санџачки  градови Драч, Елбасан и Тирана, где су Сунитски муслимани  чинили већину–такође су чинили затворен

један од централних захтјева националистичких елита. Дакле, одсуство једног административног, економског, културног или верског центра утицали су негативно на формирање заједничке државе.Такође Италијанска и Њемачка окупација у Другом свјетском рату додатно су усложниле ионако сложене прилике међу самим Албанцима .Док су Албанци партизани који су били апсолутна већина сарађивали са Српским( југословенским )  партизанима и четницима на чијем челу се налазио потпуковник Павле Ђуришић,с друге стране Албанци са Косова су четнике сматрали издајницима . Албанци са југа Албаније сматрали су партизане издајницима и одбили су више пута састанке са Миладином Поповићем ,Душаном Мугошом и повјереником за Скадар Василијем Шантићем  .То је створило праву конфузију у хабитусу албанског народа па налазимо податак да се Сафет Бутка састајао искључиво са српским( југословенским комунистима ) ,док су се  Христо Темелко и православни Власи из Албаније,припадници Народно ослободилачког покрета , састајали на територији општине скадарске са Павлем Ђуришићем,Ђорђијем Лашићем ,Драгољубом Драгићевићем и другим „.

36 ,Брисел налазимо запис Гентијан Џуванија :

Мирдита које  изгледа као посебан католички ентитет. Ово је било довољно да игумана  натјера да настави ову ствар и замолити вјерске институције да то признају и стога одвоје Мирдиту од католичке  Епархије у Љешу .Манастир Орош је у оригиналу одржаван уз помоћ Ђомркајеве 

државе, није било дозвољено да продиру љешански епископи иако су покушали да узму власништво над њим.Међутим, на крају живота капетана Мирдитског  Пренк Биб Доде, и јасног слабљења Ђомаркаја,прије свега његове материјалне моћи ,игуман је напустио манастир у рањивом стању. Долазак Свештеника  Пренк Доција осигурао је да је

манастир  поново одржаван и заштићен за разлику од других тадашњих,католичких и православних манастира који бијаху готово запустјели . Велечасни Доци никада није одустао од поновног уласка у своју вољену земљу, кардинал Симеон Аљарди је то препознао и

Свештеник Доци је тада именован за игумана у Мирдити и тако је коначно стигао до Скадра.Карактеристика Мирдитских манастира је да нису имали имендане него крсне славе као и Срби . То је Свештеник Доци веома добро знао .По доласку у Орош, многи мјештани Мирдите су га похвалили. Манастир Ороша проширио је своје дјеловање и за кратко вријеме  успео да добије 16 различитих цркава заједнице године 1894. Промјене које је извршио у овом манастиру учиниле су да 

“…Игуманска резиденција која је имала метохе (сјенке) у сваком граду у Европи па и у самом Београду у улици Македонској,прошири и у Новом свијету -Сад-у . ”

Манастира.(Орош, Шпац, Кашњет). С друге стране Пренк Доци је био освједочени албански националиста који се вјешто прикривао испод омофора Католичке цркве и Ватикана . О његовом националистичком чину

Говори часопису „Хили и Дритес“ (1942. година 28 , стр. 3-4), отац Пашко

Бардхи фрањевац , дајући детаљан опис  о вјерским дјелима Пренка Доција,са освртом на  његов књижевни, културни и политичка рад .

„Пренд Доци је увек вјеровао да Мирдита може бити независни

наоружаних људи који су тада били дио консултативне групе у Мирдити. Међутим обећање Црне Горе да ће помоћи овом покрету остало је само обећање.

у стању да побиједе Османску војску у  садашњости, што значи да су Револуционари у Мирдити остали

. Сви напори  су пропали,

помажући својој локалној заједници. То што му је забрањено политичко деловање чини још теже се мијешати у тадашње послове Албаније“. Енглеска списатељица , Едит

Дурхам, у дјелу „Краљица горштака“како су је звали Албанци, Пренд Доци описује као

. Она је то засновала на његовим политичким актима и његовим идејама за будућност Албанија. Према Дочију, тада се није вриједјело  борити против само против  Турака као што је то чинила  Албанија већ и 

такође са друге стране против  Срба и то му је  представљало највећу пријетњу у то вријеме.

морају пазити на Аустријанце и Русе,на Србе и Турке “ –јадао се Доци који ће временом постати оцем идеје о Етничкој Албанији .

