Пише : Дејан Бешовић

У студији РАТНА ПРОШЛОСТ НАРОДА И НАРОДНОСТИ ЈУГОСЛАВИЈЕ

КЊИГА ДВЕСТА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА

ЗБИРКА СЕЋАЊА; ВОЈНО ИЗДАВАВАЧКИ ЗАВОД -СПЛИТ 1970 .ГОДИНЕ

Душан Мугоша повјереник ЦК КПЈ за Албанију ,Косово ,Метохију и Санџак пише:  Било је то, колико се сјећам, 16. јула 1943. када сам био у Корчи, Албанија. Тада је у Корчи био и друг Светозар Вукмановић

са другарицом Милицом Сарић. Те вечери ми је један друг Темпов уручио

писмо упућено Страхилу Гигову, који је тада био негдје у западној Македонији,

највјероватније на Лопушнику. У град Ћафа Сан сам путовао аутобусом и…

искрцавши се у близини некадашње албанске граничне станице, наставио сам

ходати пјешке у правцу Струге. У Стругу сам стигао у подне и наставио пут камионом за Кичево. Међутим, од села Извора, на путу Дебар – Кичево, у подножју села Пустец осјећао сам да ме прате.Од Лопушника сам наставио пешице. Код Лопушника сам стигао око 17 часова. Имао сам среће и брзо сам стигао до базе. У бази сам први пут наишао

друга Тодора Циповског  Мерџанија. Ту смо се руковали и поздравили, а онда

питао ме је за вијести, посебно за ситуацију у Дебру, јер је мислио да долазим из тог правца. Друг Циповски ми је причао о мјесту гдје је друг Страхил Гигов и ја смо кренули тамо. На једном мјесту нашао сам Гиговог пријатеља и

извадио писмо испод корица и пружио му га. Брзо је прочитао писмо и рекао ми :

Наћи ћу преноћиште, јер сјутра се враћам поштом за Светозара Вукмановића Темпа. Затим сам се вратио код друга Циповског и разговарао са њим .Ту смо  попушили неколико  цигарета. Имао сам неколико кутија са собом и дао их Циповском, јер сам знао да је страствени пушач и да му је тешко без дувана.Следећег јутра, док сам доручковао, пришао ми је друг Страхил Гигов и рекао:Треба да одеш  око поднева. Примијетио сам да је боље да кренем да бих раније  ухватио неки превоз до Струге.

Око десет часова позвао ме је друг Страхил код себе и дао ми пакет који

Морам да пренесем Темпу. Међутим, та пошиљка (писмо) је била неподесна за

шивање у поставу, па сам предложио да се спакује како би се могла ушити у

састав. Друг Гигов је то одобрио и са занимањем је посматрао како се то ради.

„препаковане” и потом ушивене у поставу капута. Тамо, док сам обављао своју „дужност“ питао ме је друг Гигов о стању у Корчи, о расположењу становништва и

слично. Одједном ми рече да кажем Темпу да је код њих стигао друг Љубо и

да је заборавио да то напише у писму.

Коначно је све било готово и кренуо сам. Код села Извора, на раскрсници

на релацији Струга – Кичево – Дебар стигао је по наруџби камион којим сам

путовао сам из Кичева за Тирану. То ми је одговарало, јер сам тако могао да дођем

превој Ћафа Сан а одатле је лакше доћи до Тиране и преко Тиране –

Елбасан – Поградец – Корча.У том камиону сам путовао без икаквих потешкоћа и незгода. Ни на улазу ни на излазу из Струге, италијански карабињери нису зауставили камион. Вјероватно су познавали  возача који се звао Тукли Јакова брата Тук Јакове, па га нису зауставили. Кад смо стигли у Ћафа сан, изашао сам из  камиона и кренуо пјешице према Поградцу, односно Корчи. После десетак минута…

Неколико корака даље чуо сам буку мотора аутомобила иза себе, осврнуо сам се и видео долази камион. Дао сам му знак да стане, возач ми је отворио врата и питао сам га -Колико кошта превоз, рекао је 50 лека? Онда сам се попео на камион и

Дао сам возачу два долара, или двије новчанице од 25 лека. Камион је тада кренуо а иза њега почињу да се дижу облаци прашине. Размишљао сам како ћу стићи у Корчу.Вјероватно потпуно прашњав и изгледаћу као воденичар.

Кад смо стигли код Корче, двоумио сам се да ли да сиђем или да наставим даље и

идем у град. Ипак сам остао у камиону. На рампи су нас зауставили карабињери.

бр. Један од њих је подигао цераду и кад ме је видео свега  бинелиг, насмијао се и

Рекао је возачу да настави у град. У центру града, код продавнице, сишао сам

Изашао сам из камиона, отресао прашину, а затим опрао лице и косу на фонтани.

Након тога сам кренуо према кући где сам оставио пријатеља Темповог .Гледао сам.

пажљиво улицу, а затим и кућу. Након што сам се увјерио да нема ништа сумњиво, ја…Кренуо сам према кући и дошао до улазних врата која су била закључана. Када је осетила

да је неко дотакао кваку, окренула се Лисавета Недели, газдарица и Темпова домаћица.Узела је кључ и отворила ми врата. Поздравили смо се и питао сам је да ли су ту, моји другови ?

