Пише : Дејан Бешовић

За крај једног прилично обимног и до сада необјављиваног истраживања осјећамо дужност да се на скроман начин захвалимо свима нашим херојима који су животе и младост уградили у темеље наше древне отаџбине од Каменице до Мата ,изношењем њихових  кратких  биографија :

Епископ Иринеј Банушевић -свјетовно име Илија Банушевић   рођен је 18. август 1906 .године у Скадру у знаменитој српској породици  Николе -Коља и Неде рођ.Беровић . Основну школу завршио је у Скадру ,Фрањевачку  Гимназију Илирик завршио је 1925.године такође у Скадру . Богословију Светог Петра Цетињског при Цетињском манастиру 1931. Богословски факултет завршио је у Београду 1935 .године а Докторирао теологију на Универзитету у Београду 1938. Владика Иринеј Банушевић је био заточен у Мантови  годину дана након италијанске инвазије на Албанију 1939.

По повратку кући, Банушевић  је постављен од стране Предсједништва Православне Цркве за професора у Националној богословији „Апостол Павле“. Министар просвете га је октобра 1941. именовао за професора латинског језика и историје у Државној гимназији у Тирани. 30. јануара 1942. године рукоположен је за јерођакона , дан касније за јеромонаха и архимандрита .Од 1. фебруара 1942 .године је званично постао епископ. Служио је у православној цркви, због чега су га Италијани и интернирали, а затим два пута осуђивали као највећег непријатеља Папизма. У вези са овим и другим, упознаје нас чланак, гдје смо користили сјећања самог Владике Иринеја Банушевића и свједочења Пандели Стринге и Јована Галанија, двојице његових блиских пријатеља, у периоду када је служио у округу Лушња као православни духовник и као радник у неколико предузећа тог округа, након што је комунистички режим истјерао из манастира и покушао уништити његову вјеру „преваспитавањем“ ,што је уобичајена процедура свих Христогонитеља од почетка наше Вјере Православне=Истине Христове .

Генерал Петар Булатовић , рођен је 22.јула 1917 у породици трговца Василија и учитељице Јелисавете Шантић у Боричу -Скадар . Основну школу завршио је у родном мјесту код чувеног професора Ђорђа Харалампића .Реалну Гимназију учио је у Скадру и Тирани а факултет умјетности у Скопљу .Краљевску Војну академију завршио је у Београду . За вријеме владавине албанског Краља Ахмет Зогуа као веома школован човјек брзо је напредовао у војној служби . По повратку у Скадар ,добија чин капетана и команданта обласне дивизије војске Краљевине Албаније .Године 1937. именован за замјеника начелника Генералштаба а 1938 . изабран за начелника Копнене војске Албаније .

Априлска анексија Албаније 1939 .г. затекла га је на мјесту Генерала ађутанта Краљевске Војске Албаније . Петар Булатовић није знао за пораз . И ако именован од албанске стране да потпише војну капитулацију Албаније и повинује се фашистичкој војсци Италије ,то је одбио уз образложење : „Ја надасве говорим Српски језик .Ја сам Србин а Срби немају ријеч предаја “ После капитулације и бјекстава краља Зогуа из Албаније вратио се у родни Борич организујући илегалну групу Срба за подизање устанка искључиво међу Српским живљем од Коплика до Скадра и Љеша .Како Енвер Хоџа и Мехмед Шеху нису били примијећени и значајни све до 1942 .године ,Петар Булатовић предузима кораке ка повезивању са ондашњим потпуковником Краљевске Војске Југославије Бајом Станишићем Капетанима Павле Ђуришићем те начелником министром унутрашњих дјела бановине Зетске капетаном Драгољубом -Бећом Драгићевићем .

