици, уз постојећу сингатму – Срби из Хрватске – нагласити и прецизирати – „данашњe“.У Плитвичкој резолуцији од 14. јуна 1943. године у тачки 11. стоји да је ЗАВНОХ састављен од представника хрватског и српског народа, те националних мањина у Хрватској, без обзира на њихову политичку и вјерску припадност. Зато су се у ЗАВНОХ-у окупили и присталице бивше Хрватске сељачке странке, Самосталне демократске странке, Комунистичке партије, представници народних удружења као „Сељачке слоге”, „Сељачког кола”, „Привредне слоге”, синдиката и сличних организација ., који без обзира на све разлике стоје непоколебљиво на становишту борбе против фашистичких окупатора и њихових слугу и помагача.

Како би сачували права Срба у Хрватској су угрожена и великом броју Срба који су избјегли и прогнани из Хрватске ни до 2011. године није обезбијеђено коришћење своје имовине и стечених права. Коалиција наводи :Да је до 2011. године десетине хиљада избеглих и прогнаних Срба покушало да поврати своја незаконито одузета имовинска и стечена права пред судовима Републике Хрватске, међутим то већини није успјело због пристрасности судова.На сједници Српског народног вијећа 9. априла 2005. године донинета је одлука о усвајању заставе српске заједнице у Хрватској. Застава је правоугаоног облика, подијељена на три хоризонтална поља једнаке ширине, редом: црвено, плаво и бинело , без других симбола, размера 1:2. Употреба заставе је легалована 26. априла 2005. одлуком Савјета за националне мањине Републике Хрватске — највишег органа мањинске самоуправе у Хрватској. По изгледу застава је слична народној застави Републике Србије. Застава се истиче у просторима Вијећа српске националне мањине и српских организација, и на скуповима српске заједнице, и то уз заставу Хрватске.У Хрватској је од 1. јануара 1996. до средине 2012. убијено 83 углавном старијих Срба, а ниједан убица никада  није откривен. У Хрватској је због проглашавања ћирилице непожељним писмом од 1990. године у књигоциду уништено око 2,8 милиона књига ревизијом фондова од сеоских библиотека до оних у загребачкој Народној књижњици и Свеучилишту. библиотекама .

Постоји око 50 хиљада српских захтјева за враћањем станова у Хрватској, али процес враћања је спор и тешко остварив у пракси.Срби са простора данашње Хрватске дали су велики допринос укупном књижевном стваралаштву српског народа.Тема живота и проблема Срба у данашњој Хрватској представљају главне теме стваралаштва Симе Матавуља, Војина Јелића и Јована Радуловића.Током ратова деведесетих преко 30 српских пјесника са територије данашње Хрватске је отишло у избјеглиштво, што је постало једна од тема њихове поезије. Операцију Олуја и живот у избјеглиштву у свом књижевном опусу третирао је књижевник Горан Бабић.

Књижевна подврста у којој су Срби са ових простора достигли највећа стваралачка достигнућа јесте мемоаристика. Уз мемоарска дјела Николе Тесле, Милутина Миланковића и петотомни Ефемерис Дејана Медаковића нарочито важни су :Огњеслав Утјешановић Острожински, Златна књига породице Острожински, прир. Василије . Крестић и Д. Араницки, Зборник о Србима у Хрватској, св. 3, САНУ, Београд, 2001 .

Адам Прибићевић, Од господина до сељака, СКД Просвјета, Загреб, 1995.