Одговорила ми је потврдно. Иако су ту, како је рекла, као да нису. После тога је рекла да уђем у њихову собу, а она је скувала кафу. И заиста, после кратког времена-Старица нам је донијела кафу. Каћа (Милица Сарић) ми се захвалила на кафи и рекла да је кафа одлична, што је пријало старици. Пошто је старица отишла, Темпо је почео да чита

писмо. Када га је прочитао, почео је да се распитује о мом путовању и мојим утисцима о њему током путовања. Сјетих се шта ми је друг Гигов причао о другу Љуби када смо се опраштали.И ја сам му то рекао.Након тога сам изашао и кренуо у свој стан у истој улици. Закупио  сам стан у улици једног Влаха возача, који је био толико ћутљив и шкрт на ријечима да ми није ни рекао своје

име, а завјере ради нисам га ни питао како се зове.Следећег јутра сам поново отишао код Темпа. Рекао ми је да морам да идем на нови  пут да доведе друга Љубу (Добривоје Радосављевић) у Корчу, и

два кофера са радио-дјеловима. Застао сам на тренутак и размислио, а онда рекао…Као још један Темпо који ми треба неко вријеме, задатак је сложен и да ја

скујем детаљну разраду. Он се сложио са тим, али је ипак напоменуо да треба да идем што је прије могуће.

Од Темпа сам отишао у град да потражим своје везе у Окружном комитету

Комунистичке партије Албаније за Корчу и то код : Нести Керенџија и Наџија Дума. Наџију сам нашао а са њом се договорио да дјелови радио станице буду остављени ван града пошто је она рекла је да имају базу у близини града, само да јој кажем тачан датум и вријеме доласка.

Одредили смо да то буде 20. јул.1943 .године . Истовремено сам преко ње послао поруку да пронађем

возача Клеа да бих уз његову помоћ могао да извршим овај задатак.

На пут смо кренули рано ујутро 20. јула и стигли на кулу око 10 сати на висоравни Јама.Клиу је остао тамо са колима, а ја сам кренуо према бази, која је била у Москопоју .Било је око пола сата хода од тог мјеста. Стигли смо око 14 часова.

Добривоје Радосављевић и ја са два кофера, пуних дјелова радио станице, до аутобуске станице са мобилном радио станици. . Управо тада је у видику дошао италијански конвој. Нисам могао да објасним.Шта је сад, јер италијанске колоне никада нису пролазиле овуда?

Прије неколико дана сам сазнао да су партизани на путу Дебар-Гостивар, преко Маврова, спалили све дрвене мостове и зато су Италијани били принуђени да се селе овим путем. Долазак Италијана могао је да буде кобан за нас, међутим, они…Наставили су да се крећу уједначеним темпом. Кад су Италијани прошли и после Клија који је напумпао гуме, које је пустио када је чуо буку мотора, да би изгледаода су попустиле, кренули смо на пут.

Без проблема смо прошли кроз Дебарцу и Стругу и наставили пут ка

Поградецу, одакле је требало да наставимо за Корчу.На путу се десило још нешто од чега смо се јако ознојили. Наиме, код улазне рампе из правца Либражда, из његове куће је изашао италијански карабињер и дао нам знак да станемо. Клију је полако устао и тихо опсовао. Добривоје Радосављевић је почео некако да мијења боју. Није му било лако јер је путовао кроз зону у непознатим крајевима и колима, а не познаје ситуације ни људе, а није ни сигуран има ли добру идентификацију, а ту су и два пуна кофера радио дјелова…Након што смо стали, изашао сам из аута и карабињери су тражили моју личну карту.Најљубазније им предам, а он је пажљиво погледа и пита јесам ли ја из Дебра?Брзо сам одговорио да сам из Дебра. Поче пажљиво да ме рагледа,каиш,ципеле ,одијело  затим ми вратио легитимацију, након чега му је Добривоје пружио кроз прозор своју. Карабињери су је пажљиво прегледали и вратили је назад. Дајем му је назад . Он рекао да га вјероватно познаје пошто је често туда пролазио. Карибињер  није ништа одговорио и после кратке паузе се окренуо према мени и рекао да нисам…

Какав је то трговац кад немам ништа од робе. Клиу му је то превео и ја сам застао на тренутак,а онда сам умјесто одговора отворио гепек и показао на кофере. Ево робе поновио сам  што му је  превео Клиу. Клију је тада показао на Добривоја и рекао да је он техничар.

Те дјелове носимо и у Корчу на продају. Није ме било брига када сам,

Отварајући мањи кофер, примијетио дугме које није било запаковано као остали делови. Карабињер је почео рукама да мијеша комаде, Клиу га је замолио да буде опрезан, јер роба је лако ломљива. На то је тргнуо руку и почео да се извињава. После тога је питао : Шта је оно што је било у другом коферу, Клео му је рекао да је то иста роба. Карабињери су махнули руком и дали знак да можемо да идемо.

