Пише:Дејан Бешовић
Након што су заузели већи дио јужне Италије, Нормани су припремали 1080. године у Салерну да крену у напад на Ромејско царство. Појава претендента Псеудо-Михаила (представљао се као Михаило Осми Дука) дала им је изговор да крену у поход. Априла 1081. године на ромејски престо долази Алексије Комнин након што је збачен Нићифор Трећи Нормански војсковођа Роберт Гвискард крајем прољећа и почетком љета 1081. даје знак за полазак експедиције из Бриндизија.Норманска војска се маја 1081. искрцала код града Касиопа, који се налази 19 километара сјеверно од града Крфа, главног мјеста теме Кефалонија. Почетком јуна Нормани заузимају град Крф и прелазе у Валону 17. јуна. Одатле је Роберт Гвискард стигао до Бутринта гдје се састао са Боемундом. Код Димитрија Богдановића налазимо у Књизи о Косову сљедеће : Њих двојица су се сложили да требају напасти Драч.Василевс -Цар Алексије Комнин да би спречио веће последице овог напада смењује управитеља Драча, Георгија Мономахта, и за новог поставља свог пријатеља и шурака Георгија Палеолога и уздиже ранг епископије Крф на ранг митрополије, 24 по хијерархијском реду. Такође, ступа у контакт са млетачким дуждом Домеником Силвом (1070-1084) који је заузврат да да флоту Византији добио трговинске привилегије 1082. године.
На путу за Драч, норманска флота доживела је озбиљну штету током олује код рт Глоса код града Химаре. Ипак, то није спречило норманског вођу да се појави на челу велике војске (која је била појачана крајем јуна 1081), испред Драча.У првим тренуцима опсаде Гвискард није предузимао нападе него је парадирао својом војском и показивао претендента на престо као њиховог законитог владара. Браниоци граду су се подсмевали овим покушајима. Док се опсада развлачила, флота Венеције је пристигла до драчког пристаништа и донела помоћ бранитељима града. Нормани су били изненађени и нису могли да разбију венецијанске бродове, као ни да их придобију за себе. Браниоци су направили испад и нанели губитке Нормани где је и сам Гвискард једва избегао пропаст. Блокиран у Драчком заливу, додатно ослабљен недостатком залиха и избијањем заразе међу војницима, Гвискард је био суочен са новим комбинованим нападом ромејско-венецијанских флота. Коришћењем „грчке ватре“ флота и војска норманског војводе била је приморана да се повуче на ушће реке Мауропотамос. Норманска флота морала је да проведе насукана два месеца код Орикона.Средином августа 1081. цар Алексије је кренуо са армијом од 20 000 војника, колико неки извори наводе, ка Драчу где су Нормани опет започели опсаду. У првом сукобу код Боутротона Нормани су победили ромејске најамнике. То је охрабрило Нормане да наставе опсаду Драча. Заповедник града, Георгије Палеолог, успео је да спали опсадне машине током једног испада али је задобио рану. Цар Алексеј је 15. октобра 1081. стигао близу Драча са својом војском, где му се придружио и дукљански краљ Константин Бодин. У то време Дукља је обухватала и Травунију и Захумље које је својој држави припојио први српски краљ Михаило (1051-1081). Краљ Константин Бодин, син и наследник краља Михаила, је могао да поведе, као ромејски вазал, најмање 2000 војника. Толико је војника рашки велики жупан Урош II, након пораза 1150, морао да доведе ромејском цару као вазал.
Пре доласка цара Алексеја српска војска је узнемиравала норманске одреде. Нормани су понудили мир али је цар Алексеј под притиском својих младих и неискусних команданта одбио и изабрао да се суочи са Норманима на бојном пољу. Боље решење је било да постави опсаду норманског кампа, као што му је саветовао Георгије Палеолог.Цар Алексеј је поставио своје трупе дуж обале насупрот Норманима, који су дошли на бојно поље. На десном крилу ромејском војском је командовао Нићифор Мелисин, на левом Григорије Бакуриан, док је центром командовао сам цар Алексије. Гвискард је направио овако свој распоред трупа: на десном крилу био је кнез од Ђовинаца, на левом је био Боемунд и у центру сам Гвискард.Ромејски цар је наредио Варјазима да иду испред главнине снага са јаким одредом стрелаца иза њих. Стрелци би излазили испред Варјага и испаљивали стреле и онда се враћали иза Варјага. Како се ромејска војска приближавала Гвискард је послао коњицу у центар ромејских снага да би повукао Варјаге напред и одвојио их од главнине. Овај план је пропао због ромејскх стрелаца који су сузбили кретање норманске коњице према центру. Десно крило Нормана је изненада започело напад ка тачки где се ромејски центар и лево крило састају, усмеравајући напад против Варјага. Овај напад Варјази су издржали док је ромејско лево крило извршило напад на Нормане. Формације Нормана су попустиле и они су почели бег ка плажама.
