Неријешено национално питање нејасне границе и претензије према сусједима како у вјештачки створеној држави тако и на етничким  територијама сусједа изискивали су хитну реакцију унутар албанских структура . Рјешење албанског националног проблема и уједињење свих Албанаца у једну националну државу били су централни циљеви спољне политике Зогуовог  режима. После окупације Албаније 7 .априла 1939.године , Италија је  постала најмоћнија балканска сила и наслиједила проблеме и неке од стратешких погледа на спољну политику бивше албанске краљевине. Са правне тачке гледишта Италија није анектирала Албанију. Умјесто тога, Албанија је била уједињена са Италијом преко персоналне уније ,као што су Мађарска и Аустрија биле сједињење  током последње фазе Хабзбуршког  царства до његовом коначног краха . Краљ Италије постао је краљ Албаније, иако је по правним условима Албанија задржала аутономну владу. У ствари, ово последње је било  само јасна  фикција, али је важно подвући жељу Италијана да буду добродошли као „ослободиоци” и њихов страх од насилне албанске реакције и је ако Италија требало да покуша да потисне сваки аспект албанске  аутономије.Италијанска политика према и унутар Косова и Метохије је тако инспирисана интересима Италије као балканске силе и Албанске идеје о дугогодишњем проблему албанског националног јединства. Послије окупације, италијанска влада је наставила Зогуову политику у погледу албанског иредентизма из два главна разлога. Као окупаторска сила, Италија је настојала да искористи жељу за јединством свих Албанаца као дио свог настојања да се постигне консензус и повећа њихова популарност. Друго, Мусолинијева влада је планирала да изгради италијанско царство на Балкану,које  би било засновано на проширеној и моћној албанској држави. У овом сценарију, таква држава је требало да служи не само као територијална основа италијанске моћи, већ и као политичко оруђе за обуздавање нагона Хитлерове Њемачке ка Балкану и Медитерану. Косовски иредентизам и италијанска политичка ситуација Албанаца на Косову и Скадру показала се посебно тешком.Леонид Џувани зато у историјској  књизи-читанци Прекретница-Букурешт ,Академија наука и знања Румуније 1947 .г. стр .120-129  -на румунском језику ,преведена на албански тек 1967 .године ( преводиоц Димитрије Гушо псеудоним Лазгуж Поградеци)  биљежи : Култне и небезбједне 1939. године због опредјељења Београда да оствари радикално рјешење проблема албанске мањине у Југославији ,дошло је до преобликовања свијести народа у Албанији . Први од свих су се Албанци на Косову плашили да би могли бити пребачени у Турску ,дислоцирани са српског тла .Додуше они су то и у неку руку заслуживали маћехинским односом према Краљевини СХС и касније Југославији ,која им је све пружила а они су се према њој односили као према злој маћехи . Такође Албанци су давали здушну подршку тзв.Божићном устанку у Црној Гори 1919.године  .Биљежимо 524 посјете албанских  племенских  првака Црној Гори претежно из Мирдитских племена . Они су настојали добити информације о њиховим будућим плановима у име Француза и британске владе у вези рјешења Малесије ,Чемерије ,Враке ,Скадра ,Косова ,Метохије ,Македоније . Међутим, у истом периоду од 1925-1942 .године  италијански министри за странце ,миграције и спољне послове узели су цјелокупне архивалија градова Љеша , Скадра,Подгорице ,Берана Љеша ,Пећи ,Приштине,Призрена,Урошевца ,Скопља , Тетова и фотогрметрирали их . .