Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Удружења грађана Вранеш
Част је стати на овом светом мјесту и поклонити се сјенима ових див јунака , официра и комнданата, на сто година од погибије Бошка Лазаревог Бошковића и 113.година од смрти Лазара Миловановог Бошковћа.
Знано је да Црна Гора није имала довољно хлеба за своје синове, то није био њихов идеал, већ човјек са свим чојским и сојским љепотама, за који су чезнуле црногорске мајке, очеви и синови. Хтјели су јунака из народне пјесме, јунака, хероја , човјека, што је био врхунски култ после Бога.
Из таквог једног заноса родила се и сјајна генерација црногорских официра, захваћена хуком борбе за слободом, за ослобођењем кроз балкаснке ратове.
Бошко Бошковић,син прослављеног јунака и команданта Лазара Миловановог Бошковића. Лазар , перјаник, оличење стаса и официрског црногорског гласа, ријетке храбрости и јунаштва, чија фотографија и данас украшава царски турски престо.
Бошко, школовани официр, је био оличење те генерације сањара, која је живот цијенила само онолико, колико може да послужи срећи рода и отаџбини. Бошко је заузимао видно мјесто у тој генерацији слободара.
Храброст, јунаштво,слободоумност, отреситост, патриотизам и српство му нико није могао оспорити, нити га у томе надмашити.
Бошко, командант пољског батаљона. Истако се у три рата,два балканска и Првом светском, у борбама против Турака, Бугара и Шваба. Истако се у борбама на Дрини,Вихри, Гласинцу, Мојовцу. Рањаван у тим борбама.
Задњи двобој на Балкану одиграо се 15. августа 1914.годин, између Бошка Бошковића и швапског официра, на Челибићу. И ту је Бошко показао надљудску храброст и јунаштво.
Бошко је био стасит официр и ријетко згодан човјек. Начелник колашинског округа, инспектор Министарства унутрањих дјела, командант Пољског батаљона.
Поборник за заједничку државу са сердаром Јанком Вукотићем. Био је цијењен на двору црногорског краља, а краљица Милена га је призивала као четвртог сина јер се није раздвајао од принца Петра. .
Истако се у гушењу Божићне побуне и побуне у Ровцима. Оженио се Недом из угледне и имућне породице.
Бошко је био рођен за официра, за командовање.
Био је боем и велики каваљер. Са особином ритерства, чинило је Бошка лијепом фигуром официрског кора у оно доба.
Каваљерства нема код себичног човјењка. Бошко је био каваљер по нагону. Бошко није био вјештачки формат официра. Школа је залудна, ако из душе не избија оно природно, јаче, млијеком из мајчине сисе задојено. Они који су познавали Бошка, са свим тим особинама, каваљера, јунака, стасом и гласом, са официрским кором и љепотом обојен и опчињен, припадао је расном соју црногорских синова.
Бошко је убијен из засједе. Срамота је и грехота убити таквог делију, из бусије крај друма. Тако је и витешки краљ Александар погинуо. Ђе је било то срце да Бошку изађе на мегдан.
Бошко је имао кумова, побратима,и пријатеља код Турака.
Бошко је погинуо 7 новембра 1924.године на Ободу код Шаховића, од Јусуфа Мехоњића и турских комита.
Бошково убиство су платили недужни муслимани.
Мора се скинути анатема са јуначког, слободарског и витешког браства Булатовића, јер је дегутантно слушати фабулу Милована Ђиласа , коју су прихватили као истину, изнесену у роману „Бесудна земља“ 1958.г. У Муслимаснском гласнику, 1991.године, Ђилас одступа од свог првобитнг става, о броју убијених муслимана и другим појединостима,
Радош и Драго Булатовић, нијесу убили Бошка Бошковића. Нити су ухваћени, нити им је суђено у Колашину, нити су признали убиство, нити им је Бошко силовао сестру , нити је Бошко шакетао Димитрија Булатовића. Са Димитријом је био напротив велики пријатељ.
Да је Јусуф Мехоњић убио Бошка Бошковића, говори сам Јусуф, кад каже сестри од тетке :„Шато, Убих Бошка Бошковића“. Шата ће на то : “Нијси убио Бошка Јусуфе него нас Турке“.
На лице мјеста нађено :око 30 чаура од талијанске пушке, хлеб и пита из тепсије. Срби нијесу имали тепсије. Нађена је сребрна дуванска кутија са иницијалима Мехоњића.
На дестине свједока муслимана,па и Срба свједочи да је Јусуф Мехоњић убио Бошка Бошковића. То свједочи и Јусуфов син Луфтија, приликом посјете затвореним рођацима у Тирани, 1942.године.
Салих Селимовић, познати српски историчар из Сјенице, најбољи познавалац Бошњачко-Српских односа на Балкану, каже да велики број Муслимана свједочи да је Јусуф Мехоњић једини и стварни убица Бошка Бошковића.
Договор Николе Пашића и Мехмеда Спаха , да Влада плати Турцима имања одузета агреарном реформом , да држава преузме на себе Бошково убиство, а да Турци гласају Радикале. То се и догодило…Зато се ћутало о убиству.
Бошково убиство је само каписла, а мотив за злочин над муслиманима Вранеша те 24.године су вјековни зулуми Турака над Србима Вранеша, клања, убијања, силовања, вјешања, мучења, прогони. Само 1906.године,за вријеме Раоничке буне, 40 хиљада Турака, под командом Шемси пашом Бишевцом, напада Вранеш, са три стране. Све је спаљено. Ни пасији колац није остао. Спасио се само онај који је пребјегао на лијеву обалу Таре. Доставили смо Скупштини Црне Горе, имена убијених у то вријеме.
Кад је Швабо окупирао Црну Гору, муслимани-шућкори у служби швапској, убијају 1916.године бригадног свештеника попа па главу одсјекли. Од 1916-18 шућкори -муслимаске и арнутске комите, убијају око 200 , а од 1918-24 преко 800 недужних људи, начелника, официра, војника , жанфдара, финанца, државних чиновника ,учитеља, домаћина.
Држава није организовала убиство Бошково. Чим је сазнала за тај чин спријечила је даљи злочин. Формирана је Комисија на челу са Крачковићем, др Михаилом Мартиновићем, бјелопољским муфтијом Мустафом Салхбеговићем и другим , пописали 98 убијених. Држава је вршила привођење лица, ислеђивала, притварала, затварали и осуђивала, и по три године робије.
Бошко Бошковић је положио свој живот за слобводу рода и имена србскога.
И Лазар и Бошко Бошковић, и витешко и слободарско и јуначко браство Бошковића, и те како зслужују славу, пажњу, поштовање и дужно сјећање и људско помињање!
Слава бесмртним јунацима Бошковићима!
Вјечна памјат Лазару и Бошку Бошковићу!
(Бесједа Мома Јоксимовића, 10.нов.24.у Пољима,над гробом Бошка и Лазара Бошковића на сто година од убиства Бошка Бошковића)