Свештеник Пренк Доци ће записати у свом дјелу “ Албанија на размеђи вјекова –Ватикан 1925 .године стр.77: „Постоји сазнање о више од десет главних папа који су се у разним временима интересовали за албански народ и користили му посебним и корисним дјелима. Који се у многим приликама суочавао са ограниченим проблемима, тешким изборима или суочен са огромним притисцима, као што се дешавало крајем 15. вијека, и почетком 16. вијека, током отоманске инвазије и њоме изазване пустоши која ће га вјековима избрисати. Чак и након инвазије, када можда није било могуће спријечити ток тјескобе, папска  разматрања су и даље била примљена, они су смиривали и стварали осјећај сигурности за оне који су остајали  вјерни светој цркви католичкој ; јер је у њима остајао осећај да без обзира на све у свијету још увек постоје милосрдни и славни појединци који намјеравају да осуше сузе и зацијеле ране.Један пример је био довољан да им покаже колико су папе биле пажљиве према албанском народу. Током пет сјајних Скендербегових ратова, пет главних папа, Евгеније 11 -ти и сви посредници, све до Павла Другог , без икаквог прекида, одговарали су честим захтевима националног хероја Кастриота . Ове славне личности, без икаквог интереса, одговарале су свим средствима у својој моћи, материјалној и моралној, и толика и таква  је била њихова забринутост да је 1464. године папа Пио Други повео савезничке снаге, које је сам окупио, да лично предају заслужену круну Кастриоту, краљу Албаније, и да му повјери врховну планирану команду од стране свих римских папа против турске  владе и бахатости Османлија.Византијска империја је већ дуго била бесплодна и није давала достојније хришћанске плодове, па је за њу дошло време, по Божијем суду, да се докаже Христос у присподоби о јеванђеоској смокви: „Треба га одсјећи , треба га казнити и у огањ бацити јер не даје плод свој у вријеме своје “ и то се очитује у римској фрази: „Delenda Car Chargo – треба да се уништи, “. ”; стога су све људске мjере предострожности биле неефикасне и узалуд су покушавали да заобиђу донесену од Бога  пресуду. И заправо је папа Пио Други, са савезницима у одбрани Скендербега, стигао у Анкону, гдје се Папа изненада разболио и умро. Након његове смрти крсташки рат против султана је пошао по злу и Скендербег је остао сам да се бори против Турака.

Оклијевајући савезници са свим својим великим припремама, ужаснути само одјеком Османлија, напустили су борбу, разишли се и повукли. Скендербег је остао у борби као и увијек, са својим народом и природном смрћу овог хероја 17. јануара 1467. године, помрачио је дугу еру херојства која се уздизала у тишини вјековима; преокрет преусмјереног Истока повукао је и потресао херојски албански народ.Само су папе препознале праву вриједност побједоносних ратова Скендербега, који се са својим народом двадесет и четири године борио против највеће и најварварскије силе 15. виека, Османског царства. На основу интуитивног сазнања које су главни свештеници имали о албанском хероју, сматрало се да је достојан да буде позван племенитим изразом: „Гидеоном  хришћанства“. Албански народ чије је херојство доказано у дугим временским раздобљима, варвари су окрутније сатрли него било које друго балканско становништво. И нажалост, у новије вријеме је чак и једна немилосрдна Европа била тако звјерска и сурова која  је овај народ цијепала на Словене ( Србе ,Македонце ) и Грке, који су их непрестано пласирали као робове, продавали у Турској да би задржали албанске земље које им је Европа дала као отпремнину за Балкански рат, за који им  албански народ никада није био дужник.Ови људи тако оцрњени варварском тиранијом освајача, почели су у новије време да живе слободним животом, веома мирним и напредним, када су их изненада поново задесили нови јади, ништа мање насилни или окрутни од оних у претходним вјековима, заиста више опаке и зле природе. И тако су се, као у прошлим временима, ови људи са ишчекивањем обраћали Светој Апостолској Столици, центру милосрђа и мира, увијек подржавајући и спремни да утјеше њихов вапај и зацијеле братске ране, људске патње, сигурни у своју судбину ако им се укаже погодан тренутак.

