Пише: Дејан Бешовић
Росита Форбис , рођена Џоан Росита Тор , (1890 – 1967) била је истакнути енглеска путописац, романописац и истраживач. 1920–1921 била је прва Европљанка која је посјетила оазу Куфра у Либији (заједно са египатским истраживачем Ахмедом Хасанејином) у периоду када је иста била затворена за западњаке. Била је ћерка британског посланика, била је непоколебљива и надалеко чувена авантуристка која је путовала на најегзотичније, најудаљеније и најопасније локације и живјела да пише о њима. Посјећивала би древне базаре и слободно се мијешала са локалним становништвом, а успут би интервјуисала живописне номадске ликове. Форбс је прешла кроз либијске пустиње на камили 1920-их, тражећи забрањени град Куфара. Путовала је од Пешавара до Самарканда преко Кабула, Авганистан, 1930-их. Друге авантуре су је одвеле на Блиски исток, Абисинију, Кенију и Јужну Америку. Росита је од детињства имала осјећај за језике и вољела је да путује. Придружила се свом првом мужу, пуковнику британске војске, на његовим гарнизонским дужностима у Кини, Индији и Аустралији. Током Првог светског рата возила је санитетска возила на Западном фронту. Године 1918, сада разведен, Форбс је добио задатак од француског часописа да проучава француски колонијализам у Африци и послат је у Мароко. Од тада је развила интересовање и за историју и за политику, што је касније било прожето њеним путописима.На крају Другог свјетског рата нашла се у кући Марк Ђонмаркаја .У књизи
„У мрачној кући Ђонмаркаја ”издање Краљевска академија наука Лондон 1949 .године пише :
У Орошу који је по свједочењу његових житеља сада католика некада православних ,добио име по Српском краљу Урошу Немањићу , свака кућа има стијену за себе, а нема их више од десетак, удаљених пола миље, али свака је патријархална ствар у којој живе три или четири генерације. Изграђене од сивог камена, са зидовима са пушкарницама и чудном избоченом машином из које би се кипућа вода комотно могла сипати на сваку непожељну главу, ојачани су огромним палисадама да их заштите од чопора вукова који се зими, по стотину или две стотине у чопорима , крећу по селу.У највећој од ових мрачних зграда живи Марк Ђонмаркај. Поглавица Мирдита, а његово гостопримство је у складу са снагом његових костију, јер иако није много висок, његов зглоб кољена је отприлике три пута величине обичног човека, што је можда и тако, јер му је потребна људска коза да би се попела на његове планине. Стигли смо до његове куће пред залазак сунца, а наш долазак најављивали су повици са стена, са којих су стражари посматрали долину. Ђонмаркај, у тамним панталонама и капуту, опасан каишем на коме је блистала дршка револвера од слоноваче коју је представио краљ Зогу, сједио је на ивици литице, где је круг од грубо тесаног камења чинио неку врсту одаје за веће између куће са палисадом и јаруге испод. Срдачно нас је дочекао и одвео у огромну гостинску собу на првом спрату.
У једном углу је био кревет, на поду је било много јарко црвених ћилима са кошавских ручних разбоја и дугачак сто за ручавање за којим се одмах служила кафа. Затим је услиједила уобичајена пауза од три сата, током које је разговор подстакнут ракијом, а затим се појавила вечера коју су носили наоружани послушници, док су синови чекали очеве госте. Снажно смо јели овчијег меса, подсирено млијеко и козји сир, и жвачући кревет затрпан гримизним јорганима, спавали смо на поду – кад нам је уопште било дозвољено да спавамо, јер се Албанац лети задовољава кратким одмором од четири сата и мисли да је његов гост болестан ако затреба још. Сасвим је немогуће не изаћи са сунцем, јер ако то не учините, цијела породица сједи около и њежно вас тресе у интервалима да каже да је свануло зора.