Када смо отишли, Љубоје је приметио да овог карабињера никада у животу није видио .Оогледајте дјелове радија, иначе бисмо се јако лоше провели. Кад сам га превео Клиу, насмејао се и рекао да то заправо није случај јер је он један карабињер , нас је било троје.

а у колима смо ималк и пиштољ.

Наставили смо пут и, 4 километра од Корче, стигли смо до мјеста гдје нас је полиција зауставила.

Поштовани другови Корчанске  партијске организације. Са собом су повели и коња да га јашу Учитавају га у радио станицу. Било их је пет-шест и били су наоружани. Они су били диверзанти, јер нису носили никаква партизанска обележја и одећа им је била чиста и испеглана. Када смо стали, брзо су извукли кофере и однијели их десетак метара даље у склониште и замотао их џамболијама да се ништа не поквари, а онда они су их натоварили  на коња.Двоумио сам се да ли да идем са њима или да наставим аутом.

Ипак, наставили смо пут аутомобилом и за неколико минута стигли у Корчу. Застали смо на градском тргу, а онда смо Љубо и ја отишли у стан који одредио друг Наџија Дума.Пошто се смјестио друг Добривоје, отишао сам код друга Темпа и обавијестио га.Темпо је  дао знак  задатак завршен. Рекао је да доведем његовог друга Љубу и да кажем домаћици

да ћу довести још једног пријатеља. Она је на то пристала без питања.

Светозар Вукмановић -Темпо у истој студији пише :

Другови из Никшића су нас срдачно дочекали и добро нахранили. Блажо и ја смо срећни у журби. Са нама иду и Владо Гатолини, Војо Лакчевић, Михаило Тиодоровић и Вукосав Божовић. Они ће засад остати у Подгоричком округу, осим Воје Лакчевића који ће

проширити на Косово и Метохију. То смо се договорили са друговима из Никшића

јер то је прво што је најсигурнији начин да се наставимо.Дошли смо у Пипере. Блажо Јовановић -Зетин  је одржао састанак са члановима Окружног комитета.

Канцеларија КП за Подгорицу, чији је секретар био Ратко Радовић. Ситуација у Црној Гори је била знатно бољс него у јуну и јулу. Другови су почели, са великим опрезом, да сиђе у села и повеже се са поузданим пријатељима покрета. Тада није било времена.Многе акције чишћења, када су окупатор и четници мобилисали села да отерају партизане.Траже и претражују читаве планине. Хране није често недостајало.Требало је да се поздравимо са још неким пријатељима овде. Мајкл је веровао да ће са Блажом и са мном у Албанију. Био је разочаран када се Блажо огласио

да ће са нама ићи Војо Тодоровић који треба да помогне својим војним искуством само  Албанцима. Михаило, који је током целог пута био насмејан, обукао се.Данпут се намрштио, а очи су му биле пуне суза. Није могао лако да поднесе раздвајање са Блажом, али је морао да се помири са одлуком. Ни Вукосава ни Владо, који остају нису били срећни .На овом терену растанак са нама није дошао лако. Војо Лакчевић се морао

повезати се са Станком Бурићем и преселити се са њим на Косово и Метохију,да помогне Регионалном комитету Албанаца . Рекли су нам да је Станко рањен, да јесте ,,рана је зарасла и може да издржи и највеће напоре. Жао ми је што је време прошло.Нисмо се срели. Било је два-три дана хода од Пипера. Био је са групом.

Позадински радници у Бјелопавлићима су нас дочекали .Путовали смо све до Скадра, тешком муком, углавном ноћу. Поред језера .Пребацио нас је шверцер Шаћир Отовић који нам је дао „благослов“ да све буде у реду

– и било је. Повезао нас је са групом од седам албанских герилаца, наоружаних

италијанске пушке и револвери. Са њима је био и Ћамиљ Гавочи, члан Округа

комитет за Скадар.Ноћу смо ушли у град: њих седам наоружаних и у италијанским униформама.Па нас тројица – Блажо Јовановић, Војо Тодоровић и ја – осећали смо се као да смо ухапшени.Ишли смо мрачном улицом. Продавнице су већ биле затворене. Грађани су се склонили.

Навикли на такве ноћне патроле, које су им понекад стварале невоље, посматрали су да избегну сваки сукоб са „Италијанима”. После брда, планина и Кучког крша,па маратонске трке и препоне до Скадра, сада се крећемо кроз град као

окупациона војна патрола. Чудна времена.

