Пише ;Дејан Бешовић

Драч , је град и лука на обали Јадранског мора, 30 км западно од Тиране.Други је град по насељености у Албанији и сједиште округа Драч. Један је од најстаријих градова на подручју Балкана , зачеци насеобине потичу из античког доба када је на том мјесту 627. п. н. е. основан град Епидамнос. Драч су основали под именом Епидамнос грчки колонисти из Коринта и Керкире 627. године п. н. е. По грчком историчару Тукидиду они су се нашли у спору узрокованом пелопонеским ратом. Од 229. п. н. е. припадао је Римљанима који су му дали име Дирахијум –Dyrrhachium и изградили пут до Солуна, Виа Егнатиа, који је касније продужен све до Константинопоља. Град је под римском владом напредовао као значајан трговачки пристанишни центар.

Улазио је у састав Илирике , али је за вријеме објаве рата Римљанима од стране илирског краља Генција град добровољно потчињен Римљанима. Од 393. до 400. после Христа, град је био под готским царем Аларихом. Он је ту населио Сармате и Хуне иу своје војске, које је потом истерао Маркелан Острогот 460. године, а 473. готски вођа Теодорик је завладао Илиријом и Драчом, његова престоница припала је њему. У Драчу је боравио и Кикерон као прогнаник, одабравши га за место свога заточеништва. Он је о Драчу записао да је стигао у слободан град, пријатан, но ако ли га буде узнемиравао бучан живот овог града, преселиће се на друго место. Из тога се да закључити да су у граду били театри, храм и разноврсна разонода, тј. да је град био велики. Ако се погледају старине које су остале, град је био, по Јастребову, десет пута већи него у његово вријеме, крајем 19. вијека. Описује га тада као мизеран и прљав приморски градић. У време цара Августа био је украшен монументалним споменицима. Од тога је у време Јастребова остала само једна обезглављена статуа, бачена у двориште српске  среске управе. Страшни земљотреси су задесили град 506. и 1273. и године. Код Драча, у његовој долини, биле су двије чувене битке које је Помпеј повео против Цезара. Помпејева војска се налазила у самом граду, Цезарова по брдима путем за Кавају и Тирану у близини луке Петра. Око 430. године се ту родио цар Анастасије Први .Током највећег дела средњовековног раздобља, Драч је био под византијском валашћу, а повремено је потпадао под власт разних освајача (Срби Бугари, Нормани, Млечани, Анжујци) чија се власт смјењивала са византијском.

Још од поделе Римског царства (395), Драч је као главни град Новог Епира био под влашћу источноримских, односно византијских царева. Након реорганизације покрајинске управе, која је спроведена током 9. вијека, Драч је постао центар новоустановљене византијске Драчке теме, која је почетком 10 вијека допирала до града Љеша, али се касније, у време поновног јачања Византијског царства крајем 10.вијека и почетком 11. вијека, проширла према сјеверу све до Улциња и Бара, на граници према српској кнежевини Дукљи.У исто време, током раздобља византијске власти, Драч је постао и значајан црквени центар, пошто се у том граду налазило средиште православне Драчке митрополије, која је била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Упоредо са територијалним ширењем Драчке теме, постепено се ширила и надлежност драчких митрополита, који су крајем 10.вијека  и почетком 11. вијека под својом јурисдикцијом имали чак 15 епархија, укључујући и поједине епископије у околни у српском залеђу :Кројанска, Љешка, Пилотска, Дривастанска, Скадарска, Барска, Дукљанска.Током 11. вијека, Драч је био главни центар из кога су кретали походи византијских заповједника против српских владара у Дукљи и Травунији. Током византијско-норманских ратова, Нормани из јужне Италије су у више наврата покушали да овладају градом, што им је по први пут успело након опсаде Драча 1081.године . Иако је већ године  1084. године враћен под византијску власт, Нормани су га поново освојили 1185. године, али накратко, након чега је враћен Византији.Након прве пропасти Византијског царства 1204.године , Драч су 1205. године заузели Млечани, али већ око 1213. године град се нашао у саставу српске Епирске деспотовине, да би затим (1230) накратко потпао под бугарску, а затим поново под епирску власт. Драч је 1258. године потпао под власт краља Манфреда Сицилијанског, али након његове смрти 1266.године, град је поново потпао под епирску власт. Драч је 1272. године потпао под власт Карла Првог Анжујског, али већ 1284. године у граду се обнавља византијска власт. Недуго питом, Драч је 1296. године потпао под српску власт, али већ 1304. године поново га освајају напуљски Анжујци, који су 1332. године створили посебно Драчко војводство.Драч је 1368. године од Анжујаца преутео српски  великаш Карло Топија, чиме је град по први пут у историји потпао под српску федералну власт . Драчом је касније владао српски великаш, зетски господар Балша II Балшић 1385.године , који је узео титулу „Дука драчки“, а након његове смрти градом су поново овладале Топије. 1392. године, након смрти Ђорђа Топије ,Драч је потпао под власт Млетачке републике, која је држала град све до турског освајања (1501). У том периоду, Драч је био главни град Млетачке Албаније.