За то време, ромејски центар и десно крило имали су чарке са Норманима насупрот њих. После пропасти норманског десног крила појавила се опасност да остатак норманских снага буде упадне у обруч. Варјази су јурили норманско десно крило и тиме били одсечени од главнине снага. Гвискард послао додатне снаге које су уништиле одсечене Варјаге. У међувремену Георгије Палеолог је извршио испад из града али није успео да спаси ситуацију.
Краљ Дукље водеће српске покрајине Константин Бодин је остао по страни у овој бици, чекајући да види исход. Када су Ромеји почели да беже, краљ Константин Бодин се повукао са својом војском. Турски најамници су следили Бодинов пример.Ромејско лево крило које је и даље гонило норманско десно крило, је оставило незаштићено цара Алексеја у центру. То је искористио Гвискард и послао тешко оклопљену коњицу против ромејског центра. Овај напад је сломио ромејску линију у центру и натерао на бекство. Царски камп је пао у руке Нормана. Цар је са својом гардом пружао отпор колико је могао пре повлачења. Током повлачења цар Алексеј је рањен од стране норманских војника и изгубио је доста крви. Ипак, успео је да дође до Охрида, где је реорганизовао своју војску.
Грчки историчар и хроничар Григориос Салвидис о истом догађају у књизи „Византијско-норманска окупација Драча -Грчка академија наука -Атина -Синтагма 2007 .г. стр.66-108 каже : Биљежи да се зна да идуће године, већ пред крај љета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пелоније шаљу снаге Србима у помоћ, постара се да војска пређе преко земље назване Драчија да би се Хелени , који су напредовали c десне стране, сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Шкумбине одатле заокрену према другој ријеци по имену званој Маћа која извире негдје одозго и одвајаМирдиту од остале Србије. Драчкој поље јесте а сам град Драч није потчињен архижупану Срба него народ у њему има посебан начин живота и управљања. Α откуд je дошло да су се Хелени сукобили са Ромејима, одмах ћу објаснити. Бијаше у народу Српском неки човјек, не знам како му оно би име, брат му бијаше Јован , a обојица бијаху виђене личности код Срба . Taj сe оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умио рећи на који начин, без оба ока, повуче се у Драчкој поље . Пошто je тамо провео дуго времена, постаде веома одан кнезу и Архижупану Јовану као човјек који je учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог дјетињства. Дугујући због тога Јовану неисказану захвалност, покушао je да му потчини Драч и наговарајући га упорно на то, непрестаним причањем успине да га убиједи. Стога Дука , чим je чуо за продор Ромеја у Драч посла снаге Хеленима у помоћ. Ово бијаше узрок непријатељства Ромеја према Хеленима . Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да набаве сточну храну, сусретоше Србе који су путем пролазили и сукобише сe c њима. Чим je цар o том обавијештен, посла протосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође до битке, Хелени се, поражени од Ромеја, бјежећи стуштише до самог тока ријеке Шкунбинске . Изгубивши ту извјестан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бјегунцима бијаху за петама и кад, стигавши до рике Дрим видјеше да нико на њих не иде, сјетише се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у Селеницу и не успијевајући да сазна гдје се налази архижупан српски, био je све дотле у недоумици, a кад je од заробљених Срба дознао да они очекују у помоћ Арванитске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напријед војску. Све док Ромеји не дођоше до реке Дрим ни од куда се непријатељ не појави. A кад тамо стигоше, прије но што je сунце зашло за западни хоризонт, појави се безбројно мноштво добро наоружаних Срба. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди да je угледана војска управо она помоћ коју Срби очекују да ће стићи од Рашана, a уједно се у ту сврху послужи уходом Вучетом који рече: „Сада се Срби спремају да изненада нападну Ромеје.“ Наиме, недалеко одатле они бијаху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли. Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако гдје треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавијестио o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримијећени, заповиједи да оружје прекрију огртачима простих војника. Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдијевања. Стога нареди да напријед пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдијевају војску храном трагају за подземним скровиштима жита. Заповиједи да они, чим угледају непријатеље, да крену на њих, бјежећи све док се не помијешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах био обавијештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица, онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну другу фалангу стријелаца наложи joj да она c друге стране пође на непријатеље; ако би Срби заметнули борбу, да бјеже као малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војници, ако би српски одреди почели да бјеже кад их он са осталом војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно преблиједјели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали ријеке Дрим и то не само домородачка, него и безбројно савезничко мноштво, састављено од арванитских коњаника па чак и од Малисора који су друге вјере него они. Малисори , наиме, исповиједају хришћанску вјеру, a бијаше ових који се још и сада управљају према Мојсијевим законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Србима заједно војују ови, a уз то и Брђани . Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога крену бржим кораком, тјерајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио, цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније мјесто, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. У међувремену стигоше и стријелци до ринеке и стајаху насупрот Србима . Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Срби одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Примјетивши то (стајао je наиме, негдје горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да са њима жели да пређе ријеку. Јер бијаше он увијек, као што сам често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин одушевљен за ратне окршаје. A Срби, гоњени од мале групе војника, бјежаху ипак све док не западоше у неко беспуће. Вративши се одатле, наиђоше право на ове ромејске гониоцеи у насталом сукобу паде их неколико на обијема странама. Уочивши цареву присутност, Срби почеше поново да се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бјежали, многе и Врачане и ове Србе побише их много . Тада Грдишс и Вучина, веома угледне личности код Срба, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад свега желио да им се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не бијеху у близини), деси се да су неке ромејске војне старешине, међу којима беху Гифард и Михаило по надимку Врана као и многи други људи способни да самостално дјелају и вјешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако су запали у очевидну опасност. Јер су се Срби , видјевши да су се ови удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили им се. Они дакле бијаху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном мјесту, јавно их изгрди и оштро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне вјештине. А онда су се они правдали природом земљишта и дебљином снијежног наноса, он пође напријед и нареди им да га прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док они бијаху у покрету, непријатељска засједа неочекивано искочи и нападе на лијево крило Ромеја. Али кад цар увидје да je малобројна, процијени да се не вреди враћати. Јер стално je без заустављања журио даље не би ли како успио да зароби или самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповиједао Србима .Наравно не успједе ништа учинити јер снијег и мећава која долази са Маранских и Проклетих планина отјераше Цара назад према Драчу .
Други пак грчки аутор ништа мањег историјског ауторитета Маврос Стакис у дјелу Из Љеша и из града Драча АНС Атина 2014 .године СМ 63 :237 доноси :
Драч је српски , а потом и отомански ( Дирач , Дурач ) назив за антички град Епидамнос, који су 627. прије Христа основали Грци из Керкире и Коринта. Битка за Драч, који су Коркирејци заузели 431. прије Христа, била је један од узрока Пелопонеског рата 431-404. пне. У римско доба (од 229. пре Христа па надаље) био је познат као Дирхациум , изузетно просперитетна трговачка станица од великог стратешког значаја као полазна тачка на Виа Егнатиа (путу кроз Македонију до Солуна, завршеном крајем 2. века пре нове ере). Катул га назива „Кафаном Јадрана“ (Дурациум Адриае таберна).
Такође знаменити грчки историчар Јанис Каравангелис ,у раду Драчко поморје са околином ,Универзитет Аристотелос ,Солун 2000 .на стр .71-84 биљежи :Након подјеле Римског царства, Драч је освојен у 4. вијеку. припадао Источном царству (Византији). Међутим, 345. године га је погодио катастрофалан земљотрес, а 479. инвазија Острогота, па је након тог периода град био у готово безнадежном стању. Темеље обновљеног (средњовјековног) Драча поставио је византијски цар Анастасије (491-518), који је био родом из тих крајева. Тада су започете градске зидине, чију је изградњу – после другог земљотреса 518. године – наставио цар Јустин, а довршио Јустинијан. Ови бедеми су били толико широки да су 4 коњаника могла да јашу на њима један поред другог . Од 7. до 11. вијека. Драч је био главна византијска база на Јадранском мору, западна капија Царства.Након што су га освојили Млечани 1205 . године , град је неколико пута мијењао власника и коначно је пао у руке Млечана 1392 . јер нису имали снаге да се сами боре против Турака . Тада су његову популацију чинили представници многих различитих народа: прије свега Римљана (који се у пјесмама појављују као Латини – и у српском говору средњег вијека), посебно избеглица из Салуна; затим Млечани, Грци, Срби ,Власи ,Албанци, Јевреји.Почетак пропасти Драча био је катастрофални земљотрес 1273. године, сличан дубровачком земљотресу из 1667.године . Том приликом град је готово потпуно расељен: један дио становништва је страдао у несрећи, а други је побјегао у брда и Берат (одакле се само мањи дио вратио у Драч 1281 .године и не пре тога датума ). Послије земљотреса услиједила је дуготрајна глад, праћена кугом у неколико наврата (1348. и 1363.године ), а затим су отпочеле борбе за град и напади албанских тирана, усљед чега је преостало становништво морало да бјежи у Апулију, гдје се углавном бавило просјачењем. За вријеме цара Душана Српског четрдесетих година 14. вијека, Срби су држали и већи дио драчке области и вршили притисак на град Драч.Душан је подигао много објеката и обновио полу разрушену драчку тврђаву која је значајно оштећења и девастирана послије земљотреса 1273.гофине .Тај период владања Цара Душана многи историчари називају златним периодом Драчке теме .
