Пише :Дејан Бешовић
По избијању српског устанка у Враки и Скадру у јутро 23.априла 1942 .године Врачани су се масовно одазвали позиву својих првака и били распоређени у јединицама Ослободилачке војске Скадра .Прву чету под командом Војислава Кушића сачињавали су :
Рогановић Петар, Бановић Ристо, Рогановић Лазар
Бановић Глиго, Рогановић Ђоко, Бановић Лазар ,Рогановић Андро,Банановић Митар
Рогановић Лабуд,Кркотић Андрија
Рогановић Крсто, Кркотић Нећо Кркотић Стевка, Рогановић Јован,Кркотић Симо
,Вуковић Дука,Марковић Панто,Андријевић Милан,Горовић Павуша, Кркотић Лазо Кркотић Јован, Јуревић Војин Кркотић Симо,Никић Боћо,Никић Алаксандар ,Никић Велиша ,Кракотић Дано
Кркотић Војин,Кркотић Ристо,Ајковић Васо
Кркотић Панто,Сени Велиша ,Кркотић Шопо ,Сенић Саво,Марковић Васо, Сенић Јово,Печук Марко,Сенић Симо, Печук Миљан ,Печуј Глиго ,Сенић А, Радиновић Јован,Радиновић Павле ,Радиновић Јозо,Радиновић Павле, Радиновић Мило,Рацковић Марко ,Рацковић Саво ,Цеклић Лазар,Цеклић Тано . .Били су наоружани револверима ,Полуаутоматским пушкама једним бестрзајним топом 72 мм чехословачке производње ,офанзивним и дефанзивним ручним бомбама , ручним гранатама . Они су из правца Котрабудана засеока у Грилу неометано дошли на рјечицу Враку и у кући Акјовића у којој се налазила кухиња италијанске фашистичке војске заробили шест Италијана и једног Дукађинаца : Силвија Тућила -капетана позадинске бригаде ,Ђорђа Музија ,капетана позадинске бригаде,Силвија Баће ,каплара позадинске ,Марка Геронија , подофицира позадинске бригаде,Фернанда Уга ,војника позадинске бригаде,Ђакома Ђакомонија ,кувара позадинске бригаде и Малесора Пер Цане из Дукађинске крајине извиђача . У цитираној књиги Драгослава -Бећа Драгићевића Четнички покрет у срезу Подгоричком и Скадарском,1939-1944 .године ,СНО Чикаго 1969 ,на стр 70. .Драгићевић пише : Врака у Арбанији била је и остала матични град Врачана , оаза српског живота на тлу Арбаније. У њему је, уз Каменицу, после сеобе остало 77 породица. У њој је остало седам породица и један самац, који су у ратном вихору избегли у Кулу Рашку . С обзиром на бројну насељеност Врачана , процјењује се да се демографско становништво у Враки скоро удвостручило и да у њему сада има преко 1.200 душа.У Враки је, после сеобе, учињено још више напора да се српски живот дехуманизује забраном свих вјерских обреда под јурисдикцијом српске цркве. Основне школе са наставом на српском језику званично су укинуте 1934. године. Забрањена је употреба српског језика. У савременој Албанији под командом самопроглашеног краља Зогуа се мијењају имена и презимена Врачана. Новорођенчад добијају албанска имена када се уписују у матичне књиге. Презимена се мијењају из корена. Тако се чиновници презивају Ограја. Нека презимена задржавају основу. Тако се Микулићи зову Микулаји, а Поповићи Попаји.Врачани су током својих лутања али и свог устанка показали своју смјелост и разборитост, а посебно марљивост у савладавању насталих препрека. То је народ достојан Српског имена и Презимена“ .