Артур Еванс је при свом обиласку Драча записао: –да се увјерио да је многима у Драчу разумљив српски језик.- И Иван Јастребов је описивао Драч. У његово вријеме то је мизеран приморски градић у којем нема више од 400 кућа, српских, муслиманских, арнаутских православних, цинцарских и католичких, арнаутских и до 50 циганских. У читавом кадилуку је било 5400 кућа и 30000 хришћана и муслимана.

Драч је у првој половини 20. вијека најважнији трговачки центар Албаније. Јован Јаковљевић у извјештају Српској команди пише : У две градске махале, Пали и Калми, живели су почетком 20. века бројни Срби муслиманске вере. Ови су се ту населили након окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године. У махали Топана истицала се лепотом кућа браће Ђурашковића,Срба из Цеклина . Српска војска је место ослободила 17. новембра 1912. године; у град су ушли ратници новоформираног Шумадијско-албанског одреда“  Православни митрополит драчки Јаков Николић  припадао је делу грађанства које је тражило да Драч припадне Србији. Драч је од стране православаца сматран за „стари српски град“. Град је као свог заштитника славио српског Св. краља Владимира, чије су мошти срби Епирци ту донели 1215. године. Лука која се тада налазила у запуштеном стању, нефункционална због блата и мочваре, требала је да постане српска извозна лука.За годину дана остварен је из Драча српски извоз од 2 милиона динара. Српске намјере са перспективном морском луком су међутим осујетиле велике силе. По други пут, 1916. године српска војска и бројне избјеглице стизали су преко албанских планина у луку Драч.

У збирци Народног музеја у Лесковцу чувају се византијски печати

који потичу са ископавања Царичиног града. Реч је о три рановизантијска

печата од којих један представља булу цара Маврикија а друга

два печата јавних личности.

Јавним личностима припадају и три буле

са Царичиног града које се чувају у Народном музеју у Београду.Током

ископавања Царичиног града 2011. године нађен је већи број нових печата, међу којима се издвајају царске буле цара Јустинијана И (527-565) и

архиепископа Јована. Ови штампа биће објављена након конзервације и

обраде у оквиру посебног рада.

Засебно мјесто у збирци Народног музеја у Лесковцу заузима печат Константина, митрополита Драча, који је нађен 1954. године на локалитету

Хисар. Печат је Музеј поклонио, међу другим предметима, Сергије Димитријевић, познати колекционар и нумизматичар.Овај налаз има посебни значај , с обзиром на то да је мјесто налаза познато. Була потиче

са Хисара, узвишења које доминира Лесковачком котлином. Реч је о вишеслојном локалитету, утврђењу, са хоризонтима од праисторије, преко

антике до средњег вијека и турског развоја.На локалитету је забележен

хоризонт 12.-13. века, потврђен уломцима грнчарије, као и налазом једног

трахеја, највероватније „Бугарске имитације“тип Ц, који се даје, према

М. Хендију, у периоду од око 1202. до оквирно 1215. године.Печат нађен на Хисару до сада је само поменут у литератури, а његово

 постојање је остало незапажено.

