Пише:Дејан Бешовић

Према процјени званичне статистике, уочи Другог свјетског рата на Косову је живјело око 600.000 становника, од којих су 60 посто били Албанци. У Албанији је живјело око 320 .000 Срба Међутим, постоји сумња у ову процјену, јер попис 1941. није рађен, а у претходној декади настављен је тренд повећања српског становништва, започет  ослобађењем Косова,Скадра и Драча  1912. године. Држава је систематски насељавала Србе на Косову , у Банату и другим областима у којима су Срби раније, током разних окупација, изгубили већину. Изгледа да је број Срба на Косову и у области Скадра  уочи Другог свјетског рата увелико премашио 50 %, а да су комунисти после рата фалсификовали бројеве, као што је то на примјер писао Драган Крстић у својим тајним дневницима из 1970-тих, касније објављеним под насловом ”Психолошке белешке”.Он каже : После Априлског рата 1941. године, већи део Косова и Метохије и Скадарске регије  окупирали су Италијани, а мањи Немци и Бугари. Италијанска окупациона зона припојена је Албанији, која се налазила под протекторатом Рима још од 1939. године. Немци су за себе задржали Косовскомитровачки, Лапски (Подујевски) и Вучитрнски срез. Децембра 1941. године немачкој окупационој зони припојена је тзв. Недићева Србија, као нови округ – Косовско-митровачки. Бугари су окупирали делове Гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сирнићку жупу.Талас албанских злочина на Косову ,Метохији и Враки покренут је првих дана окупације. До краја рата живот је изгубило око 20.000 Срба.Српски отпор на Космету и у срезу Скадарском  организован је с пролећа 1941. године, у Ибарском Колашину, области састављеној од српских села, која су представљала прву станицу за избеглице са југа.Првих дана нисмо припадали никаквој организацији, већ смо се окупљали са намером само да се бранимо од Шћиптара”, пише Младен Максимовић, савременик, о догађајима из маја 1941. године. „Најпре је основан Колашински одред, под командом поручника Тодора Добрића, коме су Албанци претходно убили сина и братанца. Организација је побољшана када је, непосредно потом, војвода Коста Пећанац послао жандармеријског водника Светислава Миленковића – војводу Дукађинског. Основана су још три одреда: Дукађински, под командом Ралета Вулића, Дренички, којим је командовао Голуб Томашевић, као и Пилатовачки, на челу са поручником Давидом Поповићем – војводом Пилатовачким (Поповић је касније стао под команду мајора Драгутина Кесеровића; погинуо је у борби против Немаца у Блажеву, 3. децембра 1942). Слободну српску територију у Ибарском Колашину октобра 1941. нападају муслимани са севера и Албанци са југа, уз подршку немачке и италијанске артиљерије. ”Села су у пламену који се до неба диже. Тама од дима, од запаљених кућа, као најгушћа магла притисла цео Колашин. На све стране чују се јауци. Убијају и пале Шиптари као највећи дивљаци и звери. Ми смо заузели други положај, фронт, да би задржали те дивљачке хорде док се наш народ извуче и пребаци преко Ибра”, пише Младен Максимовић,  Слободну српску територију у Ибарском Колашину октобра 1941. нападају муслимани са сјевера и Албанци са југа, уз подршку немачке и италијанске артиљерије. ”Села су у пламену који се до неба диже. Тама од дима, од запаљених кућа, као најгушћа магла притисла цео Колашин. На све стране чују се јауци. Убијају и пале Шћиптари као највећи дивљаци и звери. Ми смо заузели други положај, фронт, да би задржали те дивљачке хорде док се наш народ извуче и пребаци преко Ибра”, пише Максимовић.

Албанци су потучени на Ибру, док су бројни збјегови упућивани на планину Рогозину. На сјеверном дијелу фронта, муслимани су задржани испред Рашке, а потом сабијени у Нови Пазар. Четничку опсаду Пазара зауставили су њемачки тенкови. Прије зиме настаје затишје, а Ибарски Колашин остаје под српском контролом.Ујесен 1941. војвода Дукађинац био је ”у блиској вези” са мајором Драгутином Кесеровићем, што значи да је из Пећанчеве прешао у Дражину организацију. Ускоро је убијен из засједе, на путу према Јавор планини. ”Никада нисмо сазнали како и од кога је убијен”, пише Максимовић.Први официр послат са Равне Горе у Ибарски Колашин био је капетан Будимир Добрић а први официр који је послат у Скадар био је Потпуковник Павле Ђуришић . Крајем 1941. и почетком 1942. он оснива Колашинску бригаду. Крајем 1942. Врховна команда шаље капетана Живојина Жику Марковића, који оснива 2. косовски корпус, са штабом у Локвицама, на Копаонику. Јединица је имала до 1.800 војника. Истовремено је на источним рубовима Космета основан 1. косовски корпус, под командом мајора Благоте– Блажа Брајовића, избјеглог Србина из Грила Врачког који је имао неколико стотина бораца, плус 286 четника у Шарпланинској бригади. Маја 1944. мајор Брајовић је извијестио”:

”Наша Шарпланинска бригада под командом потпоручника Николе Мрваљевића налази се на падинама Шаре ка Паштрику и Коритнику. Ова бригада бави се у српским селима Средска и Горње Село. Јачина ове бригаде 286 Срба активних бораца. Наоружани су пушкама и имају пет митраљеза. О њима се брине владика Серафим Јовановић који сада живи у Тирани као избјеглица из Призрена. Одржавају пријатељске везе са националистима Мухарема Барјактара. Оскудијевају нарочито у обући. Везу одржавам са овом бригадом повремено, помоћу курира”.Највећи дио војно способних Албанаца са Косова и Метохије рат је провео у квислиншким милицијама, познатим под именом Бали Комбетар- познатији и као балисти, као и у двијема есесовским дивизијама. У 13. СС ”Ханџар” дивизији они су чинили трећину људства (остале двије трећине дали су босански муслимани), док су 21. СС ”Скендербег” дивизију попунили у потпуности, не рачунајући њемачки командни кадар.

Њемачки 21. брдски армијски корпус наредио је 29. априла 1944. СС дивизији ”Скендербег” да преузме ”осигурање албанске покрајине Косово”. Тада су и албанске милиције на Косову и Метохији потчињене овој дивизији.Њемачка подршка Албанцима долазила је само отуда што се знало да су они увијек против Срба. Тако је у десетодневном извештају њемачке команде Србије од 30. априла 1942, упућеном команди Југоистока, поред осталог записано:

„Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско”.

А ево и извештаја 21. брдског корпуса од 19. септембра 1943:”У случају савезничког искрцавања може се рачунати само са подршком Албанаца са Косова, који су непријатељски расположени према Србима”.

Милосав Самарџић у Погледима 1994 Крагујевац  .године на стр .9 пише : Због великог броја непријатеља, Дражин план био је да се офанзивне акције предузимају тамо где су животи Срба највише угрожени, тј. према западу, односно ”Независној Држави Хрватској”, а да се у осталим областима непријатељи осујећују дипломатским мерама и ограниченим дефанзивним борбама. Ово друго важило је и за Албанце. Команданти у области Косова и Метохије имали су задатак да хватају везу са албанским првацима и да их, обећањима и новчаним наградама, продобијају у заједнички антиокупаторски, а потом и антикомунистички фронт. Притом су коришћене пароле о Балканској унији, уз опрез да се не открију ”наше намере”, тј. план који се сматрао као једино трајно решење: исељење Албанаца са Косова и Метохије и обновљање захтева Пашићеве делегације на мировим преговорима у Паризу после Првог светског рата, да Србије добије излаз на море у области Драча и Валоне.Немци нису успели да оснују нове албанске јединице, а свакако нису ни журили, видевши каква је ситуација на терену. ”Албанска војска и милиција су без икакве борбене вредности”, извјештавала је команда дивизије ”Скендербег” 1. августа 1944. године.Немачка подршка Албанцима долазила је само отуда што се знало да су они увек против Срба. Тако је у десетодневном извештају немачке команде Србије од 30. априла 1942, упућеном команди Југоистока, поред осталог записано:”Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско”.

-Четврто, гарантујемо за животе и имовину 100.000 Срба који су на Косову.”На крају су дата уверавања да ће и Албанци на Косову прихватити споразум, уз следећи закључак:”Чим признате ове тачке одмах се састаје главни комитет а ја ћу бити Ваш репрезент и признајем Вас као вођу Балканске федерације. Молим хитно одговорите по предњем.”Дража Михаиловић  није одговорио на ову понуду.У сачуваним радио депешама Врховне команде, албанско питање поново се помиње 13. августа 1943. године. Тога дана Дража је обавијестио мајоре Радослава Ђурића и Драгутина Кесеровића да се ”једна делегација арбанска из Београда” састала са његовим представницима у Таковском срезу. Албанци су тражили ”да се изради детаљан споразум за заједничку акцију против Њемаца”. Следећи састанак заказан је у Косовској Митровици, најкасније до 18. септембра. ”За ове преговоре”, како се Дража потом изразио, у Митровици је требало пронаћи трговца Сефедина Круљеза, ”под изговором споразума о закупу Сефединове куће у Београду”. Дајући лозинку за контакт са Круљезом, Дража наставља: ”Ђурићев делегат да понесе станицу и да буде способно лице које ће ићи међу Арнауте и да одатле одржава везу са нама. Треба да поведе и радио телеграфисту.” ibid .22-25