Албанска политичка историја је почела да развија сопствену политику према Косову. Ову политику инспирисао је Тахир Штила, бивши албански дипломата, који је дуго година служио у Београду као представник Зогуовог режима. Штила је био у сржи Зогуове иредентистичке политике. Као министар-амбасадор  у Београду прије италијанске окупације, управљао је посебним тајним фондом за коју је Зогуова влада позвала да подржи водеће албанске личности, студенте и удружења и обезбиједио им мјесечни приход. Штила је то тврдио и позивао Италијанске власти да треба да наставе да подржавају косовске Албанце и предложио да буде  посредник између владе Рима и Албанаца уз здушну подршку албанских националиста у Југославији. Његов план је снажно подржао Франческо Ђакомони, италијански дипломата који је именован за „Луоготенентеа“ Викторија Емануела Трећег  у Тирани, односно, лични представник краља, а од италијанског министра-амбасадора  у Београд, Инделија, који је сматрао да је „очигледан интерес“ Италије да преузме политику Зогуа и по потреби да је развија и води. У јуну 1939.године  Луоготененца је, уз сагласност италијанског министарства спољних послова, послала 14.000 албанских франака италијанском посланству у Београду за покривање последње три мјесечне рате (април, мај, јун) које се плаћају појединим албанским студентима  сабраних око  Уре или иредентистичких  група на Косову .Током љета 1939. Штила је отпутовао у Београд да би контактирао политичке лидере косовских Албанаца, како би објаснили нови став Албаније под италијанском влашћу и као пропагандну вјежба за Италију. Упознао је Илиаз Приштину и други бивши албански посланици Скупштине, југословенског парламента. Приштина је прокламовао своје одушевљење фашистичким идејама, жалећи се на страшан положај Албанаца у Југославији и изражавајући своје жеља за брзом промјеном. Штила се сусрео и са Ферат-бегом Драгом, најзначајнијом  стално присутним политичком личношћу међуратног Косова , који је у то вријеме био предсједник Исламске вјерске  заједница у Скопљу, центру албанског вјерског, политичког и културног живота. Чинило се да је Ферат такође био заинтересован за оно што је први Албански дипломата рекао и био убијеђен да почиње сарадња . Подсећања ради, вратимо се на  Југословенско-турски споразум потписан октобра 1938.године  који је предвиђао  масовно исељавање турског становништва у Анадолију из  јужне Србије .Званично, споразум се односио на „турску” популацију – али је постало  јасно да српске власти желе да то искористе као и настале конфузије између етничке припадности и вјере да би покренули муслиманске Албанце Косова такође. Други разлог за забринутост косовских Албанаца била аграрна реформа коју је наметнула југословенска влада,ради куповање земље, ријетко спроведене непристрасно, која имала је за циљ разбијање великих феудална имања албанских поглавица, тзв. «цифлика», и прерасподјелу земље српским или црногорским малопосједницима. Укратко  Југословенско-турска конвенција и аграрна реформа су имале исте циљеве као претходна Зогуова над Србима у Враки :Замјену  Албанаца са Косова и колонизација региона од стране српског народа из Враке Скадра ,Каменице . Штила биљежи : Тако је за косовске Албанце присуство Италије представљало јединствену прилику да се постигне слобода и да се избјегне прогон . У априлу 1939. године, само неколико дана након окупације, италијанска власт преко београдске везе контактирала је бившег косовског  посланика Шериф Воца, који је предложио организовање устанка на Косову против југословенске власти уз италијанску подршку у виду оружја и новца. Италијани нису одговорили на овај предлог, јер су сумњали да Воца , покушава да украде и новац и оружје и препрода га ,јер је важио као разбојник Качак и лопов “ 