„Морам да спавам, спаваћу.“ Некада сам мрмљала, избезумљена, и копала се из вида у своју торбу против бува са прстима набајеним годинама.
После пола сата чуло би се пикћуће питање: „Јеси ли болесна?“ Јесте ли сигурни да нисте болесни?“ И неко је био послат по ракију.“Бићу болесна ако ми не даш да спавам.“ Плакала бих, а убиство ми је кључало у мозгу, и остављала на миру десет минута, након чега би стару баку позвали да одлучи да ли сам толико болестна да ћу умријети.Једино људско биће у Албанији које је икада предложило да могу да спавам била је баба Марк Ђонмаркаја, сјајно створење, снажног карактера и одважног као Сара, Аврамова жена. Видјела ме је како се враћам са дванаесточасовне вожње за коју се испоставило да је углавном била шетња, преко стијена за које сам замишљала да могу постојати само у ноћним морама преузбуђених коза. Лице ми је било као влажна цвекла. Очи су ми биле гримизне. Без сумње сам покварио последње спирале са тако мало контроле над својим удовима као камила изненађена да уопште може да хода. Бриљантна гримизним везом на дугачком бијелом мантилу, објешена огрлицама од златника и златних минђуша, способна, хладна и сасвим спремна са шездесет седме (како ме је обавијестила) да цио дан хода са много килограма на леђима, старица ме ухватила за руку и одвела право до струјњаче. „Спавај“, наредила је, али она и још неколико жена су сједјеле на истом тепиху и тапшале ме у редовним интервалима да виде да ли сам добро, а после сат времена су ме пробудиле. „Нездраво је превише спавати“, рекле су весело.Мирдитска саплеменкиња је јака као и њена браћа, а највише посла мора да ради у пољу и на пијаци, јер су мушкарци увијек у завади и не могу да изађу из куће без пушке. Марђонијева жена , која је живјела у колиби са стадима на паши високо изнад Орошија, била је дубоких груди, широка и лијепа, са самоувјереним осмијехом и глатком кожом дјевојчице упркос рађању десеторо дјеце.Као и обично у планинама, она и поглавица Мирдита су имали пробни период у домаћинству („да виде да ли је јака“, с финим објашњењем, најстарији син , који је очигледно био одан својој мајци), а онда када се родио први дјечак, вјенчали су се. Малесорска нема избора по питању свог будућег мужа, а толико је јак њен племенски инстинкт да највећа приврженост углавном припада њеном брату који је исте крви. У Скадру се још увијек прича новела о жени Мирдита чији је муж издао њеног брата непријатељу. Жена је чекала да њен господар заспи, а онда га је убила својим ножем и убила и њихова два сина, да се лоза издајника не би наставила.У Орошију сам приметила пар стотина војника обучених у фашистичке униформе да је један од кераџија (мушкараца који возе своје чопор-поније са једног краја планине на други) био глатко обријан и имао је слаб осећај за људе . Једног дана требало је користити планински телефон, односно викнути вест да гост долази преко двадесет миља долине. Један саплеменик је скочио на стијену и претворио се у људски мегафон. Лице му је постало запрљано и љубичасто, вене су му набујале, забио је палчеве у уши, очигледно да не би пуцали бубњеви, а из његове напете ,фигуре је издахнуо урлик који је као живо биће скакало са стене на стену. На тај начин вимести путују из једног округа у други брже од наших телеграма, јер свако ко чује дужан је да прослиједи поруку на одредиште.“Можете ли то учинити?