Hamburger Echo, Хамбург (20. јули 1946): „Михаиловић је следио обичај прастарих српских сељака: окупио је неколико раштрканих делова трупа и отишао с њима у шумовите планине. То је био почетак оног герилског рата и борбе за слободу који су попут звезде засјали у дубокој ноћи једног несрећног народа. Михаиловић је био први војник, а његови четници први устаници који су на подјармљеном континуитету оружјем устали против фашистичког и хитлеровског ропства. Тада су били једини европски савезници Енглеске. А сада стрељан као обичан злочинац? Како то схватити? …Чему тај монтирани процес, толико недостојан једног тако јуначког народа… У хиљадама сељачких кућа у част стрељаног гори воштаница пред иконом Светог Саве. Трагични чин јужнословенске трагедије је завршен. Почиње ново поглавље. Ипак ће у њему поново бити присутно име Драже Михаиловића, јер мртви народни јунак биће јачи него што је живи то икада био…“
Acropolis, Атина (18. јули 1946): „Краљ и Влада су напустили земљу, али један човек је остао иза њих у Југославији: Драгољуб Михаиловић. Он је окупио остатке Југословенске војске, организовао нову армију у планинама и одмах отпочео ‘отпор непријатељу’. Он је био први вођа отпора у овом светском рату.“
The Evening Star, Вашингтон (16. јули 1946): „Прошлога марта члан Титове Владе је отворено изјавио да ће ухваћеном четничком вођи бити ‘поштено’ суђено, а затим бити одведен на стрељање.„
The Tablet, Лондон (16. јули 1946): „Изгледа крајње чудно да човек који је ставио свој живот на коцку уз Британце у тренутку кад су они били на најнижој разини своје ситуације, а његова сопствена земља окупирана од стране заједничког непријатеља, треба сада да буде оптужен за колаборацију са тим истим непријатељем у време када се, потучен, спрема на повлачење из његове земље, а Савезници напредују ка сигурној победи.“
Tel Quel, Париз (18. март 1947): „Нека нам буде дозвољено да цитирамо изјаву генерала Јодла на Нирнбершком процесу: ‘Немци су изгубили рат против Руса пошто је рат каснио два месеца због Југословена’. ‘Верујем’ – рекао је (Михаиловић) на свом суђењу ‘да свет нагиње ка томе да следи руску револуцију, али ја сам одлучио да следим пут западних демократија.’ Та дилема се, у наше време, поставља пред свим шефовима држава. Михаиловићева заслуга је била у томе што је био први који је изабрао тај пут. Једина награда му је – напуштање од стране демократија и рафал совјетског стрељачког вода.“
The Journal American (30. март 1946): „Ако Влада Сједињених Држава учини мање него што највише може да спречи планирану неправичну смртну пресуду генералу Дражи Михаиловићу од стране Титових комуниста, она ће починити акт издаје којег ће се амерички народ заувек са срамом присећати.“
The Catholic Times, Лондон (26. јули 1946): „Свет се окренуо наопачке. Михаиловић, частан југословенски патриота, пао је жртвом и постао мученик успешне комунистичке инвазије са Истока. Будимо бар поштени и храбри па признајмо да оно што се догодило назовемо правим именом.“
Wiadomosci, Лондон (јули 1946): „Због злочина, који је починио суд у Београду, обузима нас осећање дубоког стида и страшне беспомоћности. Хтели бисмо да изађемо негде, на неки велики трг, на раскрсницу, да зауставимо саобраћај, закочимо град, задржимо сваког пролазника у месту и викнемо на сав глас да се догодило нешто што по својој подлости превазилази све чега смо сведоци од почетка овог подлог рата. Убијен је један човек, али убиством овог једнога човека извршена је егзекуција читавог човечанства. Михаиловић је пао, а његова смрт је масовна смрт, смрт онога што је у човеку истодобно људско и божанско. Нека зазвоне звона свих цркава! Нека зазвоне једном, али тако јако да им срца пукну. Нека настане тишина. Нека се угаси Сунце. Шапатом се молимо у тами за умрлу човечност.“
Time and Tide, Лондон (17. август 1946): „Није то први пут, рећи ће, да су људи изневерили своје пријатеље да би ублажили своје непријатеље; али при свему томе, ово је био ироничан случај да председник владе (Черчил) који је учинио више него и један други појединац да спаси парчиће европске слободе 1940, сада почини најнеплеменитију, најлуђу, најузалуднију и сигурно једну од најфаталнијих грешака у аналима британске дипломатије.“
America, Њујорк (6. jula 1946): „Генерал Дража Михаиловић, некада јуначки вођа југословенских четника, симбол је тог доба. Да је историја кренула другим током, могли смо на његовом месту наћи генерала Макартура, или Де Гола или Монтгомерија, или масовни процес свима.“