Милка Жицина, Село моје, Нолит, Београд, 1983. Након потоњег етноцида над Србима 1995.године они преносе своје писано и усмјено стваралаштво и традицију на простор данашње Србије и Српске. Савремени српски пјесници и писци рођени у данашњој Хрватској, настављају свој књижевни рад у Србији,Српској ,Црној Гори и Српском расејању  и многи остварују значајне каријере.Пјесништво Срба из данашње Хрватске током 20. вијека је 2002. систематизовао и као књигу објавио је Небојша Деветак, док је приповијетке објавио  Душан Иванић 2004. године.Укупно књижевно стваралаштво Срба са ових простора било је предмет неколико значајних књига и антологија попут:Радослава Грујић – Апологија српског народа у Хрватској (1908, ново издање 1989);Живот и обичаји Срба граничара, (1987)

 Станко Кораћ – Књижевна хрестоматија: књижевна баштина Срба у Хрватској (1979); Станко Кораћ – Преглед књижевног рада Срба у Хрватској (1987)

Здравко Крстановић – Златна пјена од мора (1990)

Душан Иванић – Књижевност Српске Крајине (1998)

Славица Гароња Радованац – Антологија српске лирско-епске поезије Војне Крајине (2000)

Анђелко Анушић – Јадова јабука Најпознатији представник заједнице је научник Никола Тесла.Велики број знаменитих и познатих Срба је рођен у данашњој  Хрватској или је рођен у некој другој земљи а већи дио свог радног вијека је провео у Хрватској. У знамените Србе из данашње Хрватске убрајају се и:

Руђер Бошковић, филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи пјесник на латинском језику осамнаестог вијека и преводилац-полиглота;

Милутин Миланковић, инжењер, геофизичар, климатолог и астроном, свјетски познат као аутор теорије познате под именом Миланковићеви циклуси, која описује настанак ледених доба;

Јосиф Панчић, ботаничар и први предсједник Српске краљевске академије;

Јосиф Руњанин, композитор хрватске химне Лијепа наша домовино;

Петар Прерадовић, пјесник;

Светозар Боројевић, војсковођа

Владан Десница, књижевник;

Григор Витез, пјесник, дечји писац, преводилац;

Симо Матавуљ, књижевник;

Војин Бакић вајар, аутор споменика Стјепану Филиповићу у Ваљеву и споменика на Петровој гори

Светозар Прибићевић, најважнији политички представник српског народа у Аустро-угарској, касније политичар у Држави Словенаца Хрвата и Срба и Краљевини Југославији

Јосиф Рајачић, карловачки митрополит, српски патријарх и управитељ Српске Војводине;Патријарх српски Павле Стојчевић , поглавар Српске православне црквеВладимир Матијевић, оснивач најважније хуманитарне организације између два свјетска рата Српског Привредног друштва Привредник, Српске банке и Савеза земљорадничких задруга

Раде Шербеџија, глумац;Милорад Пуповац, политичар, предсједник Српског народног вијећа;Јованка Будисављевић – Броз, удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита

Раде Кончар, један од вођа КПХ, и народни херој;Предраг Стојаковић, кошаркаш

Јасна Шекарић, репрезентативка Србије у стрељаштву, вишеструка олимпијска, свјетска и европска шампионка

Синиша Михајловић, фудбалер

Миладин „Дадо” Пршо, фудбалер, бивши репрезентативац Хрватске;Арсен Дедић, музичар и кантаутор;Бранимир Штулић, композитор, пјевач и гитариста рок групе Азра.По нама је веома важно обрадити историјски ток  вјерских прилика у Хрватској у данашњим границама .