Документ који се налази у државној Архиви Албаније у Тирани датован на 24 .септембра  1934 .године разврстан Arh Shq – p.206-34/spk.9- 99 : Комунистичка партија Југославије као свој главни извор материјалних прихода наводи  краља Ахмета Зогуа .Краљ Зогу је у два наврата примио у Тирани у својој резиденцији чланове Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку  .Најбројнија делегација била је она коју су предводили  Никола и Ристо  Лекић послије Седме покрајинске конференција КПЈ за Црну Гору — одржане 30. августа 1934. у Подгорици.Никола Рођен је 1909. године у селу Сеоца, код Бара.По занимању је био банкарски чиновник. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1931. године. Био је секретар Мјесног комитета КПЈ за Бар, а потом и секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, од 1934. до 1936. године. Био је уредник илегалног партијског листа „Удар”.Приликом велике полицијске провале у партијску организацију у Црној Гори, половином 1936. године, заједно са Ристом Лекићем је емигрирао у Краљевину Албанију. По повратку у земљу, децембра 1937. године, по партијском задатку се легализовао, због чега је био ухапшен и осуђен због комунистичке дјелатности на двије године затвора“ На Осмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору и Боку, августа 1940. године, био је изабран за члана Покрајинског комитета и за делегата  Пете земаљске конференције КПЈ“ .Компаративно наводимо и дјело „Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1939-1944 .године , СНО -Чикаго ,1969 .г.  стр .209-221 Драгослава -Бећа Драгићевића,министра -ађутанта  унутрашњих дела Бановине Зетске који нам нешто опширније  саопштава о овом догађају : Лекићи су током вјекова изњедрили бројне знамените личности у свим пољима  људског дјеловања – , ратнике, команданте, свештенике, познате учитеље, професоре и банкаре, трговце и домаћине . То је угледна Црмничка породица . Два њена представника умјесто да наставе стопама својих славних предака -витезова српских, отишли су странпутицом братоубице и џелата Светозара Вукмановића званог Темпо који је у својој крвожедној нарави на крају крајева посредно  убио и свог брата Свештеника Луку .Никола Лекић под псеудонимом  Рибаревић из села Сеоца изнад скадарског језера у Црмници је врбован од стране фашистичких великоалбанских идеолога  и усташких идеолошких ватиканских кругова још 1930 .године .Веома бистар ,немирног духа Лекић је као млад пришао комунистичком покрету на загребачком свеучилишту . Основну школу је завршио у родном селу Сеоца , а гимназију је учио у Бару, Подгорици и Цетињу. Као ђак био је одличног успјеха .Владање му је било проблематично .После матуре, уписао је Правни факултет на Загребачком свеучилишту. У Загребу се повезао са студентима члановима револуционарног,анархистичког студентског покрета и убрзо им се придружио. Пошто је стекао повјерење и симпатије чланова СКОЈ-а и КПЈ, постао је члан руководства студената Загребачког свеучилишта. Октобра 1931. године примљен је у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године његов револуционарни рад је био запажен од полиције, па је био ухапшен. Након изласка из затвора, 1932. године се по директиви КПЈ вратио у родни крај. Ту се повезао са руковoдством Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку и по њиховој директиви је радио на развијању партијских организацијa у Црмници и другим крајевима Црне Горе. Новембра 1932. године, формирао је партијску организацију у свом родном мјесту са братом Ристом .Године 1934. је организовао и Окружни комитет КПЈ за барски округ и као један од најактивнијих комуниста, био изабран за његовог секретара. Извјесно вријеме био је и секретар Среског комитета КПЈ за Подгорицу. Септембра 1934. године изабран је за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку и за секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору и Боку. Његова активност, није остала незапажена од стране полиције. Сталне полицијске потјере приморале су га да се сели из једног мјеста у друго. Боравио је у Загребу, Београду, Суботици,Новом Саду  и другим мјестима, где је живио под разним илегалним именима.Као делегат из Црне Горе, под псеудонимом Рибаревић, присуствовао је на Четвртој земаљској конференцији КПЈ. Под овим псеудонимом дописивао се и са Централним комитетом КПЈ. Сва преписка везана за њега у архиви Тајне полиције Краљевине Југославије за  Коминтерну, налазила се под овим псеудонимом Рибаревић .У раздобљу од 1932. до 1936. године за његово име везане су многе акције КПЈ и СКОЈ у Црној Гори. Извјесно вријеме био је и уредник синдикалног листа „Рад”, у коме је објављивао своје текстове.У вријеме велике полицијске рације  у партијску организацију КПЈ у Црној Гори, током 1936. године, Управа града Београда захтијевала је да се Никола  одмах ухапси и под јаком стражом спроведе у Дубровник. Жандарми су тада пошли у Сеоце, опколили његову кућу и повели га у Вирпазар. Жандарми су у једном тренутку покушали да му ставе ланце на руке, али је он успио да једном од жандарма отме пушку. Неколико сељака, који су се налазили на мјесту догађаја, су му одмах притекли у помоћ. Тада је отпочела борба између жандармеријске патроле и неколико сељака, која је трајала читав сат. Сељаци су успјели да одбране Николу и Риста и онемогућили његово одвођење. У овом сукобу са жандармима погинула су двојица сељана — Видо Ј. Лекић и Шпиро Л. Лекић, а рањени су Марко и Станица Лекић. Након овога Ристо је прешао у потпуну илегалност, док су власти на све начине покушавале да га ухвате. Све ово је било безуспјешно, јер су га сељаци, уз помоћ партијске организације, веома вјешто крили, па жандарми нису могли да му уђу у траг.Оба брата Лекића била су на платном списку Краља Зогуа.Са ове временске дистанце сваки иоле словесни човјек запитаће се ? Што су млади људи тражили у наручју једног приказаног агента ,шпијуна и анархисте Светозара Вукмановића званог Темпо који није имао милости према рођеном брати? Обојица Лекића погинула су у Другом свјетском рату ,под веома мистериозним околностима “ .О овом питању детаљније је писао је и Душко Секулић у књизи „,Црна Гора у Антисрпском табору “ -СРС ,Београд 2022 .г. као и часопису Полимље „Пријепоље „Избори у Подгорици  1936 .године “  бр .1069  23 .октобра 2024 .године .Секулић између осталог наводи, да је Комунистичка партија Југославије однијела побједу у срезу Подгоричком захваљујући браћи Лекић и њиховом раду на терену “ .