“ Питала сам голобрадог саплеменика и тек тада сам сазнала да је жена. Она је одбила да се уда за човека са којим су је родитељи вјерили, пренатално, па је била обавезна да се заклетвом невиности пред дванаест сведока, након чега је имала право да живи као мушкарац, да пуши и једе са својим колегама возачима, носећи исте филџане панталоне и одрпану кошуљу, носећи у себи пушку, врежицу и кошуљу.Та жена се звала Шоте Маркађони која је имала на души и приличан број убистава и била је како ми је свједочила спремна да погине са браћом у одбрани Мирдите . Све у Орошу и Мирдитама спремало се за рат и ако је Европа лагано хрлила ка миру и крају Другог свјетског рата. Марк Ђонмаркај ми је пришао .Прилично добро је знао енглески језик : Албанија је пропала држава .Увијек сам то говорио . Албанија је једна мала држава коју ће растурити Срби и Грци .Њихове аспирације су велике . Молим Вас да када дођете у Уједињено Краљевство о томе обавијестите вашу Владу.Молим Вас да кажете да је Марк Ђонмаркај формирао два логора у Албанији .Један да би угушио Србе у Враки и Скадру стациониран и вароши Пуке .Други да би ријешио питање експанзионизма Грка у Химари.“ јадао ми се Ђон Маркађони“
Капетан Оукли Хил (1898-1985) био је енглески официр који је више од девет година био пуковник и инспектор жандармерије у Албанији. Био је штабни официр генерал-мајора Сир Џокелин Перција, британског организатора и генералног инспектора албанске жандармерије, и био је својевремено преводилац између свог начелника и краља Зогуа. Посјећивао је Капетана Ђон Маркђонија у Орошу у више наврата током свог боравка у Албанији. Следећи извештај је објављен у „Шефилд телеграфу и Дејли Индипенденту” у понедељак 10. априла 1945.године насловљен Оно што сам видио у Албанији …”
Ми британски официри били смо стационирани у разним градовима: Скадар, Корча, Елбасан, Драч, Валона. Већину времена сам био у Тирани са својим шефом. Често смо обилазили инспекције, обилазили мале жандармеријске испоставе које су биле раштркане по цијелој земљи, земљи која се састоји углавном од планина. Унајмили бисмо два-три товарна понија, узели нашег жандарма редара и кренули.Рат се ближио крају .Њемачки војници готово да су се сви повукли из Албаније .
Тешко да постоји кутак земље који нисам видео. Чешће смо камповали, али би понекад прихватили гостопримство и одсједали у приватној кући. Тада смо схватили значење албанског гостопримства. Људи у планинама су ужасно сиромашни, осим неколико локалних поглавица – они нису богати – али сви су љубазни, шармантни и гостољубиви.Све што имају је њихов гост. Најсиромашнији ће га наситити скупоцјеном кафом, заклати овцу или кокош, натјерати жену да спрема слана јела не размишљајући о упадима у оскудне залихе. Част куће је у питању.Поглавице су најраскошније, у оквиру својих могућности.Три -четри пута сам боравио код Марк Ђонмаркаја, насљедног поглавице племена Мирдита. Саградио је себи снажну кућу на литици на пола пута уз планину од пет хиљада стопа и тамо држи феудалну власт.Унутра сједимо око велике сале са поглаваром и разговарамо и пијемо мале чашице ракије, домаћег жестоког пића, док се напољу ноћ затвара и тишину планина нарушава само лавеж овчарских паса, или изненадни хитац стражара на вукове који вребају.У даљини се чују топови .Марк Ђонмаркаја се жали : Господине пуковниче Срби и Грци хоће да униште Албанију . Молим Вас да хитно јавите вашој влади да се нећу жив предати у руке четника Срба и Грка . Остао сам у чуду. -Ђонмаркај је наставио : Велика мука је на нас господине пуковниче . Ми се овдје последњи пут видимо .Убиће ме Албански комунисти по наговору Србо-грчких четника ,био је више него упоран .Жив се нећу предати најављивао је овај одважни горштак .