У то вријеме готово цјелокупно становништво Скадра било је ангажовано у фашистичким милицијама и групама Албаније и Италије .То је додатно иритирало пуковника Петра Булатовића,подстичући га да се повеже и са илегалцима Иваном Милутиновићем и Душаном Мугошом „ради што бржег подизања Анти-фашистичког устанка у Албанији “ . Петар Булатовић од маја 1939 .године до 23 априла 1942 .године десетак пута је боравио у Подгорици ,Колашину и Беранама илегално се пребацујући у Зету чуном из Каменице .Забиљежена су и два његова сусрета са Ратком Парежанином о чему Парежанин у књизи „Моја Мисија у Црној Гори “ пише : „Приликом првог сусрета са пуковником расформиране Албанске војске Петром Булатовићем видео сам да имам посла са поштеним ,честитим ,искреним и родољубивим Србином из Враке.То сам му и рекао не скривајући одушевљење да таквих Срба постоји у нашој древној постојбини Враки  Петар Булатовић је био у свакодневном контакту са Скадранима који се нису мирили са фашизмом у Албанији .Поменућемо само неке : Делавер Поћи,капетан албанске војске, ромског поријекла ,Ћазим Каписазовић-Подгоричанин ,потпуковник Албанске војске, студенти Садиком Ставалеци , Џоџи Мартини и Реџеп Перати.

Петар Булатовић био је вођа анти- фашистичког устанка у Албанији 23.априла 1942 .године ,на дан када је Краљ Никола 1913 .године ослободио Прву Српску престоницу .У монтираном судском процесу Генерал Петар Булатовић је осуђен на смрт и  стријељан је у Тирани 26. новембра 1956. заједно са Лири Гегом и Далијем Ндреуом. После убиства  његова породица је интернирана на фарму „Члирим“ у Фиеру, гдје и данас живи.

Војо Кушић рођен је у Младом Боричу Враке Скадарске Скадар, 3. август 1918. — , учесник Ослободилачке борбе Албаније, национални херој Албаније и Југославије.

Рођен је 3. августа 1918. године у Враки . Потиче из породице која је припадала српској мањини у Албанији.

Након италијанске окупације Албаније у априлу 1939. године, први анти-фашистички покрет организован је у Скадру (Скадарска група), која је обухватала углавном српско становништво. Чланови су били : браћа Василије и Бранко Кадић, Војо Кушић, Јордан Мишовић, Иво Јованов, Војин Драговић, Петар Булатовић ( огранак познате врачке Свештеничке породице Поповић ) ,Василије и Владимир Шантић и Ђорђе Мартиновић .

Кушића су, заједно са његовим саборцима Сандром Ставалецијем и Ђорђем Мартиновићем , 10. октобра 1942. године, опколили фашистички италијански окупатори у кући у рејону Кодра Куге. Након шест часова борбе, Кушић је истрчао из куће, напао два карабињера и пуцао све док није остао без муниције. Након тога је убијен .После рата,1946 .године у Тирани и Београду додијељен му је орден Националног хероја тј.Хероја народа .По избијању резолуције Информбироа 1948. спомен о њему и осталим Србима у Албанији је забрањем Законом у ФНРЈ .

О њему је 1969. године снимљен први албански црно-бијели филм „Војо Кушић у свом времену “на албанском и француском језику .Академик проф.др. Каплан Буровић познат и као „Српски Мендела“ најдужи становник Албанског „Голог отока“ – Буреља (1958-1991 ) ,записаће у својој књизи „На истоку ништа ново „- Тирана 1957 ,друго проширено и допуњено издање , Женева 2008 .г „Албански народ имао је ретке појединце који су били против фашистичких завојевча. Није тајна да су устанак у Албанији подигли наши Српски родољуби и патриоте ,рођени у Албанији ,који нису могли трпети зулум фашизма “ стр.22-24

Албанска академија за спорт и фискултуру „Војо Кушић “ у Тирани названа је по њему.Споменик испред Академије која носи његово име два пута је рушен . После мартовских демонстрација на Косову и Метохији 1981 .г. а обновљени споменик после грађанског рата 1997 .г.