Године 1670. Турски хроничар ,путописац и пустолов Евлија Челебија помиње 150 кућа и само једну џамију у њој , а 1765. године забиљежено је да је град поново захватила куга. У турском Драчу још су постојале солане и велики трг као у средњем вијеку . Српска војска је заузела Драч 29. новембра 1912. године без икаквог отпора. Православни драчки митрополит Јаков пружио је топлу добродошлицу новим властима.. Због Јаковљеве интервенције код српских власти, неколико албанских качачких јединица се спасило и избјегло је егзекуцију.
Тек после Другог свјетског рата Италија је изградила модерну луку у Драчу и жељезницом повезала град са Тираном и Елбасаном .Пјесма га помиње као једно од мјеста са којих се окупљала војска за битку на Делиграду 1805. године.Стојан Новаковић запажа :
Коначно, пошто су оба испуста велике морске лагуне након земљотреса била испуњена рушевинама, временом су се у граду формирале мочваре из којих је почела да се шири маларија. Оне који су остали здрави страх од Турака терао је даље на север. Због свега тога, током похода Мехмеда Другог на Албанију (1467), Драч није освојен, иако је практично напуштен . Турци су га заузели 1501 а као што смо навели наилазимо и на податке да је Драч заузет 1510 године и претворем у кадилучки дуњалук .Тада су обновљени и зидови древне тврђаве . Од Турака га је отео Али-паша Јањински познат још и као Али -паша Тепелене 1812. године; У то вријеме Драч је био најважнији град у Албанији.Под Турцима Драч није задржао готово ништа од свог некадашњег значаја . Али Паша је рођен у селу Бечиште у близини Тепелена у Османском царству године 1740. данас на територији Албаније. Сматра се да је по националној припадности био Албанац, мада постоје контроверзе по овом питању јер се поријекло његове породице везује за Анадолију и Турке. Његов отац Вали био је бег који је, док је Али био још увијек дјечак, изгубио свој политички статус а затим године 1758. је био убијен. После погибије свог мужа, Алијева мајка Ханка формира банду одметника којој Али убрзо постаје вођа. У описима његовог физичког изгледа наведено је да је био плавокос и плавоок, релативно ниског раста. Са својим одметницима је помагао паши са острва Еубеја да угуши устанак у Скадру. Али се 1768. године оженио ћерком паше који је управљао Делвинским санџаком и постао његов савезник. Али -паша се затим ставља под команду Румелијског паше и због заслуга у рату са Аустријом додијељен му је на управљање Трикалски пашалук 1787. године. Преузео је контролу над Јањином 1788. године која је наредне 33 године била сједиште територије којом је управљао, а коју је касније проширио на већи дио Албаније, западну Грчку и Пелопонез.Али-паша је владао на полунезавистан начин у односу на централну власт Османског царства. На прагматичан начин је склапао савез са сваким ко би му омогућио превласт на територији којом је владао. Слопио је савез са Наполеоном Првим Бонапартом који је споразум прекршио тиме што је склопио савез са Уједињеним Краљевством 1807. године када је послије потписивања Тилзитског мира ,Наполеон изразио намјеру да расформира Османско царство. Овај савез је склопљен уз одобрење Порте.
Британски Лорд Бајрон је 1809. године посјетио Али-пашин двор у Јањини. Очигледно је да је имао помијешана осећања у вези Али-пашине владавине. Са једне стране је био импресиониран богатсвом Јањине али са друге стране је био ужаснут Алијевом окрутношћу.Познати француски пјесник ,писац,есејиста ,енциклопедиста и сликар Теофил Готје описао је Али-Пашу у роману Приче о сновима „као страсвеног уживаоца хашиша а његове ратнике као „ненормално храбре хладне и сурове убице који су се за разлику од осталих Османлија пентрали по планинама и планинским врлетима и необично добро баратали хладним оружјем ,сурово убивши свакога ко им се супротставио “ .
( наставиће се )