Како је ријеч о најбоље очуваном при

мерку буле Константина, митрополита Драча, сматрали смо потребним да

се јавља са свим потребним подацима .Додајмо да је пример

с Хисара једина у цјелини сачувана била Константина, митрополита Драча.

Була је одлично очувана са добро центрираним отиском и са јасно из

раженом представом ђакона св. Исаура и слова очуваним у високом

рељефу. Јединство оштећења налазимо у виду излизаног лица светитеља.

Плочица печата је овална, димензија 32 са 30 мм. Промер отиска на аверсу

је 27 мм, а на реверсу 28 мм. Тежина 24 грама Народни музеј Лесковац,

У питању је трећи познати примјерак печата Константина, митрополита Драча. Прва два јавио је  Лоран 1972. године у свом Корпусу печата Византијског царства.Оба примјерка су фрагментована и значајно оштећена. Прва печат потиче из збирке Дамбратон Оукс , а други

из колекције Закон . Ове буле су касније посебно објављене, прва

од стране Несбита и Оикономидеса,

а друга из пера Закоса.Сва три печата изашла су из истог булетериона.

В. Лоран је предложио да се спомену штампа повежу са личношћу

Константина Кавасиле, митрополита Драча. На основу одлика, буле су

датације у прве деценије 13. вијека, после 1213. године.Исти аутор је

публицирао у Корпусу печата Византијског царства Булу другог Константина, митрополита Драча, коју је написао Константину Апокавку, лик

личности познатој у изворима у последњим деценијама 12. вијека.

Наведено датовање печата из збирке Због преузео је и сам  Закос, али без опредјељењс печата одређеној историјској личности.Са своје стране

Несбит и Оикономидес су пренијели мишљења Лорана, истичући да

су наведене идентификације могуће, али не и сигурне.Из поменутих

разлога печат из збирке Дамбартон Оакс давали су шире у 12.-13. вијека.

Исто давање можемо видјети и у штампи са Хисара. Остаје отворено питање да ли булу с Хисара треба приписати Константину Кавасили, знаменитој личности, која се касније успела на трон Охридске архиепископије или Сави Немањићу ?!По до сада достојним изворима Сава Немањић је више пута боравио у Драчу . По Теодосијевом житију у Хиландарској повељи 11-15 каже се „Отац наш Сава би у Драчкој митрополији индиктион 10 године 1206 .године “ а други пут читамо код Теодосија „Благоверни отац отаца Сава би у Драчкој теми 1211 .године као архиепископ Српски и приморски “ .О дјелатности Саве Немањића постоји приличан број архивалија које се чувају у Архиви града Драча као и у Државном архиву у Тирани . Један од извора датован на 12.април 1210 .године Arh .Shqiperia kuv. 99-2/1210 pp.77 каже : Сава архиепископ Српски и приморски боравио је Сава који започе са архиепископом Драча Јованом Катерном  изградњу Манастира Успења Свете Госпође .Обиђоше градилиште и благословише са трга око 3000 душа.Би велики Сабор у граду Драчу  “ – превод Божидар Брајовић.Сава Немањић у другом обиласку Драча пише Милош Благојевић у дјелу „Србија у доба Немањића „-Београд 1989 .Нолит  да је „Архиепископ Сава Немањић боравио у Драчу да би сабрао растурене Србе и поставио темеље Српског манастира са  повељом у темељима  “ У наставку ћемо се осврнути на археолошко -историјске радове једног од оснивача српске историје Академика Николе Вулића -Врачанина једног од оснивача Београдског универзитета,који је проучавао старе српске средњовековне градове .

                         (наставиће се )