Ипак, било је касно, јер је вијест о капитулацији Италије покренула још један велики талас злочина над Србима. Ово је Дражин радиограм свим командантима са Косова и Метохије , Скадра и Драча  из непосредне близине, од 24. септембра 1943. године:”По извештају Ђурића Немци наоружавају Арнауте и обећавају Велику Албанију. Хушкају Арнауте против Срба. У времену од 1. до 10. септембра убијено 210 Срба на реону 2. косовског корпуса. Предузете су мере да се спрече арнаутска зверства и да не дође са њима до сукоба. Арнаути из Дренице концентришу се према Митровици. Намерни су да нападну и заузму све до Рашке. Наређујем да гранични корпуси – Расински и Топлички, као и корпуси 1. и 2. косовски, буду у пуној приправности да дочекају напад Арнаута ако ови покушају да проведу ову намеру.”

Једно од новијих истраживања Велибора Џомића биљежи:”У Пећком срезу убијено је око 130, а у самом граду Пећи око 100 Срба. Инспиратори, организатори и извршиоци ликвидације Срба били су Xеват, Рифат и Сефедин бег, председник општине, Xелал Превеза, префект, те Бислим Бајгора, Бајазит Бољетинац и Џ. Дева, припадници Косовског пука и сквадриста. Покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године, када је убијено 60 Срба, од којих је 48 ликвидирано у граду, а 12 изведено из града и, после свирепог мучења, убијено… Од средине 1943. појачан је и терор у Ибарском Колашину. Један од највећих напада, који је предводио Шабан Полужа, почео је 3. а престао 25. фебруара, након акције припадника ЈВуО. Уништено је 15 српских села, изгорело је 900 кућа, убијено је 69 жена те деце и стараца…”

А ово је запис учесника борби, четника 2. косовског корпуса Младена Максимовића:”Године 1943, у доба као и 1941. године, Шиптари су поново напали Колашин и почели са убијањем и паљењем свега српског. Међутим, ми смо тада били много боље организовани него 1941. године, па и наоружани, тако да смо Шиптаре добро потукли, а нарочито на Горњем Ибру.”Мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору, извинестио је Дражу 19. септембра 1943. да Албанци из правца Метохије нападају црногорске четнике.

Мајор Радомир Цветић, командант Јаворског корпуса, тражио је 5. октобра појачање од Кесеровића. ”Турци пале Дежевски срез. Упалили су пет села. Турци концентрисани у Пазару добили појачање са Косова. Моји воде борбу”, писао је Цветић.-Ситуација се поново смирила с наиласком зиме, али борбе се обнављају већ фебруара 1944. године. ”Капетан Марковић ме извештава о жестоким борбама са Арнаутима у којој борби његове бригаде попуштају. Моли и преклиње за помоћ”, извијестио је 12. фебруара потпуковника Кесеровића капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса.Према доступним  њемачким извештајима из тог мјесеца, ”арнаутска милиција под немачком командом борила се са четницима на Косову ,Албанији и на црногорско-албанској граници и палила српска села у долини Ибра. По извјештају Команде Србије од 22. фебруара, Арнаути су убили 26 четника и 146 српске нејачи ”.

Капетан Жика Марковић јавио је  је 29. априла како се ”Бошњаци и Арнаути и комунисти опет спремају да очисте српски живаљ све до Рашке”. А ово је његов извјештај од 15. маја 1944: ”Данас су Арнаути напали на село Слатину. Један погинуо. Поседнута је граница са њихове и са наше стране.”

Марковићеви преговори са албанским националистима нису уродили плодом. С друге стране, Њемци су наставили да наоружавају Албанце и обећавали им помјерање граница ”Велике Албаније” даље на сјевер.Маја месеца немачка документа бележе борбу четника против албанске милиције код Новог Пазара.

