Захарије Остојић – чика Бранко је био четнички потпуковник. Пре избијања Другог светског рата ступио је у Југословенско краљевско ратно ваздухопловство и имао је чин мајора. Рођен је 1907. у селу Глухи До код Бара. Мало се зна о Остојићевој младости, али наводно је имао сестру која је била удата за бригадног генерала Југословенске краљевске војске Љубу Новаковића.
Након избијања Другог светског рата, влада и регент кнез Павле Карађорђевић су одржавали неутралност. Упркос томе, и желећи да осигура јужно крило пред напад на Совјетски Савез, Адолф Хитлер је вршио притисак на Краљевину Југославију да потпише Тројни пакт и придружи се силама Осовине. Након одуговлачења, југословенска влада је коначно посписала пакт 25. марта 1941. У војном пучу два дана касније, кнез Павле је лишен власти, а малолетни принц Петар је постављен за краља. Остојић је био укључен у пуч због блиске везе са једним од главних завереника, ваздухопловним бригадним генералом Боривојем Мирковићем. Остојић је са мајором Мирком Лалатовићем спровео кнеза Павла у игзнанство у Грчку, а онда отпутовао за Каиро. Након осовинске инвазије предвођене Немачком и капитулације југословенске војске 11 дана касније, Остојић је остао у Каиру све док није одабран да учествује у комбинованом британско-југословенском тиму Управе за специјалне операције који је требало да се инфилтрира у окупирану Југославију и успостави везу са покретима отпора. Други чланови тима су били Мирко Лалатовић, капетан Бил Хадсон и радио-оператер Вељко Драгићевић. Они су одлетели од Каира на Малту 13. септембра пре него што су се искрцали са британске подморнице ХМС Тријумф на црногорској обали код Петровца на мору између 20. и 21. септембра 1941. Они су брзо успоставили везу са црногорским партизанима, међу којима и Милованом Ђиласом и Арсом Јовановићем, који су испратили Хадсона и Остојића у партизанско Ужице на територији војне управе. Док је Хадсон остао са партизанима, Остојић је отишао у штаб Драгољуба Михаиловића на Равној гори. После кратког рапорта Михаиловићу, Остојић се вратио по Хадсона и довео га на Равну гору 25. октобра. Када је први пут стигао на Равну гору, Остојић је пренео Михаиловића поруку министра војног југословенске избегличке владе Богољуба Илића, осигурвши му званичну подршку избегличке владе, али преневши да „побуна неће бити толерисана“. Остојић је такође пренео Михаиловићу да су комунисти преузели контролу над већим делом Црне Горе. Затим су Остојић и Михаиловић заузели више положаје у Михаиловићевом врховном штабу.
У августу 1942, Остојић је покренуо контранапад против усташа који су се враћали у Фочу пошто су Италијани повукла своје гарнизоне из залеђа Јадранског мора. Четници су се плашили да усташе спремају да покрену још један талас геноцида на српским становништвом на овом подручју. Руководио је свим већим четничким операцијама против снага НОВ и ПОЈ-а у пролеће и лето 1942. у Црној Гори.
У периоду од 30. новембра. и 2. децембра 1942, Остојић је представљао Михаиловића на Конференцији четничке интелектуалне омладине Црне Горе у селу Шаховићи код Бијелог Поља, којој је присуствовао и Павле Ђуришић.
Неколико недеља после конференције, Михаиловић је послао Остојића да упостави истакнути штаб у Калиновику у југоисточној Босни. Требало је да Остојић командује у операцији опкољавања и уништавања партизанских снага у Босни. План је предвиђао савезничко искрцавање на далматинској обали, за које је Михаиловић веровао да је неизбежно. Предвиђено је да четници направе коридор кроз италијанску зону НДХ све до ослобођене партизанске територије у западној Босни и Лици, неутралисањем Италијана комбинацијом празних обећања, охрабривањем на предају и разоружавањем, ако буде било потребно. Детаљи операције су завршени почетком децембра 1942. у Михаиловићевом штабу у Црној Гори и планирано је да операција почне 5. јануара 1943. План за уништавање партизана и ослобађања обале за искрцавање савезника није успео да спроведе.
До 1944. је унапређен у команданта источне Босне, одакле је покушавао да организује даљу борбу, али је, после прогласа краља Петра да се сви борци ставе под команду Тита, Михајловића известио да у јединицама настаје расуло. Покушао је да издејствује предају четника савезницима у Италији, у чему није успео. Након сусрета са Ђуришићем, Михајловићем и осталим четничким вођама у Босни, напушта Михајловића и са са пуковником Мирком Лалатовићем, потпуковником Павлом Ђуришићем, потпуковником Петром Баћевићем и књижевником и четничким идеологом Драгишом Васићем, као и великим бројем избеглица у сусрет западним савезницима повлачи се преко територије НДХ ка Италији.
Иако су их спреда нападале усташе, а са леђа снаге НОВ, четници су стигли до реке Врбас и почели да је прелазе. У бици на Лијевче пољу близу Бање Луке, припадници ЈВуО су претрпели тежак пораз од војске НДХ наоружане немачким тенковима. Преживели су били ухапшени од усташких снага и одведени у логор Јасеновац.
Усташе су га убиле, највероватније, 12. априла 1945. године, у Јасеновцу.
извор: ројалистички клуб
