Пише :Дејан Бешовић

Британски новинар и писац, Хари Хоџкинсон (1913-1994), дошао  је из Чаринг Кроса у Лондону до капије Дамаска у Јерусалиму 1936.године. Следеће године је посјетио је Албанију, и био именован за генералног конзула  у тој земљи и придружио се Англо-албанском удружењу по повратку у Енглеску. Године 1942. придружио се Краљевској морнарици као обавјештајац са посебним задужењима за Албанију, а дјеловао је у Југославији и Албанији током и након њемачке окупације. Као припадник такозваног „балканског ваздухопловства“, Хоџкинсон је провео двије недјеље у области Валона-Саранда у новембру 1944.гидине  и недјељу дана у Валони, Драчу и Тирани и Скадру  у априлу 1945.година, и био је у доброј вези са албанским пословним људима преко личних контаката. Овај добро обрађени и још боље  обавијештени извештај о Албанији поднет је његовим претпостављенима у априлу 1945.године , пет мјесеци након комунистичког преузимања власти, када Албанија још није имала одговарајућу владу.У документу британског министарства иностраних послова, сачуван у Националном архиву у Лондону (ФО 371/48081) пише : Оно што тренутно највише заварава у Албанији је велика освијетљена црвена звијезда на палати на врху брда изнад Драча. Свакоме ко стигне морем, то сугерише да је стигао у  земљу предану комунизму, са једнакошћу и напорним радом као земљу сваког реда  Чињеница је, међутим, да је јаз између владара и владајућег естаблишмента исто тако велики и да је количина љењости знатно већа него у било ком тренутку у протеклих двадесет или тридесет година колико сам пратио ситуацију у овом крају Европе . Каква год да је политика, Албанија се социјално враћа у вријеме безначајних  Турака -Османлија .Партизански покрет је, да би се одржао на власти, регрутовао између педесет и сто хиљада људи од милионске популације и дао им право да носе пушку и презиру рад. Иако је најближи борбени фронт удаљен око 300 миља, а оружана опозиција партизанима сведена је на оскудну шачицу отпорника у планинама, улице Тиране и Драча су пуне  оружја. Са страхопоштовањем и поносом што су у великом граду, сељачки момци се повили у неприкладним униформама, свуда носећи своје пушке. Дјечаци од дванаест и четрнаест година носе запете и напуњене Стен пушке. Сви шетају главном улицом, низ њу, и тако  бесконачно , показујући се једни другима, хвалећи се својим новим привилегијама.Савршено су задовољни барем за садашњошћу. Како је објаснио један млади партизан, када му је сугерисано да је потребан напоран рад да би се земља подигла на ноге: „Ох, али ја сам војник, и намјеравам да то будем и даље. Пустите цивиле да раде; за то су они“.Вјековима је Албанац сматрао да је природно да носи оружје и да не ради ништа. То су биле тачке националне и мушке части. Обије су морале бити сломљене да би се од Албаније икада учинило мирољубива и модерна земља, а започето је то детануизирање и разбијање између два свјетска  рата. Пушке, иако вриједније од жена, одузете су, а дјеца су послата у техничке школе да науче занате јер није срамота знати да се ради на машинама или да се узгајаја бољи род у пољопривреди . Та реформа је сада отишла у вјетар. Хиљаде људи из села задовољне су сазнањем да им је Енвер Хоџа вратио оружје и пустио их да једу без труда незарађену храну.Прије или касније, ако Хоџина влада жели да обави било какав озбиљан посао, мораће да почне да разоружава ове људе, да их заустави да се њиме играју и да им да посао. Несумњиво је да ли ће имати храбрости да крене против људи на које се ослања за подршку, јер менталитет Старог Турчина ниче на високим мјестима. То се показује у све већем јазу између јавне професије и приватне праксе. Дакле, у брдима можда има глади, и можда нема много превоза се промијени да се храна однесе људима којима је потребна, али некако има довољно транспорта да се пастрмка превезе од Охридског језера до кухиње хотела Дајти у Тирани и помисао на гладовање не скида апетите чланова владе који – попут оних ранијих администрација  цара Бизантиумре .