С друге стране Проклетих планина  и Скадарског језера Енвер Хоџа ,Кочо Дзодзе,Василије Шантић чине  кључне кораке ка успостављању власти Комунистичке партије Албаније  као легитимне политичке снаге која ће преузети власт  послије завршетка рата који се назирао . То је укључивало састанке организоване уз учешће двојних албанских група отпора искључиво се базирајући на неколико партијских пленумских састанака и конференција, које су стајале у центру адесетција у социјалистичком историјском наративу , пошто су сматрани главним корацима ка успостављању и учвршћивање народне власти. Прва конференција  је она у Пезе, селу близу Тиране, 16. септембра 1942. године,гдје су  учествовали  представници разних група отпора. Одлуке донијете на овој конференцији биле су вођење рата против фашистичких освајача за слободну, независну и демократску Албанију;  организовање   свих патриотских снага  уједињених у народноослободилачки фронт; Покретање и припрема народа на оружан устанак; те  да се у свим слободним и окупираним подручјима оснују народноослободилачки савјети региона. Према социјалистичкој историографији, састанак је „поставио темеље народне моћи“ . Кочо Дзодзе тврди : Главну улогу преузима Комунистичка партије Албаније у НОБ-у .Њу је обиљежила одлично вођена  политичка побједа. Званични наратив експлицитно је преплитао рат против окупаторске снаге а у самом ратном вихору  против унутрашњих непријатеља ( улога Британске мисије су биле ‘једноставно’ захваћене овим дијалектичким вртлогом): „Нова народна власт у Албанији рођена је за вријеме Антифашистичке Национал Либералне партије настале у  рату коју су наши народи водили под вођством КПА за своје национално и социјално ослобођења. Заплет НОБ-а са ратом против колаборациониста и експлоататорских класа имао је важне револуционарне последице по Антифашистичко народно ослобођење, дајући му карактер интернационализма који је пронашао  модел народне револуције. Директан резултат је био свргавање главног експлоататора класе у земљи, уз уништавање непријатеља и ослобођење земље. То је била историјска заслуга наше Партије, која никада није раздвајала Ослободилачки рат од рата за преузимање власти од стране радничке класе.’ Народноослободилачки рат сматран је „најхеројским и најтријумфалнијим“. ратом“ који су Албанци водили кроз своју историју“, и то „херојски уложених напора, крвопролића и огромних губитака које је претрпио албански и остали народи Албаније  у рату, крунисани апсолутном победом над својим спољашњим и унутрашњим непријатељима‘. Руководство КПА се сматрало најважнијим ,местички фактором  за ослобођење земље, будући да је тај покрет био „инспиратор, организатор и вођа антифашистичког НОБ-а, и био је архитекта побједе’.  Паралелно са контекстима како је социјалистички режим консолидован, публикције о Другом свјетском рату све више су упућивале на сараднике.Преиспитивање мјеста Другог светског рата и њихових сусједа ; политичке партије ,као и  оснивање албанских иредентистичких организација у прекограничним територијама ; организовање војних тајних  јединица  које је требало да буду искорићене у правом тренутку за дестабилизацију сусједне земља.Логично, интензивирање од италијанске пропагандне кампање, истовремено је  само и искључиво  припремањем за атак Грчке, директно  грчке владе према албанском становништву у Чамерији и помоћ него само  грчкој мањини у јужној Албанији.Док Мухарем Дежгиу  тврди да је позиција албанског становништва  у Чамерији током рата била је деликатна, не само због надметања грчких група отпора, што је довело до поменутих масакара над цивилима које починио грчки покрет отпора – Едес .