Из Скадра је успостављена веза са Централним комитетом Комунистичке партије Албаније. Стигла

је порука да можемо путовати аутомобилом. Другови из Скадра ће снабдевати нас са лажном идентификацијом. Блажо је то категорички одбио. Рекао је то из штаба

Централни комитет је упутио један одред партизана да нам дође у сусрет,

и договорићемо се са Скадранима када, како и преко које везе да се крећемо

тихи. Централни комитет је пристао и одмах је послао групу партизана. Код

Дошли су нам Василије Шантић и Тук Јакова.Први није био одушевљен са нама а ни ми са њим .Терен који смо морали да пређемо био је веома тежак, углавном планински, безкомуникација. Ово је област Мирдита и Матије, најзаосталији део Албаније, где Покрет за нас нема упориште. Одатле се регрутују људи за полицију и жандарме. Краљ Ахмет-бег Зогу је некада овде имао јаку базу. Упркос овим потешкоћама, Блажо Зетин

нио је категоричан да не иде колима. Безбедније је, каже, путовати

у таквим условима, јер можемо да се одбранимо, а то је тешко из аутомобила.Путовали смо пешке до Тиране неколико дана и ноћи. Наши водичи су били уједначени

и неке одметнике, а наишли смо и на комитет. Коначно, када смо стигли исцрпљени, упрестоницу, ставили су нас у кочију.Тако смо се возили кроз Тирану, која је у то време била прилично живахна. Гледао сам љубопитљиво .Видимо да поред нас пролазе војне и полицијске патроле, грађани који журе кућама.

људи, ходање или заустављање у групама. Ишли смо по асфалту и калдрми, гледајући рекламе и излоге. Иако је у нашим вагонима и удобно и лепо, нестрпљиво чекамо да што пре изађемо из града.Са периферије смо наставили пут ка планини Дајти. Шетали смо целу ноћ. У зору стигли смо до врха планине. Ту нас је дочекала права партизанска патрола. То

била је група од десет наоружаних бораца. Са њима је био др Имер Дишница, котирански члан Привременог централног комитета. Одвели су нас у Лабинот, седиште ЦК.. Радости нема краја. Албанску странку признала је Коминтерна: донели смо писма друга Тита. У Лабиноту смо нашли Миладина, Енвера Хоџу, Лирија Гегу, професора (после рата осуђен на смрт због неслагања са политиком Централног комитета КПА)

и стрељану ) и Рамадан Ћитакуа. Били су у згради која је више личила на колибу,

и удаљена је око три километра од Лабинота.Време је учинило своје. Сада су ми сви изгледали зрелији него када сам одлазио од њих. Одговорност пред својим народом и Партијом, изнуђени услови рада и борбе људи да брже уче, да реалније сагледају ситуацију и кадрове, да искористе прилике

доношење одлука се много више ослања на чињенично стање.Поново елегантно у ауту. Већ је био крај новембра године 1943. када смо се нашли у Лабиноту. У Албанији су у то време деловали окружни комитети у Тирани,Скадар, Драч, Валона, Арђирокастер, Корча, Елбасан и Берат. Организација је повећала број – било је око 900 чланова. Деловало је неколико партизанских одреда реда, а герилске групе по градовима вршиле су акције и диверзије. Оружана борба се преносила из града у град .

У цитираној студији Михаило Угреновић пише : Мој илегални стан се налазио у области званој Тепе, на брду са погледом

северни део града, где се налази затвор. Нестрпљиво сам чекао поноћ. погледај-

Ставим га у сат и бројим сате и минуте, а од 23.45 секунде. Дошла је поноћ,

и тишина над градом. Минут, два, десет, пола сата после поноћи — опет тишина. дакле.Није било акције, барем те вечери, јер би се чула експлозија.Ујутро ми је дошао Ћамиљ, са још једном особом из групе која је једва била

кроз зубе је рекао да „нису могли да изврше задатак због појачаног обезбеђења на путу

„…а зид који окружује затвор је прилично висок.“ Онда је одлучно рекао: „Ако не сада нећемо никада …„Успели смо синоћ, вечерас ћемо сигурно.

Било је тачно 10 минута до поноћи када су експлодирале две бомбе,

једна за другугом. Чуло се неколико револверских хитаца и један испрекидани

рафал митраљеза. Нисам могао да спавам. Рано ујутру све моје бриге су стављене на крај.Њих тројица кад су дошли код мене са Ћамиљом. Радостан Ћамиљ каже: „Акција је

успела. А како и не би кад Партија поставља задатак таквим јунацима!

Сазнали смо да је Лудовик тешко рањен, а његова љубавница лакше. Фашисти

обоје су пребацили у Италију на лечење. Акција је снажно утицала на масе.

Речено је: „Комунисти убијају издајнике где год да се налазе“.

Тога сам се сетио док смо пролазили аутом.Журећи према Валони, размишљали смо како да организујемо конференцију.

комитета . И тамо нас је чекало изненађење: завладало је безакоње. Осим карабињера,милиције и војске окупатор је довео и велики број сељачких најамника са севера у Валони у настојању да

сузбију револуционарни покрет који се брзо ширио у Валони.Изашли смо из аута, поздравили се са возачем и кренули према малом селу у галском стану. На улици смо наишли на појачане патроле састављене од карабињера,

милиционери, полицајци, војника и сељака. На улици није било никога осим њих. Тамо где смо мислили да ћемо наћи везу, наишли смо на урушену зграду. У кућама чланова нових  партизана који су прешли у партизане усађивали су окупатор и његове слуге .Експлозив фашизма је  разнео и  њих.

Кроз „шуму“ наоружаних непријатеља кренули смо ка другој бази. Рушевина поново рушевина. У трећем, четвртом – исто. Гледали смо у чуду. Шта сад? Како изаћи из овог пакла? Кристо Темељко  је познавао млађу жену која је припадала покрету.Идемо тамо.