Унијати у Далмацији, или Гркокатолици у Далмацији, вјерска су заједница, која је постојала у 19. и 20. вијеку, углавном у насељима Кричке, Баљци и Врлика. Појавили су се 1832. године, а нестали у Другом свјетском рату, вративши се у православну вјеру, а мањим дијелом преласком у римокатолике.То су били Срби православци, који су склопили унију са Римокатоличком црквом и признали врховну власт Папе, чиме су изашли из оквира Српске православне цркве и Православаља уопште . Задржали су православне црквене обичаје, као што је крштавање с три прста, слављење славе, служење литургије на квасном хљебу, причешће под оба вида, ношење браде и склапање брака код свештенства, иконостас у цркви и изостанак клупа за сједење.Први покушаји унијаћења православних Срба у Далмацији, догађали су се за вријеме владавине Млетачке републике. У вријеме Кандијског рата, 1648. године, велики број Срба православаца, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, пребјегао је са османске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је она пропала.Млетачка република је након Карловачког  мира године 1699.године  и Пожаревачког мира 1718.године  завладала читавом Далмацијом. Све православне Србе на том подручју је у црквеном погледу потчинила млетачком филаделфијском архиепископу. Тада је то био Мелетије Типалди, који је званично прихватио унију 1690. године. За покушај унијаћења православних Срба у Далмацији, послужио му је Никодим Бусовић, парох из Шибеника, којег је 24. јуна 1693. поставио за епископа далматинског. Према католичким изворима, „Никодим Бусовић је још 4. септембра 1692. у Венецији исповиједио католичку вјеру. Иако је његово хиротонисање од стране Типалдија изазвало негодовање крчких калуђера и патријарха Арсенија III, патријарх га је ипак потврдио за епископа 1695. године. Након тога, Никодим Бусовић напушта унију и окреће се патријарху“.Након преласка Далмације у посјед Аустријског царства, настављају се напори у постизању уније. Аустријско царство је већ дуго имало искуства са унијатима на својој територији. Покушај унијаћења у Далмацији, без успјеха, одиграо се 1819. године, за вријеме далматинског епископа Венедикта Краљевића. Краљевић је у јесен 1818. отпутовао у Беч, гдје је боравио на позив аустријског цара Франца Првог . Тамо су га убиједили да склопи унију са Римокатоличком црквом, па након његовог повратка сљедеће године, стижу четири унијатска учитеља из Галиције (Русини). Српски народ се побунио против тога и поднио жалбу митрополиту карловачком Стефану Стратимировићу, а овај аустријском цару. Пошто је све то било узалуд, на Духове 11. марта 1821. године, завјереници су пуцали на Краљевићеве кочије. Том приликом је умјесто Краљевића, који се није налазио у кочијама, погинуо унијатски учитељ каноник Ступницки, а касније је од задобијених рана преминуо и градски заповједник. Краљевић је након овог догађаја побјегао у Задар, па у Италију, одакле се више никада није вратио.Унијаћење је спровођено уз помоћ државе, тада Аустријског царства, а цар је лично финансирао изградњу вјерских објеката. Срби и Српска православна црква су то доживљавали као насилан покушај покатоличења и затирања православног становништва Далмације, а Хрвати и Римокатоличка црква као мирољубиво склапање заједништва двије вјере. Прегледом парохијских књига, што је Рајачић одбијао, док се не утврди да ли су самовољно пристале на то. Стално су пристизали спискови са новим преобраћеницима. Радислав Грујић о томе пише :Лилијенберг је 26. новембра наредио да се одмах предузме све што треба, како би се изградиле унијатске цркве у Кричкама и Баљцима, а да ће трошкове за градњу подмирити држава. Године 1833. је у Кричкама било 95, у Баљцима 35, Дрнишу 14, Кањанима 10 унијата. Они су разврстани у 2 парохије (кричанска и баљачка), а православни пароси су морали одмах издати матрикуларне изводе ових особа, како би се могли уписати у анаграфе нових унијатских парохија. Унијаћење се 1834. проширило и на Врлику. Ту је парох био Пахомије Бусовић, који се сукобио са локалним свештеником, напустио парохију и дошао у Дрниш, гдје је примио унију.Петра Кричку је 1. марта 1834. убио момак који је служио у његовој кући, Јован Кашић Керић из Житнића, такође унијат. До сукоба је дошло пошто му Кричка није обезбиједио посао стражара код финанца у Дрнишу, који је био обећао. Након жестоке свађе је момак отјеран из попове куће. Увријеђен, запријетио је Крички да ће се осветити, што је и урадио. Сачекао га је у засједи, док је овај ишао из Кричака у Дрниш на мису и смртно га ранио. Кричка је ипак успио дојахати до Дрниша, гдје је и преминуо, у кући Јована Вежића. Док су га носили кроз Дрниш, показао је на кућу Јакова Мијовића и рекао: „Они су криви за моју несрећу”. Власти су убрзо ухапсиле Јакова Мијовића и његовог нећака Петра Мијовића, те двојицу православних свештеника из Косова поља, Макарија Вукадиновића и Спиридона Симића. Оптужени су за саучесништво у убиству, али су послије дуге истраге, због недостатка доказа пуштени из затвора, након неколико година. Убица је побјегао на турску територију и никад није ухваћен. Слиједила су честа хапшења православних свештеника. Тако су 1834, на Велику Госпојину, црквену славу у Дрнишу, ухапшени свештеници Антоније Радуловић, Никола Плавша, Симеон Илић, Григорије Радуловић и Марко Кричка, јер су говорили против уније. Исте године је опет ухапшен Григорије Радуловић (парох Кричака), као и Никифор Ковачевић (парох Врлике), због тога што су одбијали да пошаљу матрикуларне изводе поунијаћених. У страху су такође живјели гркокатолички свештеници и истакнути унијати, нарочито након стизања претећег писма у којем је, уз црни крст, писало на италијанском: „Вама унијатима и вашем заступнику намјеснику Лилијенбергу.Православни Срби су прелазили у унију, под различитим обећањима власти. Онима који се упишу у „царску вјеру”, давано је жито на поклон у вријеме гладних година. Запошљавани су у државним пословима, као рудари, пољари, радници на изградњи путева итд. Чак се ишло дотле, да је обећавано повлачење оптужби за разна кривична дјела“.Далматински епископ Пантелејмон Живковић је послао писмо аустријском намјеснику (гувернеру) у Далмацији, Венцеславу Лилијенбергу, 15. фебруара 1835. године у којем даје примјере превођења Срба у Гркокатоличку цркву. Неки од примјера су сљедећи:

Данило Лукавац из Тепљуха се вратио кући из тамнице у Задру. Позван је да плати неку таксу од 30 форинти. Јован Вежић му рече да пређе у његову вјеру и да ће бити ослобођен таксе, што овај и уради. Притом му је дао 20 крајцера и платио врч вина.4. октобра 1834. године, Петар Перишић из Кричака је купио вола на сајму у Врлици. Сјутрадан му дође једна особа и рече да је во украден. Уз помоћ свједока, Перишић је доказао своје право на вола и задржао га. Неколико дана касније се срео са сердаром Пинијем код унијатске цркве у Кричкама и овај му је рекао да мора прећи у унију или ће му во бити одузет.Почетком 1834. године, Ђуро Попац Гарделин из Кричака је смијењен са позиције пољара у селу. Сеоски главар, католик Никола Ћамин, рече му да ће га опет предложити за пољара и сутрадан одоше код дрнишког начелника Пленковића. Ћамин уђе у начелникову собу сам и послије изађе и каже Попцу да га начелник не може потврдити за пољара ако се не поунијати.Кад се дијелило жито сиромашнима због неродне године, одбијена су била нека лица из Дрниша и Велушића, иако су имали свједоџбе сиромаштва издате од православног пароха. Кад је Крсте Кричкић из Кричака у јануару 1834. замолио сеоског главара Николу Ћамина да му изда свједоџбу сиромаштва, овај му је рекао да ће то урадити када се потпише код унијатског попа. Кричкић на то није пристао и добио је свједоџбу од православног пароха Радуловића. Међутим, кад је с тим дошао код претора, овај му је рекао да за њега нема жита и у исти га час додијелио двојици који су се поунијатили.Симо Матавуљ је написао познату приповијетку Пилипенда, инспирисан догађајима везаним за унијаћење. Њена радња се одвија у селу К. у Петровом пољу, што се очигледно односи на Кричке .У јануару 1835. су освећене двије велике унијатске цркве у Кричкама и Баљцима. То су били највећи сакрални објекти у унутрашњости Далмације. Грађене су државним новцем, по идентичним нацртима архитекте Валентина Пресанија, у класицистичком стилу. Црква у Кричкама је добила назив Покров Пресвете Богородице, а она у Баљцима Успење Господово. У народу су познате као „Роге”, због два велика звоника, налик роговима. Потрошено је 50.000 златних форинти за њихову изградњу, што је тада била највећа инвестиција државе у овом дијелу Далмације. Темељи цркава су положени још крајем 1832. године. У фебруару 1833. долази до заустављања радова, али су они убрзано настављени након убиства попа Кричке марта 1834. Унијатска црква у Кричкама је освећена 19. јануара 1835, уз присуство грофа Лилијенберга и унијатског бискупа из Крижеваца, Гаврила Смичикласа. Том приликом је организовано велико славље и парада. Сљедећи дан је освећена и црква у Баљцима. У Врлици је за служење унијатима постојала само капела, од које је 1844. године настала црква Свете Тројице. Она је била мања од прве двије и имала је један звоник.Сједиште Гркокатоличке цркве у Далмацији је било у Кричкама. Службу у далматинским унијатским црквама су вршили свештеници из Крижеваца и Жумберка, гдје је Гркокатоличка црква била много раније организована и имала велики број вјерника. Крижевци су били сједиште гркокатоличке бискупије, а жупе у Далмацији су чиниле подархиђаконат. Године 1875. је жупа Кричке обухватала 13, жупа Баљци 3, а жупа Врлика 8 села.