Војо Кушић је био знаменити предратни спортиста и фудбалер .Стадион у центру Скадра се од 1955-1991 .године звао његовим именом а касније је преименован у Лоро Борић .Он је био познати спортиста и спортски радник ,први професор физичке културе у Зогуовој Албанији . У архиви Bashkia Shkoder -Среза Скадра, готово у свим расположивим документима од 1918-1957 ф.бр.88/16 помиње се Војо Кушић као знаменити спортиста и устаник против фашизма ,Србин из Скадра.

Јордан Мишовић,рођен је у Скадру 1913 .г. у породици пекара Бранка Мишовића и домаћице Иване -Ике рођ.Поповић .

Јордан Мишовић, Бранко Кадић и Перлат Реџепи су афирмисани као три хероја Скадра, који су 22. јуна.1942. године погинули у Скадру борећи се у окружењу против италијанских фашистичких окупатора. Сами су Албанци њихову борбу до последње капи крви окарактерисали као „epope legjendare, një nga epizodet më heroike të Luftës sonë Nacionalçlirimtare” (Легендарна епопеја, једна од најхеројских епизода наше Народно-ослободилачке борбе”), коју су опјевали и у песми. У тој велеславној епопеји само Перлат Реџепи Албанац. Бранко Кадић (1921—1942) и Јордан Мишовић су Срби .

Непосредно по завршетку рата комунистичка влада Енвера Хоџе почела је да проглашава „мученике отаџбине“ и додељује високе титуле „Хероја народа“. Ова титула је тако названа јер су комунисти себе сматрали интернационалистима и без отаџбине. Док је број оних који су проглашени за „мученике отаџбине” био веома велики, број оних који су добили титулу „Хероја народа” био је веома мали. За то је био постављен услов: да бисте добили титулу хероја, морали сте да извршите херојски чин у рату. Додјељивање титуле хероја било је толико строго да се није давало и ускраћивало чак ни неким од најистакнутијих личности рата, као што је био случај Јордана Мишовића .

отаџбине. Разлог да се Јордану Мишовићу , којег су погубили Италијани, није дато звање „Херој народа“, јер није од почетка убијен као Бранко Кадић , већ су га живог ухватили након скока у бунар. И ако је ова титула ускраћена и није додијељена неким од познатих имена за које се говорило да су хероји и погинули у рату, узели су је неки други који су били живи, као што је већина руководства високих комуниста, почев од Енвер Хоџа. Прве живе особе које су добиле високо звање „Херој народа“, а које су је заслужиле својим доприносом у рату, били су Петар Кета и Тук Јакова. Тук Јакову је ова титула одузета касније, када је проглашен за „народног непријатеља“ и осуђен на затворску казну, док

.Петар Кета није био баш срећан, јер је после „случајне смрти“ 1966. године био сахрањен у јавности. Гробље у гробљу Туфина, иако је парцела на којој почивају његови посмртни остаци, сматрана: „људи изабраних и цијењених од стране Партије“! Исто тако, комунистичка влада Енвера Хоџе је од 1948. до 1949. године додијелила високо звање „Херој народа“.

Бранислав и Василије Кадић рођени су у Враки -село Борич од оца земљорадника Вида Марковог и мајке Стане Мартиновић .Бранко је рођен 28.новембра 1919 .г. а Василије 12.маја 1921 .године

Претходно су се Глиго , Љубо , Милика и Видо Кадић ,населили у Боричу Врачком као знаменити Срби из Бјелопавлића .У Скадарској хроницу коју је брижљиво водио старешина врачких и скадарских цркава протопоп Велиша Поповић -Поп Вело записаће :“Кадићи су необично добри поштени и храбри људи са свим одликама које красе наш Светосавски род ма ђе живио и обитавао .“ .