Била је то мала кућа, дубоко увучена у двориште. Ушли смо. Жена нас је примила.

као да смо Кристо јој је рекао да морамо свратити јер су наше базе биле

и пропале, а ситуација је веома тешка. На то је прекорно рекла: „Знам да јеси

где си , не би дошао код мене! Волим и ову земљу и борбу за њену слободу.

убоде, као и они који се боре с пушком у руци. Знам шта би ми се десило и можда…

са децом, са мужем, али знај да ми око не би пукло, јер и ја сам борац и родољуб.

Негде у рани мрак стигао је домаћин, учитељ. Није се изненадио када нас је видео – погодио је ко смо. Понашао се као гостољубив човек коме је стало

да се добро осећамо у његовој кући. Управо смо попили чај и почели да причамо.Одједном  одјекнуло је седам револверских хитаца испред капије. Домаћин, Кристо

а ја смо се правили као да се то нас не тиче, а домаћица се мирно припремала

вечеру.

Кристо и ја нисмо имали оружје. Изглед и аусвајс  – то је било то

све наше „оружје”. Након пуцњаве чула се бука аутомобила и мотоцикала. Сирене

Почели су махнито да урлају. Опет су одјекнули пуцњи око куће, а онда и даље. Претпоставили смо да је неко од наших извршио атентат и то њега сада  јуре.

Сто је био постављен. Нас двоје смо добро вечерали, а домаћин је рекао

да не може. Деца су већ спавала. Мало смо седели и разговарали, а онда

У тој једнокреветној соби, без кревета, домаћица је раширила танке душеке и тако смо спавали поређани, као сардине.

Брзо сам заспао. Спавао сам до зоре. Када сам отворио очи и видео…

мајка седела на кревету и немо се молила Богу, тек тада сам схватио у каквој смо ситуацији нашли у ватри. Нисам могао више да заспим. Убрзо је свануло. После кафе домаћинова жена је ишла у школу, а нас је оставила саме са децом јер је рекла да иде на пијацу и да организују пребацивање друговима из комитета.

Време је споро пролазило. Нисам ни на тренутак сумњао да хоће или њен муж, могли су да нас открију, али нисам ни вјеровао да нам могу помоћи

да изађемо. Међутим, после сат времена домаћица је донела рибу са пијаце, припремљену.Позивала нас је да једемо брже, јер је остало мало времена до одласка.Звонило је прстење на капији. Испред куће нас је чекала кочија. На последњем  седишту, обучен у пуне регалије, седео је полицијски капетан, са много појасева, гајтана и

са звиждаљком и одликовањима, а испред њега кочијаш.

Ушли смо у кочију и поздравили се са капетаном. Пролазили смо кроз наоружане гомиле сељака, полицајаца, војника и карабињера. Сви су нас избегавали, поздрављајући капетана. Поздрављао их је, а понекад и ми. Водили смо са капетаном „озбиљан“ разговор док смо пролазили кроз наоружану гомилу.

Када смо отишли из града, тренер се вратио, а капитен и нас двојица смо изашли.Ишли смо још два-три километра до куће у којој су боравили другови из комитета.И капетан је хтео да остане са нама. Рекао нам је да зна како да рукује топом.Запослен је у полицији и биће нам потребан. Пријатељи су га саветовали да се ипак врати  у Валону, да настави да помаже партију, а када процени да би могао бити откривен,

онда нека дође. За то време вероватно ће бити заробљен неки италијански топ,

за њега. Тако смо се уз загрљај опростили од нашег капетана полиције.

Били смо на слободној територији, далеко од гнезда ђавољег стршљена у Валони.

највише пет километара. После свега што сам прошао у Валони, дошао сам

до закључка да не можемо више ући у градове док их не ослободимо.

Са члановима одбора смо се договорили како припремити конференцију.

Требало би да закажу термин за пет дана. Нас двоје је чекало путовање до Аргирокастре.Прво ћемо тамо одржати конференцију и вратити им се за четири дана.Имамо водиче. Прошли смо кроз Месаплик и Курвељеш, кроз село Куч и преко Ћафе Гомарит, сишли смо у долину. Тамо смо обавештени да на терену

ради  чета балиста. Можемо га заобићи само ако што пре стигнемо у планине.

Попели смо се кроз дивљину и приближили се Аргирокастри. Сачекали смо ноћ и ушли у град.Ситуација је била много боља него на другим местима кроз која смо пролазили. Ушли смо у град .

Отишли смо у једну кућу, у партизанску базу, и нашли неколико илегалаца. Исте вечери састали смо се у другој згради са члановима одбора. Везе су радиле веома добро, тако да смо врло брзо успели да организујемо конференцију. Као и другде,

Прочитали смо директиве Коминтерне и писмо друга Тита, оценили политичку ситуацију и постављене задатке . Делегати за Националну конференцију бирани су тајним гласањем .