Мукјенски споразум је уговор потписан 2. августа 1943. године у албанском селу Мукје између националиста Бали Комбетара и комунистичког народноослободилачког покрета донио је потпуни преокрет у Албанским редовима . Двије снаге радиле би заједно у борби против италијанске контроле над Албанијом. Међутим, настао је спор око статуса Косова. Док је Бали Комбетар предложио да се боре за интеграцију Косова у Албанију, комунистички представници су се жестоко успротивили. Бали Комбетар је етикетирао партизане као издајнике Албаније и често их је називао „Титовим псима“како то износи сам Енвер Хоџа док су партизани оптуживали балисте за сарадњу са силама Осовине, распламсавајући тако рат између њих који је трајао годину дана.Било је и око 2.150 Италијана који су изразили жељу да наставе борбу распоређени међу албанским партизанским јединицама. Око 472 италијанска борца распоређено је међу партизанским ударним бригадама. Ту је постојала група од 137 људи који су створили батаљон Антонио Грамши при 1. ударној бригади, и јединицу Матеоти у 3. ударној бригади. упореди Some 401 were engaged in logistic and another 1,277 were attached to local commands.У периоду 1943–1945 међу албанским партизанима било је и других јединица италијанских бораца, као што је 6. батаљон 5. ударне бригаде састављен од око 200 Италијана.

Дио немачких снага које су окупирале Албанију састојали су се од регрута Вермахта из региона Кавказа. Први дезертери Вермахта отишли су у албанске партизанске јединице крајем 1943. током њемачке зимске офанзиве, али је њихов број растао у љето 1944.године током њемачке љетње офанзиве. Током завршетка сукоба у Албанији од септембра до октобра 1944. године, када су њемачке снаге почеле повлачење из Албаније, дошло је до бројних дезертерства из Вермахта. У августу 1944. године формирана је нова јединица у 3. ударној бригади од око 40 дезертера Вермахта ,углавном Јермена и Туркмена. Још неких 70 Јермена створило је сопствену јединицу при 1. ударној бригади у септембру 1944.године. Било је и других мањих група дезертера Вермахта расутих међу албанским партизанским снагама, састављених од Немаца, Аустријанаца, Француза, Чеха и Пољака.

С друге стране Вулнетари -; добровољци су били добровољачка милиција састављена од Албанаца са Косова коју је основала италијанска војска после успјешне инвазије на  Југославију. Они су служили као помоћне трупе за контролу цивила и заштиту села.Дио милиције је служио као погранична стража и под Италијанима и под Њемцима. Вулнетари су се борили само у мјестима одакле су потицали, и против партизана и четника, против који су се показали „као вјешти и одлучни борци“.Независно од окупатора, вулнетари су често нападали и пљачкали српска села. Они су спалили стотине српских села, убили више људима и вршили кампање чишћења и на Косову и Метохији,Враки ,Скадру ,Каменици ,Љешу  и у оближњим областима Црне Горе и Македоније.

При крају Другог свјетског рата, ова милиција је штитила повлачење њемачке војске. Када су се Њемци повукли са Косова и из Скадра , вулнетари су се сакрили у својим селима.Међу наиисрактутијим вулентарима била је Муслиманска милиција Санџака-Мераба   квислиншка војна формација формирана током Другог свјетског рата на окупираној терирорији  Србије, Црне Горе и Босне,Албаније , састављена углавном од муслиманског становништва и уско повезана са усташким и италијанским формацијама на тим територијама.