Другу чету под командом Јордана Мишовића чинили су :Брајовић Ристо,Брајовић Драго,Брајовић Јако,Брајовић Васо, Брајовић Симо,, Брајовић Марко, Микулић Тано, Брајовић Стеван, Матановић Мило,
Брајовић Лазар,Матановић Ћоко, Брајовић Филип,Матановић Зорка,Брајовић Бика ,Матановић Сенка,Матановић Јован, Матановић Алекса Матановић Петко,Матановић Ружа, Матановић Мачо,
Матановић Мијат,Матановић Илија
Матановић Филић ,Матановић Марко , Микулић Илија,Петковић Павле ,Петковић Ђуро ,Петковић Милош ,Микулић Павле,Ђиновић Панто Микулић Михаило,Микулић Спасо, Микулић Лазар
Мреновић Стеван, Пелевић Тоћо, Вујић Мило,Раичевић Ристо,Вучић Спасо, Раичевић Мирко,Матановић Андро,
Матановић Нећо,Матановић Живко,Каварић Ваза, Матановић Боћо,Матановић Јаков,
Кркотић Љубомир,Пелевићев Тано
Кркотић Нећо,Пелевић Панто,Никић Митар
Пелевић Зорка,Пелевић Марко, Пелевић Крсто, Пелевић Мира, Пелевић Иван,Пелевић Филип, Пејовићев Богољуб
Пелевић Јефто, Пејовић Панто, Ускоковић Илија, Пејовић Илија.Они су запосјели све важне војне тачке од Бајзе до Коплика разоружавши жандарме петог батаљона италијанске регије Апулија под командом капетана Еуђидија Ферфанија . Увидевши да су бројчано јачи и моћнији Италијани су истакли бијелу заставу. Друга чета била је наоружана са лаким стрељачким наоружањем ,десет снајпера ,три пушкомитраљеза 20 аутоматских пушака и против-авионским топом Жезло чехословачке производње и шест заплијењених минобацача ређина Јелена 55 мм . Друга чета била је распоређена на путу од Старог Борича према Грујемири
Трећу чету предводио је Владимир Шантић. Њу су чинили : Ајковић Лука,Ајковић Чечо ,Решетар Ђуро ,Решетар Ђоко,Ајковић Лазар, Ајковић Неђо, Ђуретић Бране,Ђуретић Илија , Решетар Панто,Решетар Јако ,Ламбулић Мићко,Речетар Нико, Ламбулић Мијат,Решетар Боћо, Ламбулћи Петко
Решетар Спасоје,Ламбулић Томо,Решетар Вељко,Поповић Ристо,Поповић Павле
Ајковић Илија,Поповић Симо,Каварић Филип,Каварић Андро, Поповић Станко, Каварић Никола,Каварић Живо ,Каварић Кико ,Поповић Томица
Каварић Јаков,Мартиновић Петар, Мартиновић Петко, Брајовић Панто
Мартиновић Ђорђије,Вујачић Панто, Рогановић Горо, Радовић Лазар, Те адобић Тамо Бањовић Драго . Бањовић Стефан,Златичанин Никола ,Златичанин Јован,Златичанин Љубо ,Златичанин. Јанко ,Гаћовић Симо,Златичанин Ђорђе,Милогорић Никола,Микулић Глигор
Радичковић Петар,Микулић Крсто, Микулић Алекса,Сенић Лазар, Сенић Панто, Ђурђевић Глиго,Сенић Нећко,Ђурђевић Стана
,Ђурђевић Мара,Поповић Стана,Поповић Драго ,Поповић Илија .Поповић Филип ,Поповић Жаро ,Златичанин Јако ,Ламбулић Шако,Шоћ Марко ,.Беровић Рацо ,Беровић Филип ,Беровић Стево,Беровић Гавро ,Цеклић Неђо ,Гаровић Митро,Шантић Иљо ,Шантић Вело .Ова чета је била наоружана са 68 пиштоља ,55 пушака ,9 митраљеза ,шест лаких минобацача и једним лаким ПВО топом који су приликом повлачења оставили Дукађинци …Држала је положај Омаре ,Туралије ,Котрабудан а команда им се налазила код старе врачке. ветеринарске станица .У опису ове чете није било до краја априла никаквих борби . Драгићевић у цитираном дјелу на стр 88 наводи : Трећа чета заправо није била значајно ангажована до 2 .маја 1942 .године због дефетистичког односа дијела Италијанске војске и албанских фашиста,који су се пред налетом ослободилачке војске у Скадру веома брзо дислоцирали да бране Пуку ,која је била наш крајњи виљ .Битно је напоменути да је ова чета тијесно сарађивала са седмом мјешовитим четом коју су чинили скадарски Албанци ,подгорички муслимани и врачки студенти а која је била најбројнија ,најбоље наоружана и спремна за борбу . Крајем мјесеца априла састао сам се са командантом мјешовитд чете Делавер Поћијем у једној кући у Штоју . Сусрет је био срдачан и пријатељски .Поћи је већ био искусан борац .И ако смо се идеолошки разликовали -он је био заговорник марксистичко -лењинистиче идеологије и жестоки противник монархистичког уређења – за разлику од мене ,договорили смо се да све разлике и антагонизме оставимо по страни до коначне побједе над фашизмом и протјеривања италијанских окупатора .
Према изјави Марка Микулића из Враке , достављеној комисији за утврђивање истине о Скадарском устанку датованој на 7. децембра 1989. године у Подгорици Микулић наводи да је први писац о Враки и Врачанима (рукопис) био Панто Којач (1902), трговац из Скадра. који је историјска збивања заснивао на исказима живих сведока, који су се као савременици сећали насеља у Враки. Зато наводе Панта Која, који је Микулић имао прилике да проучава. 1933. сматрамо највјеродостојнијим. Рукопис је остао код рођака Панта Које у Скадру.
У дјелимично сачуваном рукопису су побројани сви хероји Враке из Скадра до почетка 20.вијека
( наставиће се )