У Књизи КАДА ЈЕ ТИРАНА УХАПСИЛА ОСМАНА-Истакнутог активисту НДА аутора Керим Лите,Тирана -Скопље ,Вепра 2019 .г. описани су неки занимљиви да догађаји .По изласку из истражног затвора, Осман Ћами је наставио активности у корист албанске ствари. Треба напоменути да је тада у Скопљу основана Албанска национална демократска организација, чији се одјек убрзо проширио и на Велики Дебар. На основу докумената југословенске ОЗН-е и УДБ-е видимо да су носиоци духа НДА у овом албанском граду били истакнути албански националисти : Махмут

 Думани, Едип Тершана, др. Керим Златку, Митхат Цами и други .Керим Лута наводи :

Падом Велике Дибре у руке југословенских партизанских јединица (2. септембра 1944), Осман Ћами се поново вратио у Тирану. Почетком новембра 1944.г. добио је вијест да је у борбама у рејону Кичева између албанских добровољачких јединица и партизана, тешко рањен његов брат Азиз Ћами, који је у то вријеме учествовао у редовима партизана. Управо због тога је одлучио да се врати у Дебар, гдје ће бити боље обавијештен о здравственом стању свог брата. Али, на срећу, рано следећег јутра, албански партизани су ушли у Тирану, блокирајући све градске путеве, остављајући Османија затвореног код куће неколико дана. Након што је прошло неколико дана, а ситуација у Тирани се није смиривала, а он је средином новембра одлучио да крене у Дебар. Са собом је понио револвер, који је посједовао уз дозволу поджупана, односно градоначелника општине Велика Дебра, Шемсија Хатибија. На улицама Тиране зауставља га партизанска патрола, а након што су му пронашли оружје, хапсе га и шаљу својој команди. Ту је остао око месец дана као политички затвореник. То је трајало до 6. децембра 1944. године, када је саслушан у истражној комисији при Војнообавештајној служби, познатој као „Комора за заштиту народа“. Цами је дао кратку изјаву пред истражном комисијом коју у наставку преносимо у цјелости:

„Никада нисам обављао никакав државни посао, радио сам само као власник. Нисам учествовао у балистичкој и легалној организацији. Дошао сам у Тирану да посјетим своје рођаке. Оружје које сам носио било је са дозволом префектуре, али није потписано од Немаца. Нисам пратио свог рођака Уке Цама у рату против партизана, не познајем ни један елемент округа Дибра против фронта Н.Ц. Изјављујем да сам помогао Фронту колико сам могао. Имам млађег брата, команданта македонског вода…”.

Посебно је занимљиво напоменути да затварање Цама у Тирани није било ни мало  случајно. Напротив, таква појава је изашла на видјело када су партизанске јединице опколиле албанску престоницу. Савремени извори расвјетљавају чињеницу да су тада албанске партизанске јединице хапсиле све одрасле мушкарце, од којих су неки убијани без суђења и на најокрутнији начин. Поводом овог језивог злочина који су починиле партизанске јединице, Сејфула Малешова је у свом говору на пленуму у Берату, између осталог, истакла да је сва та убиства починио комесар војне полиције Кристо Темелко. Ево како је Малешова описала терористичку политику АКП и албанских партизанских јединица према албанском становништву:

„…Тероризам, како у партији, тако и међу народом и у војсци, показује, прво, слабост наше партијске линије, друго, да немамо повјерења у сопствени народ и масе, и треће, да немамо везе са масама. Чињеница да то није схваћено у нашој Партији доказује на теоријском и практичном нивоу на којем се наша Партија налази. Мислили смо да ћемо све решити терором. Одмерили смо наше пријатеље према терору. Овај критеријум је постојао и у нашој партији су видљиви знаци дегенерације политичке партије у банду… Друг Шуле (Кристо Темелко – КЛ) је изјавио да је он сам починио убиства у Тирани, јер је гајио велику мржњу према окупатору и издајницима… Међутим, мржња је, међутим, сама по себи злочин. Овако служимо освајачима. Овај секташки начин се дегенерише у терор, док се терор често претвара у злочин…“

Таква политика примијењена је и на  Ћамија, који је провео више од мјесец дана у истражном затвору у Тирани, искључиво због чињенице да је документ који је Чами посједовао, а који му је омогућавао легално поседовање оружја, био издат са потписом истакнутог албанског званичника  Шемсија Хатибија, којег су албански комунисти имали сличним југословенским комунистима.

Иако је спроведеним истрагама доказано да је О. Цами пружао непрекидну помоћ Народноослободилачком фронту, било посредно или директно, Истражна комисија је одлучила да даље истраге против њега води југословенска комунистичка тајна служба, ОЗН. За њих није била довољна чињеница да је његов брат Азис Ћами у то време био командант албанске партизанске банде, која је деловала под командом ЛНЦЈ-овог ШК за Македонију. Сходно томе, 11. децембра 1944. године, под пратњом албанске полицијске патроле, О. Цами из Тиране је депортован у Дибер е Мадхе, где је провео око три и по месеца у затвору ОЗН-е. Њега је 24. марта 1945. саслушао представник ове југословенске службе за Дебар Лутфи Руси, који је после краћег разговора донео решење, којим је О. Ћами пуштен из затвора као невин. У наставку доносимо цео записник који је горе наведеног датума саставио Лутфи Руси, који је испитивао О. Цамија:

„Данас је пред повереницима ОЗН-е на саслушање позван затвореник ОСМАН ЦАМИ, син Хамита и Ширете из Дибре, који је на постављена питања одговорио овако:Лада сте били затворени, гдје и зашто?