Дуж планинских падина испрекидане су кућице планинара. Сваки човјек према свом степену је господар своје куће, пасе својих неколико оваца и обрађује свој мали комад земље. У овој земљи крв је гушћа од воде, а људи су везани породичним и кланским везама и традицијама које су до њих дошле из мрачне прошлости. Поносни, слободни и независни, ови људи су со земље,завршио је своју проповијед Ђон Маркађони. На крају разговора размијенили смо леворвере . Дао ми је револвер који је добио од Краља Ахмет Зогуа а ја њему мој револвер који сам добио када сам завршио Војну краљевску академију . То је по Малесорским обичају било нешто као побратимство . Обећао сам да ћу хитном депешом извијестити Владу Уједињеног краљевства о њиховом тешком положају .
Едит Дурхам у својим мемоарима пише: Велика камена кућа, високо на полици на планинској страни, велике, прозрачне, бијело опране собе, велико огњиште са капуљачом, масивни домаћи намештај, исклесан у старом албанском стилу (авај, да би је икада требало замијенити уобичајеним машински направљеним европским стварима!) прикладан је дом планинског поглавара са једноставним власником. Сарај су 1945. спалили комунисти и остале су само рушевине.“ ( Висока Албанија. Ј
Мари Едитх Дурхам , 1863-1944: Едвард Арнолд, 1993-1944 ).
Истине ради морамо поновити „мученички “ живот Марк Ђонмаркаја .Марк Ђонмаркај рођен је Орошу , 26. фебруар 1913.године у палати породице Ђонмаркај Мирдита, и био је први син Гјон Маркађонија и Мрике.
Високе студије је уписао у Италији. Године 1939 . формирао је концентрациони логор за Србе у Пуке у којем је убијено око 178 Срба и српске нејачи .1940-1943 године постао је члан Врховног фашистичког корпоративног савета .
У периоду од новембра 1941. до јануара 1943. године био је замјеник министра унутрашњих послова у влади Мустафе Кројиној . Године 1943. постао је министар и државни секретар за унутрашње послове у Бушатијевој влади . 1943-1944.године био је замјеник премијера и замјеник предсједника парламента. Године 1944. био је министар народне културе фашистичке Албаније . Новембра 1944. године постављен је за команданта Народне одбране и човјека који је организовао антисрпски отпор у Скадру .
Формирао је Национална планинска лига , са око 530 бораца подијељених у групе од 5-10 људи. 13. јуна 1946. године, у борби у Просеку са албанским комунистичким снагама, тешко рањен, да не би пао у руке својих противника, извршио је самоубиство следећег дана у 7 часова ујутро .извор Дервиши К. , Премијери и министри албанске државе за 100 година , Тирана: „55“, 2012. стр. 175. ИСБН 978 9943 56 22 5
Његов замјеник био је Хафиз Тахир Колђини.Колђини је рођен 24. априла 1903. године у Ламшеју, у селу Лусен, у области Љума ,од оца Алије од сина Османа Колђинија и Ћамиле ћерке Садика Тоте. Почетне лекције добио је у свом родном граду, гдје му је први учитељ био Хоџа Мула Адеми из предграђа Скопља . Када је избио Балкански рат , са породицом је емигрирао у Истанбул= Цариград , али се послије шест мјесеци породица вратила а Тахири је остао са оцем, који је тамо водио посао. Тахири је студирао у основној школи „Султан Махмут“, гдје је такође научио Кур’ан напамет и стекао титулу хафиза . Такође у Истанбулу, похађао је Високу медресу „Дар-ул Хилафет-ул Алииие“ све до 1924. године када ју је укинула Република Турска са Ататурком на челу , ради уједињења образовања.
Године 1925-26.године радио је као учитељ и секретар у Бичају , 1927-28.године у Лусену, а након премештаја у Кукеше дао је оставку и прешао у Тирану. Крајем 1928. године постављен је за секретара мировног суда у Химари , док је од априла 1929. године постављен за секретара Првостепеног суда у Кукешима Године 1932. кандидовао се за посланика, али су листе изманипулисане, придружио се илегалној политичкој странци – због чега је био у изгнанству осуђен на годину дана у Порто Палерму . После издржане казне вратио се у Кукеше, гдје је као јавни писар отворио радњу за писање .