У кричанској унијатској цркви је први служио Василије Бубановић, пошто је Петар Кричка убијен прије изградње цркве. Први баљачки унијатски парох (жупник) је био Марко Бусовић. Из Врлике је Пахомије Бусовић, зачетник унијатства у том мјесту, побјегао након убиства Кричке, па је за унијатског пароха постављен Дуликравић, који је имао и свог капелана ЉубатовићаТада још није постојала црква у Врлици, већ само капела. Унијатски свештеници су били високо образовани људи, значајни у друштвеном и политичком животу. Посебно се истицао кричански жупник Никола Храниловић, који је био један од покретача изборних дјелатности у Дрнишу, приликом првих избора за Далматински сабор 1861. године. Њега је замијенио Милош Николић, оснивач прве школе у селу. Послије њега је жупник у Кричкама био Вјекослав Лабош. У Баљцима су крајем 19. вијека жупници били Арон Црвенковић и Хаџи Никодим Јовановић. Такође, у то вријеме, жупник Врлике је био Илија Малић.Гркокатолички бискупи из Крижеваца су понекад обилазили своје жупе у Далмацији, а често су и слали инспекције да извиде стање. Године 1895. је свечано дочекан у Дрнишу крижевачки бискуп Јулије Дрохобецки, који је посјетио гркокатоличке жупе.Годину дана након појаве унијатства у Далмацији, односно 1833, у Кричкама је било 95, у Баљцима 35, Дрнишу 14, Кањанима 10 унијата. У јулу 1837. године званично је било 459 унијата, у врличкој парохији 124, у кричанској 263 и у баљачкој 72. На подручју Далмације је 1846. било укупно 878 унијата, од чега 648 у Дрнишкој крајини, 148 у Врлици, 33 у Книну, 2 у Макарској и 1 у Задру. Године 1841. је аустријски цар Фердинанд Први донио одлуку о забрани прозелитизма у Монархији, а 1849. су донесене наредбе о дозволи преласка из једне вјере у другу само пунољетним особама, по одређеним правилима и одлука о изједначавању православне цркве са осталим црквама у држави. Вјероватно је због тога број гркокатолика у Далмацији 1857. године смањен на само 459 људи. Године 1875. је према гркокатоличким изворима било 684 унијата. Жупа у Кричкама је обухватала 320, Баљцима 278, а у Врлици 86 вјерника. Православна црква је вршила испитивање 1889. и утврдила да у ове три жупе има само 101 унијат, у Кричкама 58, Баљцима 19 и Врлици 24.На државном попису 1900. године, у Дрнишкој крајини је било 95 унијата, од чега 35 у Баљцима, 33 у Дрнишу, 19 у Кричкама, 4 у Седрамићу и 4 у Сиверићу.Према гркокатоличким изворима, 1939. године је у жупи Кричке било 134, жупи Баљци 110, а у жупи Врлика 15 унијата.Највише унијата је било 1830-их година, на самом почетку унијаћења. Након тога више није било случајева преласка у унијате, већ само враћања на православље, тако да су се они постепено осипали. Завршетком Првог свјетског рата (1918) и стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Гркокатоличка црква више није имала подршку државе, коју је уживала раније. Враћање гркокатоличких породица на православље је настављено. Дуго није било гркокатоличког свештеника у далматинским жупама. Из Крижеваца су повремено стизале инспекције да извиде стање. Године 1924. након одлуке да се за унијатског жупника у Кричкама постави Јосип Рибачук, долази