Био сам затворен у Тирани 6. новембра. Пет дана пре него што сам био у затвору и пре него што су почели ратови у Тирани, сазнао сам да ми је брат рањен у ратовима око Кичева, и истог дана сам хтео да одем у Дибер да га видим. Међутим, на путу сам срео Сефедина Колеца, мог пријатеља, и он ме је спречио да одем сутрадан и ја сам стао. Следећег јутра партизани су ушли у део Тиране где сам био и нису нам дозволили да напустимо своје домове. После неколико дана покушаја да се извучем, пети дан сам отишао и кренуо ка кући где је била снаха мог стрица, а успут су ме три партизана окренула и рекли ми да идем са њима у њихову команду и од тада сам у затвору. После неколико дана су ме из Тиране вратили у мој родни град, јер тамо нисам ништа радио.

Да ли познајете Уке Цама и како га познајете?

Уке Цама познајем као члана породице. За Уке Цама знам само да се борио против партизана у првој бици код Дибре 1943. Ништа друго немам сазнања.

Да ли сте били са Уке Цамом у рату против партизана?Нисам био у рату против партизана са Уке Цамом, али сам се 1943. борио против њега лицем у лице са партизанима. Тачно је да сам био у селу Селце са Уке Цамом, али само да бих се заштитио, јер су Немци хтели да ме затворе као осумњиченог, због чега су ме затворили. Да сам хтео да се борим против партизана, придружио бих се добровољцима и не бих желео да се тамо склоним код њих.Кад су те Немци тражили да те затворе, зашто ти је жупан дао пиштољ уз дозволу?Префект ми је дао оружје које сам поседовао уз дозволу јер сам унајмио Укеа Цамија да ми да дозволу, јер је он тада био пријатељ са префектом.Какво је пријатељство Уке Цами имао са жупаном?Какво су пријатељство имали, није ми познато.Да ли познајете неке балистичке службенике у Дебру?Не знам ни једног од њих, али не знам ни да постоји организација Национални фронт у Дебру.Какво је ваше мишљење о НОБ-у?

Након што сам јој помогао својим учешћем на њеној страни, разуме се да сам имао добре мисли и симпатије према њој.Пошто си био њен присталица, зашто ниси отишао у партизане, него се крио код Уке Ћамија?Мој млађи брат је био у партизанима и ако бих и ја отишао, наша кућа би била уништена, моја имовина би била оштећена, а породица би трпела глад , јер сам ја једини био способан за рад.

Зашто се 1943. нисте посветили породици?У самом граду се 1943. године водио рат, па сам се борио очи у очи са партизанима и нисам остављао породицу у опасности за храну.

Имате ли још нешто да кажете?Немам шта друго да кажем.

Саслушан , Осман Ћами пред повјереником, Лутфи Русимом.

Кочо Теодоси у књизи Српски устанак у Дибру ,Тирана 1969 .године изд. Албанска академија наука пише : Током августа-септембра 1943. године дошло је до неколико сукоба и несугласица између Светозара Вукмановића-Темпа, делегата ЦК КПЈ за Балкан – и Миладина Поповића, југословенског делегата у КК КПЈ, око стварања партизанског покрета на Косову, који у то време није наишао на подршку албанског становништва. Темпо је 13. августа 1943. известио ЦК КПЈ да се ситуација на Косову није развила у корист југословенске комунистичке политике. „Албанске мере – пише Темпо – у целини траже уједињење са Албанијом и постоји реалан ризик да те мере мобилише реакционарна шовинистичка група Старе Албаније „Балли Комбетар“. Он је наставио описујући разговор вођен са албанским комунистичким руководством, у коме је учествовао и М. Поповић, који је, како се наводи у извештају, предложио да се „албанске масе ставе под команду албанског штаба на Космету, који би био под командом албанског Генералштаба, а српске под командом Генералштаба Југославије”. „Мило (Миладини -КЛ) чак – додаје Темпо – сматра да је неопходно да се Метохија (Рафсхи и Дукагјинит – КЛ) укључи у партијску организацију у оквиру АКП…Исти став Поповић брани и у писму упућеном 29. августа 1943. ЦК ЛКЈ, где, између осталог, истиче да исти треба да има привремени карактер, наиме, како тврди, „док не придобимо широку албанску масу на Косову и Метохији“. Међутим, то је одбио југословенски комунистички вођа ЈБ Тито, који је децембра 1943. године у писму упућеном ЦК КПЈ оценио да Поповић није био у праву када је тврдио да КПЈ и КПЈ „морају да се изјасне о питању Косова и Метохије Косова“. …“

Како је  Јосип Броз заправо видио рјешење албанског проблема уопште, а посебно Косова, у наставку, у цјелости објављујемо његово  писмо албанском комунистичком врху. Оригинал документа чува се у Архиву Југославије у Београду, ЦК фонд СКЈ, под бројем 4830/1945 овдје први пут објављујемо :Драги пријатељи,

Поводом писма друга Мила (Миладина) од 29. августа 1943. године, као и разговора ваших делегата са другом Милутином, сматрам потребним да одговорим на постављена питања у вези са положајем Косова и Метохије и с тим у вези желим да укажем на неке чињенице које су од изузетног значаја како за вас, тако и за развој Народноослободилачког рата на Косову.