Кадићи били су од почетка рата чланови антифашистичке организације Скадра, првоборци против италијанске фашистичке окупације, који је – заједно са осталим припадницима Српске скадарске групе – дочекали са пушком црнокошуљаше Бенита Мусолинија на улазу у Скадар, док су неки други Албанци -језуити изашли овим Италијанима у сусрет и дочекали их букетима цвијећа, па су их и поздравили као своје ослободиоце од “муслимана”!!! Василије Кадић дана 22. II 1942. године организује у Скадру демострације против окупације земље. На челу тих демострација је убијен ( српски Врачки израз каже -пушкетан ). Албанска историја га биљежи као знаменитог антифашистичког хероја народа и Хероја народа .

Данас у Скадру једна улица носи име по њему.Бранислав Кадић, Јордан Мишовић и Перлат Реџепи су афирмисани као три хероја Скадра, који су 22. јуна.1942. године погинули у Скадру борећи се у окружењу против италијанских фашистичких окупатора. Сами Албанци су њихову борбу до последње капи крви окарактерисали као „epope legjendare, një nga epizodet më heroike të Luftës sonë Nacionalçlirimtare” (Легендарна епопеја, једна од најхеројских епизода наше Народно-ослободилачке борбе”), коју су опјевали и у пјесмама. У тој велеславној епопеји само је Перлата Реџепи био Албанац. Бранко Кадић (1921—1942) и Јордан Мишовић су припадници Срба .

Данас у Скадру једна основна школа и улица носе име по Браниславу Кадићу.

Брат Бранка Кадића Василије Кадић, је такође погинуо као борац против окупације и проглашен је за Хероја народа у Албанији .Он је са Војиславом Кушићем и Јорданом Мишовићем предводио групу Скадарских Срба ,приликом ослобађања концентрационог логора за жене и дјецу у Пукама изнад Скадра .Приликом повлачења из Пуке с леђа је убијен од стране .Убили су га фашисти групације Ћилимари који су били повезани са језуитском омладином Скадра.

рођен је у Скадру 4. фебруара 1927. године као син јединац Срба : Луке Банушевића и Марије Лазаревић .Тано је имао сестре Венку ( Ленку ) и Ирину .Његов стриц , Илија Банушевић потоњи Владика Аполоније др.Иринеј Банушевић ,био као духовник и епископ ,водећи борац против фашистичког италијанског окупатора у Албанији .Када је Атанасије достигао школско доба, септембра 1934. године, уписује у основну школу Дуги Речкој-Врака . У другом разреду школа је премјештена у Шумској Цели .Године 1939-1940. је похађао Државну гимназију у Скадру, гдје су осјећања према италијанском окупатору била препуна отпора. 22. фебруара 1942. учествовао је у првим демонстрацијама у Скадру , а том приликом је убијен Василије Кадић,од стране окупатора ,касније проглашен Националним херојем Албаније -Херој народа . Атанасије – Тано веома рано, почео је да свира гитару , пјевајући патриотске пјесме када су се окупљали у баштама једни код других а углавном у башти куће Антонија – Тона Милотића . Заједно са својим друговима Емилом и Антонијем Милотићем, Василије Пистолићем, Хилем Шакинијем и влахом Ђошом Цаклашићем ,Василијем и Бранком Кадићем ,Василијем и Владимиром Шантићем ,Војиславом Кушићем ,и те другим групама имали су емисију 23. октобра 1942. у Грујемири , када су и организовали анти- фашистички батаљон „Перлат Реџепи“.