Нешто раније, потпуковник Радослав Ђурић успио је да на Косову и Метохији оснује једну бригаду састављену од Албанаца. Бригада је добила име ”Хоџа Зајнели”, по албанском хоџи који се у ранијим ратовима борио на страни Срба. Према Ђурићевом извештају од 29. марта 1944, бригада је имала 400 наоружаних бораца. Командант је био поручник Јован Лабус, Србин из Босне, а помоћник команданта граничарски наредник Ариф Демировић.Нису позната документа на основу којих би се могло закључити да је бригада ”Хоџа Зајнели” учествовала у борбама.Подршку Албанаца нису задобили ни комунисти, мада су им још 1943.гифине  обећали припајање Метохије Албанији. Разлог је био тај што су и у комунистима Албанци видели Србе. Тако су се мале групе комуниста на Косову и Метохији налазиле у илегали, тј. за разлику од четника оне нису имале своју слободну територију.

Дража Михаиловић  је 1. децембра 1943. писао Ђурићу: ”Мајор Грујић доставио је за Ваш штаб следећу поруку од др Митке. За сарадњу са Албанцима југословенски комунисти су се одрекли Косова у корист Албанаца. Званичну подршку добиће од албанске владе и Џафер Деве, министра унутрашњих дела. Сарађује и албански Косовски комитет.Ураспису који  је Дража Михаиловић упутио  свим командантима од 3. децембра 1943. године стоји :

”Југословенски комунисти обећали су Косово Албанији да би привукли у своје редове и Арнауте против Срба. Ово обећање дао је Тито и онај исти жилави Хрват који удружен са Павелићем систематски истребљује српски народ у Лици, Кордуну, Банији, Далмацији, Херцеговини и Срему.”Пошто на Косову није важила њемачка наредба о стријељању стотину Срба за сваког убијеног војника Вермахта, четници су овдје систематски изводили диверзије и саботаже на прузи Београд – Приштина – Солун. Британске војне мисије при 2. косовском корпусу слале су низ извештаја о овоме. Ево неколико примера:

Фицрој Меклејн ”23. септембар 1943: Од Рапира: 23. септ. Михаиловић уништава воз пун Немаца и експлозива у тунелу 20 клм. источно од Пећи…

Ibid 26-27. септембра: Од Анђелике: Шеф станице Митровица доставља следеће саботаже. А. Судар возова Вучитрн 19,45 сати 26. септ. бр. 4876. Осам вагона уништено, укључујући два са бензином који експлодирали. 29 Њемаца сада у болници у Митровици. Б. Један вагон искочио из шина Звечан 27 септ…

Ово је једна од карактеристичних Дражиних наредби, из јануара 1944:

У прољеће 1944.године  комунисти су послали на централну Србију све њихове мобилне јединице: Најприје Оперативну групу дивизија, са 5.000 партизана, преко Златибора, а потом јединице које су уз помоћ Британаца у међувремену формирали на југу. У биткама које су услиједиле, 1. косовски корпус учествовао је у саставу Јужноморваске групе корпуса, док су мобилне бригаде 2. косовског корпуса, са око 1.000 војника, прешле Копаоник и стале под команду потпуковника Драгутина Кесеровића, а потом и мајора Драгослава Рачића. Сачуван је извјештај мајора Жике Марковића мајору Кесеровића о утрошку муниције за само један дан,“ Дана  31. август 1944. Други косовски корпус је тога дана утрошио 10.979 митраљеских и пушчаних метака калибра 7,9 мм, 3.700 метака за митраљезе ”шварцлозе” калибра 8 мм, 7.300 комада енглеске муниције калибра 7,7 мм, 1.200 комада америчке муниције калибра 7,7 мм, 48 бомби за бацач калибра 81 мм, 60 бомби за мали италијански бацач калибра 47 мм, 43 гранате за италијански топ калибра 47 мм и 200 комада ручних бомби“.

Други косовски корпус учествао је и у великој Бици на Западној Морави, крајем септембра, када је потучена 2. пролетерска дивизија. Потом се вратио у област Косовске Митровице, гдје је током октобра и новембра нападао Њемце у повлачењу из Грчке. У борбама у долини Ибра и на планини Рогозини више стотина њемачких војника је убијено или заробљено па стрељано, као одмазда за ранија стријељања Срба.Када су и посл

љедње њемачке колоне у повлачењу из Грчке напустиле Косово, овдје долази једна бугарска дивизија, сада са петокракама, која је у свом штабу имала совјетског официра за везу.Тада Дража Михаиловић ступа у контакт са Совјетским официре Иваном Андрејевићем Фенесенком који га је као обавјештајни официр детаљно извијестио о стању Срба у Драчу ,Љешу и Скадру .

                          (наставиће се )