Бочи доказује како су у јужној Албанији оба народа Албанци а грчке групе отпора радиле су на томе да добију подршку грчке мањине за политичке, а не војне циљеве, и како се етничка припадност ‘рачунала’ не као национална . Бочи даље констатује :  Албански народноослободилачки фронт, упркос пропаганди и многим напорима за

укључивање мањина у рат отпора показало се немоћним . То је било немогуће –убиједити Грке. Тек од краја 1943.г  када је Албански национални

Док интеграција Албаније у вијеће регионалне и међународне

историографске расправе и истраживачких програми Другог светског рата у великој мери остаје само  жеља, њоме су се бавили  и албански и неалбански научници са различитих аспеката међународних односа, посебно: положајем Албаније у ширим оквирима рата и прогнаног краља Зогуа Првог као и идејама  које су савезници његовали према послератној будућности Албаније или према диференцијацији

албанских група отпора; улога албанске дијаспоре у САД-у

и напорима да исти обезбиједе међународну подршку Албанији.

Коначно, образовање и

медији током рата изабрани су као теме истраживања. Фатмир Рама,у  последњем дијелу свог рада , желио је  да детаљније разговара о догађају

који је више од било ког другог подстакао јавну и научну дебату — атемпт

да удруже снаге путем уговора потписаног између представника Бали Комбетара

и Народноослободилачког  фронта који су предводили , Абаз Купи и неколико локалних националиста у селу Мукје

у Централној Албанији 2. августа 1943.године . Циљ састанка је био да се каналише албански отпор. Питање је спора међу историчарима о чијим ставовима аутор овог фељтона информише  ,на чију иницијативу је  организован састанак у Мукји ? . То су наравно,очигледно  приграбили  комунисти и Албанска партија рада

 док нас Абас Купи, обавјештава  на утицај и званични став Британаца  у Албанији.У дебати о споразуму Мукје, утицај  социјалистичке историографије

у постсоцијалистичком периоду је посебно дошао до изражаја. Кључна питања су , укључујући и оне о отпору и сарадњи, комунизма и

антикомунизама,стварања и заокруживања   нације и унутрашњи албански насилни сукоб који је прекинут

између страна које учествују у преговорима  ради обезбјеђења  послијератне власти.Учесник скупа делегат КПА Спартак Брахо нас обавјештава :

Албанија на основу права на самоопредјељење. Међутим, убрзо након тога, Централни Комитет КПА  је одступио од споразума и издао

званично објашњење историографије  одбацивање споразума Мукје правда ставом да су изасланици КПА на састанку занемарили принцип који Бали Комбетару никада није био признат да имају једнаки статус

 Кочо Дзодзе закључује Споразум из Мукје описан је као велика побједа остварена у антифашистичком  рату под вођством

сарађивали су са њима и заправо  то још увијек раде .Штавише, социјалистичка историографија је сматрала да је денунцијација

Теза коју је унутрашње албанска борба садржала о

елементима грађанског рата који се одвијао истовремено са Ослободилачким ратом изражавали су чак и историчари у вријеме социјализма, који су доследно стављали уз

даље образложење да је неопходно да НОБ Албаније  садржи опис осталих  група које  су сарађивале са непријатељем и које су се  бориле  против КПА .Тако је социјалистичка историографија јасно потврдила

вољу КПА да преузме власт а наведени су таксативно и кораци које је предузела током рата да се то постигне као главни циљ. На примјер, 1977. Луан Омари у својој књизи о „Народној револуцији  и питању моћи“ тврдио је да је „особина антифашистичког рата у

Албанског  народа  било преплитање НОБ-а против страних освајача са народном револуцијом, са грађанским ратом против домаћих  реакционарних снаге у њиховој издајничкој служби. Рат против колаборациониста’,наставио је, „био је грађански рат вођен у контексту главног рата против освајача.Ипак, срж  грађанског рата никада није био у средишту социјалистичке историографије и формулације у вези са борбом за власт

„Антифашистички народноослободилачки рат остао је до последњег анти 

њемачких окупатором. Мухарем Дезхгиу је тврдио да је сарадња

Бали Комбетарс третирањем на   исти начин као да су  окупатори.По њему као и по  Бернду Фишеру, главна одговорност за покретање оружане конфронтације се налази у наредби Енвера Хоџе од 5. октобра 1943. у којој се позивају  албански и сви остали народи на ликвидацију

Бали Комбетара .Дакле, одговорности КПА су сасвим јасне. Генерни –

савезник, даје одговоре на питање да ли је вођен грађански рат ?