Пут од Драча до Тиране је опет образовање исте врсте. Прије неколико година мора да је било уживање возити се – широка глатка, асфалтирана аутострада добра као било коју другу коју су Италијани сами себи направили. Ово ће бити главна артерија за помоћ која долази кроз Дурач, али се распада и ништа се не чини да се спасе. Небројене ударне рупе успоравају саобраћај и потресају аутомобиле и путнике, а низ тешких терета ускоро ће га учинити непрепознатљивим. Ипак, у овој области има доста радне снаге. Око 2.000 одрпаних Италијана живи у кампу на самом путу, који једу своја срца због недостатка посла да зараде за храну и мали џепарац. Ту је безброј војно способних младих партизана. Партизанска влада је имала пет месеци да спасе ову велику артерију од пропадања. За све то вријеме нису успели ни да уклоне изгорјелу шкољку аутобуса који је испуцао на путу за Тирану и који још увек рђа на месту гдје је стао, рана на оку и препрека за саобраћај.Килограми енергије потребни за уклањање ове ране на оку мора да су потрошени хиљаду пута на свим конгресима који су одржавани из месеца у месец да би се објаснило шта Влада намерава да уради; у свим фудбалским утакмицама (Влада дозвољава свом тиму да изгуби 5-2 од Београда без ранцора 7-0 – против Албаније, како је то саопштио један анти-Хоџин присталица  – али се неће састати са британским тимом док се претходно не увјери у побједу); и у сто и једној позоришној представи наплаћеној под скромним називом ‘Партизанско јунаштво’. Хоџа је одржао говор у коме је визуализовао албанске трупе како чисте пут ка Берлину, а ипак не могу да помету ни пут до Драча.Недостатак материјала је вишегодишњи изговор режима, али некако безвриједни послови који хране престиж режима успевају да се ураде – јавни спомен обележје у Валони, савршено урезана имена на зградама банака и – у време када су хиљаде бескућника гладни , подизање велике сале у Тирани за конгрес младих.Несклад између потреба и постигнућа је био очекиван. Партизани су постали жртве сопствене пропаганде и поласкани су од наше. Почели су да размишљају какви су они добри момци. Они су заиста претпостављали да би у 20. вијеку могли да воде владу имајући за вицепремијера неписменог човјека  чије је једино право на славу прије него што се придружио њиховом покрету било убиство човјека који је украо његову вољену бијелу кобилу. Да би могли да се снађу са министром финансија који без ироније каже: „Наравно да не знам ништа о финансијама; али ће народ одлучити”. Сигурни у сопствено исправно мишљење, они су наставили да прогањају, стријељају, затварају или пријете заборавом хиљадама неполитичких националиста којима било која албанска влада треба да обавља свакодневни посао управљања државом. Заједно са шачицом квислинга који су исјечени и посјечени, они искорењују потенцијалну опозицију и застрашују неутралне.Таква глупост је двоструко несрећна, јер би Албанија могла да се ослободи многих политичара зарад неколико првокласних техничара. Њен спас би тренутно био Кејнс са нечим од овлашћења премијера. Њене непосредне економске могућности немају везе са фашизмом, капитализмом или демократијом, већ са чистим здравим разумом.У планинама, на пример, људи немају одјећу и дрхте кроз зиму партизанске владавине. У Драчу и Тирани радње су пуне тканине која се никада неће продати јер су залихе нагомилане у вријеме када је Албанија дјеловала као клириншка кућа за Грчку и Југославију, а домаће тржиште још дуго неће бити довољно богато да их апсорбује. Планинари дрхте, платно лежи некуповано и некупљиво, а трговци пију кафу и причају. Не треба бити комуниста да би сугерисао да би Влада требало да откупи ове акције бијелих слонова уз емисију обвезница и да то одело подијели својим представницима у унутрашњости. Исто важи и за читав низ роба, укључујући и масу кућних апарата због којих би радње у Тирани и Драчу изгледале као Ел Дорадо просечној домаћици која се изненада појави тамо из Велике Британије.