Команданти муслиманске милиције бирали су из својих редова најспособније млађе људе и слали их код есесовских њемачких трупа у Нови Пазар на увјежбавање и подучавање, а неки су после тога упућивани на Источни фронт, заједно са окупаторским јединицама. Пачариз је од својих највернијих људи формирао такозвани летећи вод с којим је ишао од села до седа, мобилисао, малтретирао недужне Србе , а многе имућне Муслимане је приморавао да од њега купују пушке, које је добијао од окупатора. Ако се неко противио, био је варварски кажњаван батинама и разним другим злостављањем.Најистакнутији вулентарске милицајац био је Ћазим Сијарић (1905–1945)  командант одреда Санџачке муслиманске милиције у Бијелом Пољу током Другог свјетског рата . Драгослав Бећо Драгићевић у књизи Историја четничког покрета у Подгорици и Скадру 1939-1944 .г-СНО Чикаго 1969 .г. биљежи : Сијарић је био је један од оснивача одреда муслиманске милиције у Бијелом Пољу. Муслиманска милиција Санџака је током Другог свјетског рата била колаборационистичка јединица и активно је подржавала све окупаторе, од усташке преко фашистичке Италије до немачког Трећег рајха,балиста  систематски чинећи злочине над Српским  хришћанским становништвом.Сијарић је био и један од учесника конференције у Годијеву када је донијета одлука да се у првом кораку изврши етничко чишћење Срба у Санџаку и да се источни дио Санџака, укључујући и Бијело Поље, припоји Великој Албанији у другом кораку . Био је један од команданата муслиманске милиције који се посебно залагао за припајање источног дијела Санџака Великој Албанији. Нападајући локално Српско хришћанско становништво, активно је учествовао у покушајима спровођења одлука Годијевске конференције, упркос томе што се, заједно са осталим командантима санџачке муслиманске милиције, на скупу у Бијелом Пољу који је организовао Блажо Ђукановић залагао за унапређење односа између муслимана и хришћана . Ми смо  успјели да сазнамо за конференцију у Годијеву и њене одлуке. Када су видјели да се они спроводе и да Италијани ништа не чине да заштите Србе  од муслиманских милиција,  схватили смо  да морамо сами да се обрачунамо са њима. Јануара 1943. напали смо муслиманске милиције у бјелопољском округу, убивши велики број војника и незнатан број наоружаних цивила,који су са пушком у руци помагали Сијарићу .Већина муслимана сматрала је Сијарића одговорним за неорганизован и слаб отпор нашим јединицама , због чега нико није стао у његову одбрану када га је почетком фебруара 1943. команда италијанске дивизије „Венеција” смијенила са места команданта муслиманске милиције за бјелопољски округ. Изгубивши подршку муслимана у бјелопољском крају, Сијарић је отишао у околину Сјенице гдје је заједно са Вехбом Бучаном наставио агитацију у циљу напада на Србе. Тамо је дочекао капитулацију Италије у септембру 1943.годуне  када је дошао под команду њемачког нацистичког официра Кремплера.Ћазим Сијарић је био један од организатора одреда од 1.500 добро наоружаних припадника муслиманске милиције у Бијелом Пољу, заједно са Вехбом Бучаном и Гаљаном Лукачем. Штаб Бјелопољског одреда муслиманске милиције био је у Годијеву. Бјелопољски одред муслиманске милиције био је потчињен италијанској дивизији „Венеција“, тачније команданту италијанског гарнизона у Бијелом Пољу, пуковнику Марију Барасију. Сијарићеви замјеници били су Смајо Трубљанин, Вехбо Бучан, Гаљан Лукач и Вехбо Беховић. У документу из архива дивизије „Венеција” из јануара 1943. Сијарић се назива „командантом фашистичке организације у Годијеву”.