Албанија у периоду њемачке окупације може се груписати око три

главне тезе. Прва одјекује социјалистичким тумачењима, инсистирајући на томе да се 

Иако су еминентни историчари прве генерација, као што је Кристо Фрашери,

наставили да одбијају појам грађанског рата, трећа теза, о заплету

ослободилачког рата са елементима грађанског рата, укоријенила  се и међу

старијом генерацијом историчара. Мухарем Дезхгиу, на пример, закључује:

„Рат против освајача био је ослободилачки рат до јесени 1943. године, а након тога

О самом отпору у Албанији Кочо Данај у књизи Етничка Албанија ,Комитет за уједињење Албаније -Њујорк 2013 каже:  Албанци су отпочели отпор 7. априла 1939. године. Албански народ и остали народи дочекали су  Италијане оружјем. Албанци из Косово и Чамерија су били вољни и одлучни да дођу у заштиту „своје домовине”. Докази показују велике жртве које су Албанци поднијели борећи се против фашистичких трупа; претрпјели су велику материјалну штету  и економске штете. Жртве албанског народа изван граница Албаније 1913. доказано док су се борили да разбију нацистичке трупе у регионима Црне Горе, Санџака, Босне и Словеније.Моћ  и толеранција су биле карактеристичне особине Албаније током Другог светског рата, као што је то био случај и током читавог историје албанског народа. Током периода 1939-1944 Албанци су били укључени у специфичну, изузетно компликовану, а често и контрадикторну ситуацију, успјели су да испоље не само карактеристичну међусобну толеранцију, али и   наравно, албански народ се придружио великој антифашистичкој коалицији, што је такође учинило релативно значајан допринос заједно са другим народима. У том погледу, Албанци су били подстакнути самим разлогом што је такав став треба претпоставити с обзиром на укључене паннационалне и регионалне интересе, а циљ је успостављање послератне слободне и уједињене Албаније, као и успостављање Балкана који карактерише мир, разумијевање и сарадња. Из овог угла свако треба да посматра вишеструке манифестације толеранције, које постоје не само међу уобичајеним народима , али и међу највишим политичким противницима, толеранцији према сусједним народима,  У овом контексту, треба нагласити да је братоубилаштво  и крвна освета међу Албанцима, током периода 1939-1944 г. , биле су релативно ријетке појава, јер је крв проливена од стране Албанаца године допринијела ослобођењу од  фашизма, ослобођењу свјетских народа и нација, као и изградњу демократског свијета. Полемика око албанских територија и албанског народа као нације је широка и великом у временском оквиру Другог свјетског рата. Овај рад има за циљ да елаборира позиционирање Албанаца према светском  сукобу и на реалном утврђивању њиховог положаја и става, као и на разради политичких покрета који подстакао то позиционирање. Антифашистички рат је најбољи и најславнији део у историји човечанства. Али, они који се поносе овим ратом су моћи, снаге и појединци који су у томе активно учествовали. Овај политички капитал није да не укључује појединце и организације које сарађују са фашизмом гдје год да су биле. Ратни милитанти добијају част од људи, али колабаратори су увек били жигосани како од ширег друштва тако и од појединаца . Рат је захватио демократе и комунистичке националисте, либерале и републиканце Они су се окупили и основали различите странке и организације, али углавном им се придружио велики заједнички идеал слободе и уништења фашизма.  Истовремено, антифашистички рат је недостајао у идеолошким шемама и класним оквирима, с обзиром да је рат био покренут  од народних маса. У вртлогу Другог свјетског рата, демократе и националисти су заузели идеалистички и принципијелан став према Етничкој Албаније, која је требало да укључи промјене неправедних политичких граница утврђене за Албанију 1913. године. Борили су се за правилно рјешавање националног питања, које је било противно интересима Грка и Срба. Стога је полемика завршена. Албанске територије и ставови према томе током Другог светског рата представљају велику забринутост. Дакле, питање албанских територија и нације током Другог свјетског рата је прилично контроверзно и широко. Ко је тај који може данас једном Албанцу у Тирани рећи да Улцињ ,Тузи ,Плав,Гусиње ,Косово ,Чемерија ,Јањина нису Албански него српски и црногорски ?! 

Ове и овакве ставове Кочо Данај је јавно изнио на преко десетак године 20љ3 .трибина широм Црне Горе . Нико од актуелних историчара му није рекао ни једну ријеч.О политичарима нећемо трошити ни ријечи ни вријеме . Аутор овог фељтона полемисао је са Данајем преко албанског  портала Panorama.al током 2013б.године али природно због слабијег знања научног  албанског језика није могао наставити даље. Кочо Данај није историјски и  политички побиједио . Напротив .У десетак наставака аутор овог фељтона је стекао огромне симпатије народа у Албанији ,нарочито Химариота -Грчких Сјеверо-Епирота  али Данај  јесте побиједио  тзв. Српско-црногорска  удружења у Албанији искључујући удружење Срба ,“ Јединство“  из Фира,које као свјетионик стоји на бранику Српских националних и државотворних интереса.

                  ( наставиће се)