The Sun, Њујорк (11. јуни 1946): „Пуковник Роберт Мекдауел, бивши шеф америчке Војне мисије код генерала Михаиловића, обелоданио је данас да су Михаиловићеви једини сусрети са Немцима у Југославији били у вези са нацистичким понудама за предају, а не за колаборацију. Описујући Михаиловића као ‘жестоког антифашисту’, Мекдауел је рекао да је ‘доказ на основу којег се Михаиловић оптужује делом лажан, а делом изопачавање истине.“
The New York Times (18. јули 1946): „Али потпунија истраживања и проучавања документације немачког Главног штаба, као и историјска оцена разних фактора који се односе на питање успешне одбране Москве од стране Црвене армије у јесен и зиму 1941. године, моћи ће показати да је био најважнији фактор време које су Русима купили Југославија и Михаиловић у пролеће 1941. године. На основу досад познатих писаних извора, Титова влада, која је под контролом Руса, одузела је живот човеку коме Русија дугује велики дуг… Постоји јак разлог уверењу да је то – чак више него одбрана Стаљинграда – била прекретница немачко-руског окршаја.“
Berner Tagblant, Берн (17. јули 1946): „Михаиловић је као политичар био исувише кратковид за себе самог, далековид за свој народ и за човечанство. Америчким пилотима (које је спасао око 500) је стално говорио да не жели ништа друго осим праве демократије западног типа, да ће се жртвовати за свој народ и за непријатеље Запада, али да не жели да крчи пут једној новој још горој диктатури.“
Nationale Rotterdamische (18. јули 1946): „Суђење Михаиловићу ће, и након пажљивог праћења извештаја са суђења, од многих бити примљено са гађењем. Поготову у земљама које су биле окупиране за време рата, тај човек је био живи симбол активног отпора и много наде је било полагано у начин вођења рата који је он први увео у земљи.“
La Metropole, Антверп (25. август 1946): „Закључак ће бити кратак. Када се проучи документација, може се са сигурношћу тврдити да је Михаиловић био исправан и искрен војник, кога су с правом назвали првим побуњеником Европе, он је такође био прва велика жртва оних који су свуда угушивали и компромитовали сваки покрет отпора.“
The Irish Press, Даблин (16. јули 1946): „Дража Михаиловић, министар рата, а касније главнокомандујући Армије под бившом Југословенском владом, осуђен је на смрт због издаје. То је пресуда која ће, с обзиром на оно што се зна о Михаиловићевом успону и околностима око његовог суђења, вероватно шокирати читав свет… Према могућности нашег просуђивања, његова Влада је била легитимна у време кад је починио дела за која је оптужен, тако да ако је починио издају, то је било против неке друге владе која није постојала у то време.“…
Поука „последње проповеди“
На крају закључимо изношење чињеница о ђенералу Михаиловићу у неким од више 660 штампаних медијиа тога времена с последњим проповедом пастора поражене нације, Фридриха Грисендорфа, одржан маја 1945. године у селу Евербург, крај логора Оснабрика у Немачкој, којем су присуствовали и официри, припадници Дражине Југословенске војске у заробљеништву:
“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели…
Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби! Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју последњу проповед“, беседио је немачки пастор Грисендорф.
Очевидно да такав народ није случајно изнедрио таквог ђенерала, који о себи каже: „Ја сам унапређен у чин армијског ђенерала и постављен за министра војске, морнарице и ваздухопловства. После рата ја ћу тражити да будем враћен у чин армијског редова. Али једног јединог чина и једног јединог звања нећу се одрећи: нећу се одрећи онога што ми је народ дао. Као што знате, народ ме је прозвао својим Чичом. То је мој најмилији чин и моје најмилије звање.“
Од издајства до мучког убиства генерала Михаиловића проћи ће мање од три године, и после само непуне две године његово име засјаће на америчком ордену највишег степена Legion of Merit постхумно додељен Ђенералу као „судеонику у извојевању коначне савезничке победе“ да би му потом године „хладног рата“ замрачиле сјај.
И данас после завршетка тог „рата“ не може се још рећи да је Ђенералово име на путу да поново блесне оним сјајем који заслужује једна таква људска величина, и најмање је што га може понети генералштабна школа Војске Србије, али је чињеница да је његово дело уграђено у темељ континента и самим његовим помињањем о Дану Европе је искупљење савести човечанства у његову част…
извор: равногорски четнички покрет