Сијарић је предводио одред муслиманских милиционера који је 19. маја 1942. године спалио 15 кућа у селима Захумско, Врбица и Тутићи, убивши једну жену и једног четника и опљачкавши сву имовину и стоку.  Карабињерска патрола која је кренула на Годијево разоружала је Ћазим Сијарић и његове милиционере 23. септембра 1942. године, али за ову акцију није одговарао јер је ослободио заробљене италијанске војнике. Заједно са другим командантима одреда муслиманске милиције као што су Осман Растодер , Сулејман Пачариз и Хусеин Ровчанин , Сијарић је почетком октобра 1942. године учествовао на савјетовању у селу Годијево ,на коме је донијета одлука о нападу на српска села око Сјенице и других дјелова Санџака. Сијарић се успротивио Растодеровим предлозима агресивне политике према Србима, али је био превише гласан јер је Растодер добио подршку већине присутних, поставши најутицајнији командант међу осталим командантима Санџачке муслиманске милиције. Следећи корак након планираног етничког чишћења православних Срба становника Санџака било је припајање већег дијела Санџака Великој Албанији, за шта су се посебно залагали Осман Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић. Такође морам напоменути да су Хасан Звиздић и Ћазим Сијарић почетком 1939 .године често боравили у Подгорици и Скадру ,бавећи се шверцом дувана . Они су једном приликом ,када их је зауставила наша жандармерија на обали скадарског језера отворили ватру на њих убивши Аља Хоџића члана Радикалне заједнице из Тузи а тешко ранили Милету Пилетића из Пипера . Умјесто да пређу у Албанију њих је ћелија комунистичке партије у Подгорици 40-так дана држала сакривене на подручју насеља  Драч у Подгорици о чему смо имали информацију . Готово свакодневно туда су ишли наши жандарми и жбиреви али безуспјешно . Средином марта 1939.године успјели су да се пребаце у Пријепоље а отуда у Нови Пазар . Волшебно су се обрели у Загребу средином 1940 .године . Дан после напада на Краљевину Југославију они су били у својим кућама .У мени доступним четничким документима се наводи да је Сијарић предводио одреде муслиманске милиције приликом напада на села Јабланово, Тутиће и Пећарску 16. октобра 1942. године, у којем је опљачкан сав намјештај, храна и стока и спаљено 29 кућа.  Италијански пуковник Бараси ослободио је све муслимане који су били заточени као одговорни за ова дела. Сијарић, заједно са неким другим командантима муслиманске милиције, укључујући Османа Растодера, Шефкију Крцића и Бахо Мекић, био  је састанку у организацији генерала  Блажа Ђукановића 18. октобра 1942. године, које су присуствовали сви градоначелници општина у округу, као и бројни религијски вође муслимана и начелника општина Беране у Бијелом Пољу.  Иако је састанак завршен тако што су се и муслимански и хришћански лидери сложили да раде на побољшању међусобних односа, одлуке са овог састанка нису спроведене. Почетком децембра 1943. Сијарић је са делегацијом од 50 људи отишао на Пештер да обезбиједи подршку тамошњих муслимана како би „напао Србе који се налазе на десној обали Лима“. Вишемјесечна ратна иницијатива команданата муслиманске милиције Санџака кулминирала је нападом на село Буђево крајем децембра 1942. Напад којим је отпочела акција муслиманских милиција, чији је циљ био „потпуно уништење православаца у Санџаку“а за циљ је имао  великоалбанско стварање јединствене државе на челу са Сјеверном  Албанијом. Претходно сам  обавијестио о нападу, Мјештани Буђева који су спремно дочекали нападаче и успјели да одбране своје село.Истог дана сам обавијестио  црногорски четници штаб  под командом Павла Ђуришићакоји су  напали су 5. јануара 1943. године 33 села насељена претежно муслиманским становништвом у рејону Доњег Бихора. Био је то осветнички напад на вулентаре  муслимане у Санџаку. Многи од нападача   су  били недужни сељаци, са главним мотивом да се обрачунају са санџачком муслиманском милицијом Сијарића .Морам закључити да многи од њих нису били вјешти ратовању ,непослушни и нису слушали команде Павла Ђуришића .Због тих разлога је и долазило до цивилних жртава међу обије стране “ Према неким изворима, почетком јануара 1943. године један одред под Сијарићевом командом истакао се у нападу четника под командом Павла Ђуришића .  С друге стране, историчар Живковић Сијарићево понашање сматра потпуно војно неадекватним за овако озбиљну ситуацију јер је направио велику грешку што је, упркос вијести о четничким нападима 5. јануара 1943. године, остао у Годијеву током цијелог дана и упорно апеловао на италијанске снаге уместо да се супротстави сопственим снагама , четницима. Када је 6. јануара 1943. године мобилисан у Годијеву, Сијарић је за неколико сати успео да мобилише око 1.500 припадника муслиманске милиције који су располагали аутоматским оружјем и артиљеријом. Живковић наводи : Умјесто да одмах крене са људима које је мобилисао према Бијелом Пољу како би сарађивао са италијанским трупама које су подржавале мухамеданце током ове четничке акције, Сијарић је губио драгоцјено вријеме на преписку са италијанским командантом у Бијелом Пољу како би добио дозволу за такав покрет. Када је коначно добио дозволу од Италијана, четници су већ опколили Годијево, па Сијарић није могао да изведе овај маневар. Одреди ЈВуО су се несметано кретали на десну обалу Лима, распоређени у борбени ред, и свом снагом напали муслиманска села, која су била слабо брањена, након што је Сијарић мобилисао главнину муслиманских снага милиције у Годијеву. ЈВуО је 7. јануара 1943. године заузела и спалила Годијево, а Сијарић се, након великих губитака на страни муслиманске милиције, повукао према Рожајама ,закључује Живковић .Овдје се поново враћамо на запажања Драгићевића ibid стр 98-103 који каже : Наше јединице које су обезбјеђивале Годијево све до Коћа  биле су нападнуте тешком артиљеријом од стране Сијарића као и Наима Бољетинца са албанске стране . У неколико напада погинуло је 6 бораца четничке бригаде а 9 је рањено . Бавили смо се евакуацијом српског живља са поменутог простора . Италијани су добро наоружали Сијарића а из Тамаре -Албанија  по нашим изворима долазила им је у помоћ група од око 400 добро наоружаних балиста . Морали смо хитно реаговати и спалити читаво село ,како би предуприједили општи напад на наше јединице на подручју Санџака и Малесије .Наглашавам да су сејединице ЈвУО ,држале свих конвенција ратовања и кодекса српске војничке части . Све друго су лажи и фалсификати оних који све чине да југословенска краљевина нестане са лица земље .

Истоветан садржај као код Драгићевића аутор овог фељтона пронашао је у Архиву Скадра 1214-432/42 с.8 ф.11 извјештај Пуковника албанске краљевске војске и једног од вођа устанка 23.априла 1942 .године  Ћазима Каписазовића ,који је неколико пута упозоравао ЈвУО да се у Санџаку спрема етнички рат Срба два закона ( источно -православне вјере и мухамеданске вјере .прим.ДБ )

                      ( наставиће се )