до отпора локалних православаца, који су намјеравали претворити унијатску жупну кућу у школу. Главар села, православац Ђуро Ћакић, није дозволио да радници, које је позвао Рибачук, оправе унијатску жупну кућу. Велики жупан Иво Перовић је наредио да се испита колико има унијата у селу. Потврђено је само троје, па је наређено да се жупна кућа преуреди у школу 1. октобра 1924. По Католичким изворима, унијати су били изложени притиску и застрашивањем од стране жандарма и објавили су изјаву након тога: „Ми ниже потписани изјављујемо да нисмо, нити намјеравамо прећи у било какву другу вјеру, него јавно исповједамо да смо гркокатолици — унијати и као такви ћемо остати заувијек”. Након жалбе Крижевачког ординијата Министарству просвјете, нови унијатски поп, Јанко Хераковић, добио је кључеве жупне куће 24. новембра 1925. Он је уједно био и администратор жупа Баљци и Врлика. Постао је бискупски викар за гркокатолике у Далмацији.Јанко Хераковић, рођен у Жумберку, познатији као поп Јанко, био је задњи унијатски свештеник у Далмацији. Његов брат Никола је постављен за првог усташког начелника у Дрнишу, априла 1941. године, почетком Другог свјетског рата. У рату су партизани 16. новембра 1942. године, упали на посјед унијатске цркве у Кричкама тражећи попа Јанка, опљачкали посјед и уништили све оно нису могли однијети. Акцију је предводио бивши гркокатолик који се пред рат вратио православљу. Поп Јанко је пред сам напад побјегао у Крижевце, а по завршетку рата је од комунистичке власти осуђен на затворску казну због сарадње са усташама, иако у српском народу није био запамћен по злу.Унијати у Далмацији су крајем 1942. остали без свог свештеника. Кричке и Баљке су контролисали четници. Унијатска кућа у Кричкама је постала четнички штаб, а доласком партизана и комунистичке власти крајем рата, сама црква је служила као складиште сијена, због чега је изгорјела након удара грома. Жупна кућа је преуређена у школу. Гркокатолици из самих Кричака и Баљака су се вратили на православље, док је један број (из околних насеља) прешао у римокатоличанство. У Врлици је посљедњи унијат умро 1952. године, па је општина откупила цркву у просвјетне сврхе.[11] Након земљотреса 1970. године, до темеља је срушена.Године 2009. су почели радови на реконструкцији гркокатоличке цркве у Кричкама, чишћењем терена око ње. Радове финансира Крижевачка бискупија, уз помоћ Министарства културе Хрватске. Крижевачки бискуп Никола Кекић је 17. октобра служио Молебан испред рушевина цркве у присуству ходочасника из Крижеваца. Гркокатоличка црква процијењује да у Далмацији данас има око 500 унијата, изворних и досељених, који ће се поново имати гдје молити.Међутим, према задњем попису из 2021. године, у све четири далматинске жупаније заједно је регистровано 256 гркокатолика, углавном у већим градовима.Ниједан унијат није пописан у Кричкама, Баљцима или Врлици.Уз унијатску цркву у току другог Свјетског рата створена је и Хрватска православна црква а у Никшићу 22.јуна 1945 .године одметнути Свештеници-комунисти из Црне Горе покушали су да створе Југословенску православну Цркву .

                          ( наставиће се)