Од 1939. године је био запослен и постављен на чело општине Кукеши . Са падом Краљевине Југославије 1941. године, настанио се у Призрену да помогне успостављању управе на албанском језику и преузео градоначелниковање од 15. априла до 7. октобра, а затим се поново вратио у Кукеше. У новембру се састао са муслиманским свештенством и сазвао скуп под називом Конгрес муслиманског свештенства у Призрену у договору са Хафезом Абдулахом Телакуом, о чему је требало да извјештава Фејзи бег Ализотија. Након састанка са новоименованим премијером Мустафом Кројом , ублажавају ситуацију и постижу договор. После потеза који је Кроја намјеравао да предузме против Мухарема Бајрактарија , Колђини је писао премијеру да објасни разлоге за тај потез, па га је Кроја, да би помирио Љуме, именовао за замјеника жупана. Потом је именован током година 1942-43 за коначног префекта у Ђирокастру , а после пада владе Кроје послат је у Приштину где је служио до септембра 1943. Уласком Џафера Деве у владин кабинет као министар унутрашњих послова , именован је за генералног директора полиције, на тој функцији од 1.августа 1944 .године . У августу 1944.године постављен је за жупана Скадра , гдје је службовао до 24. новембра . Напустио је сјеверну престоницу са капетаном Мирдита , Ђон Маркађонијем, идући кроз Југославију до Беча , а одатле са осам пријатеља отишао у Милано и даље у Рим . Са многим антикомунистима се настанио у Ређо Емилији до 1948.године У Истанбул је отишао 30. јуна 1948. после тродневног путовања на броду „Истанбул“.
У егзилу је био члан Независног националног блока и учествовао у разним активностима које су организовали албански прогнаници. Пријеки војни суд у Скадру 1945 .године Пресудом 12-44/1945 осудио га је на смрт вјешањем због његове изразите Анти-српске и анти-православне активности .Турска је одбила да га изручи Албанији . У часопису Ради и Ради уредника Лазара Радија Хафез Колђини ће записати 1985 .године : Да нисмо примили ислам Срби би нас прогутали . Постали бисмо Срби а ми смо изабрали мање зло .27.јуна 1948 .године паеабродом Истамбул напустили смо Италију и отишли за Турску .Турска нас је чувала како од комунизма тако и од хришћанства “ Генерал Петар Булатовић у још необјављеном рукопису каже : Хафез Колђини је платио Југословенским комунистима да га пусте да прође цијелу Србију ,Босну ,Хрватску и Словенију и да регуларно пређе границу Југославије и Аустрије . Ми Срби у Албанији у Скадру били смо комунисти по нужди . Ко није био комуниста био је издајник и сарадник фашистичког окупатора .Ствар у Југославији била је сасвим другачија .Још крајем 1943 .године Влах Кочо Теодоси помало поспрдно ме посрамио : Друже Булатовићу ови ваши комунисти у Југославији сарађују са Кројом , Ђонмаркајем, Радијем и Колђинијем као и са већином албанских фашиста . Знао сам да ми овај виспрени и мудри али искрени пријатељ Влах говори истину . То су ми потврдили Капетан Ђорђе Лашић и пуковник Драгослав -Бећо Драгићевић . То је било толико очигледно да ми је чак и рођак Поп Вело Поповић рекао : Брате Перо Србе у Албанији су жртвовали Српски комунисти за добро њихове идеје . Конкретно имам податак из врха Албанске власти да су Хафез Колђини ,браћа Ђонмаркај ,браћа Деве ,Осман Мушкетири ,Зеф Ороши ,Браћа Ради ,као и Ернест Колић напустили Албанију преко Југославије уз помоћ Кочо Цинцарија који је гле чуда узео презиме Поповић .Платили су му да их готово уз војне почасти прошета Југославијом и доведе до за њих ,безбједног мјеста “
( наставиће се)