У јуну 1945. године Банушевић је завршио седми разред државне гимназије и укључио се у активност Дома умјетности и културе, организованог након ослобођења Скадра, 18. јануара 1945. Последњих дана школске године, са Руским Филхармонијским оркестром Лицеја Шентор ,Тано је представљен драмом „Јуче и данас“ коју је написао проф. Филип Недочевић . У овој драми, Тано је играо улогу Ђинија , слуге богате феудалне скадарске породице. Остале емисије које су се емитовале у салону друштва „Влазнија“, попут „Седмог разреда“ и „Јак ,о Јак“, Атанасије Банушвић представљен је као хумориста. Били су то његови први кораци у пародијама и комедијама које су пласиране јавно. Следеће 1946.године играо је улогу пијанца у Ибсеновој драми „Непријатељ народа“. Исте године наступао је у Недочевићевићој комедији „Пашука“, а касније наставио са бројним активностима и улогама клуба „Василије Шантић“ и умјетничких група Дома умјетности и културе (касније Дома културе и народног стваралаштва )-осниван у Театру Миђени . По завршетку средње школе у јуну 1946, Банушевић је почео да ради као дописник Радио Скадра, а био је и дописник Албанске радио Телевизије из Скадара. Као један од најбољих умјетника аматера у том периоду, почетком јануара 1947. примљен је за члана Албанске партије рада и након кратког времена позван је на одслужење војног рока .Војску је служио у далеком Ђирокастру .Након преласка у Валону , активирао се у умјетничким групама које је водио његов пријатељ влах Тиш Даја . После три године служења војног рока, крајем 1949. године постављен је за дописника из Скадра лист „ Зери и Популит “. Након извјесног времена постао је инструктор у Омладинском комитету у агитационо-пропагандном сектору. Бива изабран за директора Омладинског клуба „Хероји Вига“, гдје је био главни организатор омладинских вечери. Био је активан као предавач у естрадним емисијама Радничког клуба „Василије Шантић“ непрекидајући умјетничку активност, у хору Дома културе , као инструменталиста и хумориста на Радио Скадру, те као глумац у позоришним представама.

После свађе са првим секретаром Скадарске подружнице Албанске Партије Рада, за казну је одведен на посао електричара у фабрици за ферментацију дувана и избачен из партије. Организовао је умјетничку групу „ Ферментација“ , са којом је организовао турнеју по селима Поштриба и Бузеја. Недуго затим позван је у Тирану, гдје му је враћена партијска књижица,јер без ње Тано је фактички био осуђен на смрт у Енвер Хоџиној Албанији . Андреја Скањети се 1954. године обавезала да његује поп жанр и тражила је од Банушевића ,као савјетника да јој помогне при изради музичког албума. Те године аматерска група Дома културе извела је прву премијеру под називом „Естрада и умјетност “, музику су припремили Тонин Харапи и Дето Хаки под диригентском палицом оркестра Зефа Лекаја.

У јулу 1958. године у Скадру је отворена прва професионална глумачка сцена ,укључена у новообновљено позориште „Миђени“ , гдје је Банушевић постављен за професионалног глумца. 14. новембра исте године приказана је прва премијера драме о Скадару „Одјељење за хирургију срца“, где је Тано такође био позоришни првак .19. фебруара 1959. године појавила се друга премијера филма „Очистите башту Баштовани “, према наслову пјесме о Скадру.Аутори драме били су Паулин Секуј и Атанасије- Тано Банушевић. Трећа премијера одржана је 4. јуна исте године под називом „Очистите башту, баштовани“. Године 1962. театар „Миђени “ је започео турнеје по цијелој Албанији,када бива одликован Орденом рада првог степена , а на своју двадесету годишњицу 1978. године Орденом Наим Фрашери првог реда .Атанасије Банушевић пензионисан је 5. фебруара 1986. године а упокојио се децембра 1993 .године .

Василије (1913-1944) и Владимир Шантић(1915 -1945 ) рођени су Боричу ,општина Врака .У дугој српској патничкој прошлости било је веома много периода који су могли да буду садржина „црних књига“, а мало их је ипак написано. Наша црна и несрећна времена давала су честе поводе и праве разлоге за настанак таквих документарних списа који би требало да буду намијењени и свједочењу, и памћењу и незабораву. Многи страшни догађаји и дешавања протутњали су као праве олује и поводњи, али о њима није остало ни довољно писаних трагова, па ни јаког одјека у народном памћењу. Жива је остала само танка свијест да су се они десили, да су били од судбинског значаја а често и права историјска прекретница нашег народа. Њихов ехо чуо се најчешће у нашој пјесми и у народним предањима.