Када је у питању национално питање, морају се узети у обзир два питања:

Прво, свака нација има право на самоопредељење, укључујући и отцепљење.

Друго, не ослањамо се на све националне покрете – већ само на оне који су истински, који делују против империјализма уопште, односно који су истински за национални демократски развој.

То значи да Албанци на Косову и Метохији имају право да одређују куда ће и како желе. Међутим, сада имамо овакав став, потпуно у складу са нашим теоријским ставом: Албанци на Косову и Метохији се састоје од веома различитих слојева, који немају исте тежње и интересе, па не могу ни да иду истим путем. Разни представници Пете колоније (термин који се у југословенској комунистичкој литератури користи за „издајнике“ – КЛ) из бивше Југославије и квислиншке владе у Тирани, као и разни реакционари који очекују помоћ из иностранства док у пракси сарађују са окупатором, покрећу питање Велике Албаније, што је питање Велике Албаније, коју они желе да Косово или Албанија не би био истинско демократско створење, већ играчка у рукама империјализма. Ови елементи свим могућим средствима онемогућавају оружану народну борбу против окупатора, стварање Народноослободилачког покрета међу Албанцима Косова и Метохије, у братству са другим народима на том простору. Сасвим је другачији случај са албанским народом, са народним масама Косова и Метохије. У њиховом интересу, њиховој будућности на Косову и Метохији, и будућности саме Албаније, да створе моћан народноослободилачки покрет против немачких окупатора, који је једина гаранција за будућу судбину албанског народа.Покрећући данас питање анексије, то значи убацити млин разним реакционарима, па и самим окупаторима, који желе да спрече оружану борбу народа ширећи међу њима једно безазлено и небитно питање, јер како је могуће створити истински народноослободилачки покрет међу Албанцима на Косову и Метохији, па чак и њиховим немачким снагама на Косову и Метохији мрави?Није у праву друг Мило када тврди да наша и (албанска) треба да се изјасне о свом ставу по питању Косова и Метохије и како изједначава Косово и Метохију са сличном Истром. Наша партија је имала и има исправан став и подржава и подржаваће сваки истински националдемократски покрет који води слабљењу империјализма, а у овом случају немачку чизму и све њене помагаче, који су се у разним облицима појављивали у земљи и свету. Демократски покрет се мора посматрати у његовом развоју, а све чињенице говоре да је он најјачи у Југославији не само данас, већ да ће и у будућности давати боље резултате. Оно што је сада главна сила на Балкану. Цела међународна реакционарна клика делује против тога. Стога је разумљиво да је читава реакционарна клика заинтересована за питање Истре и других покрајина, а да то питање нисмо смели да покренемо пред спољним светом, после капитулације Италије, када Бадолијева власт жели да сачува све старе. Сасвим је другачији случај на Косову и Метохији, у ком случају разне реакционарне клике покушавају да спрече оружани устанак против окупатора и прикажу наш покрет као просрпски. Само оружана борба против окупације може јасно показати ко шта хоће и закуцати истинску демократију и братство међу народима, док не треба наглашавати да ово питање не може представљати проблем између нас и демократске антиимперијалистичке Албаније.

Данас албански народ на Косову и Метохији мора да развија братску љубав према херојским народима Југославије и заједничку борбу против немачких освајача. Само у таквом рату албанском народу се може ставити до знања да народноослободилачки покрет у Југославији није и не може бити његов непријатељ, већ пријатељ и саборац у борби за бољу будућност и једног и другог. Нова Југославија која се ствара биће земља слободних народа, а са овим – националном угњетавању неће бити места у њој, чак ни за албанску мањину. Међутим – да би се то видело и остварило, да би се остварила сама слобода Албаније, понављам, морамо се прво борити против немачких окупатора и њихових слугу. Ово је први и најважнији задатак за вас и за нас.

С другарским поздравом “ Јосип Броз-  Тито

Из писма се јасно види да је вођа Југословенске партије и револуције Броз још давне 1943 .године одредио судбину не само Срба у Албанији већ и на Косову и Метохији уз здушну подршку англо-сакдонаца и Фицрој Меклејна који га је баш у ово вријеме када датујемо овај документ изабрао за вођу Ослободилачке војске Југославије подмукло одбацивши првог герилца и устаника у фашизмом поробљеној Европи Генерала Драгољуба Михаиловића.Такође у ово вријеме почела је англо-сакдонска пропаганда против потпуковника  Павла Ђуришића о његовим наводним ратним злочинима против човечности и обичаја ратовања ,као и геноцида против цивилног становништва на територији која је припала мимо међународног јавног права Великој Албанији.

                        ( наставиће се )