Умјесто да вишкове робе убира из продавница и користи их за олакшице, било да их отворено заплијени или да их плати из пореза или кредита, Влада је започела наметање капитала. Великим предузећима се процењује ‘ратна добит’ и налаже им се да одмах плате дажбину која је у неким случајевима већа од наводне добити. Циљ је запљена имовине и то успијева. Многе веће радње су већ банкротирале. Влада је донекле успијевала, али је сама себе осудила за легализовану крађу, подигла много злобе и будуће опозиције и помогла да се посао измијешта, а да сама није имала организацију за преузимање пропалих фирми. Тиме се Влада нада да ће натјерати у отворене сумњиве приватне резерве злата, не видећи у својој шкртости да је оно што је земљи тренутно најпотребније слободно промет робе широке потрошње, а не прикупљање неплодног метала, и да ће, када се поврати повјерење, приватне оставе изаћи у нормалном току послова како би могле да зараде више богатства.На селу је сељаку наређено да засади и обрађује своје њиве као никада до сада, али његови синови бивају регрутовани у војску. Затим се смјештају код неког другог сељака, гдје по цио дан играју  са својим пушкама, док се дјеца другог сељака регрутују и смјештају код  овог првог . Није неуобичајено да десет војника буде толико смјештено на једној сеоској кући, тако да фармер мора да производи више хране када већине ове радне снаге нема.Што се тиче хране у градовима, оброци се служе у модерном, италијанском хотелу Дајти, који чини да ратна кухиња Рик изгледа као кућа на углу. Странка од пола туцета прима – ово је дан за даном; не постоји посебна свечаност која би то могла објаснити – тањир предјела велик као сточић за кафу. Слиједи охридска пастрмка, а затим избор јагњећих котлета, бифтека, шпаргле и јаја. Крем торте и воће онда одржавају озбиљније апетите. Тако ојачани, званичници затим расправљају о томе зашто и зашто помоћи њиховој изгладњелој земљи.То је стање ствари које се не би толерисало у такозваној капиталистичкој земљи. Једино оправдање које се нуди је недостатак транспорта и недостатак комуникација. Петнаестак камиона не може да прође по целој Албанији јер порушени мостови још нису поправљени. Шта с тим? Сами путеви не постоје више од неколико година. Прије тога, роба се носила на леђима магараца, па чак и на леђима мушкараца (или, чешће жена). Тако да би могло бити поново. Један воз мазги, на пример, могао је да носи довољно тканине да направи одијела и хаљине за читав низ села.Спољна трговина је свакако почела. Од десет тона бензина који се сваки дан произведе у Кучови , пет се у Југославију извози морским путем, у замјену за пшеницу. Али овде опет излази стари турски менталитет. Кучова производи јер је фабрика , након што су је Њемци уништили, италијански инжењер, са помоћником Албанцем, вратио у исправно стање. Када је то учињено за њих, Влада је под неким изговором устријелила обојицу и послала министра до микрофона да каже како је дивно што су партизани некада добијали нафту.Влада Хоџе се изјашњава као снажно наклоњена комунизму и Совјетском Савезу, али није чак ни научила лекције које су капиталистичким нацијама дошле природно током садашњег рата. У свом мијешању бомбастичних, финих папирних планова, лукавости и једноставности, свом систему шпијунирања и говора о слободи, својој жудњи за пушкама и златом, то није ни демократско ни совјетско тело – то је шачица башибозука са црвеним звездама на фесовима.Хоџа се жали да савезници не признају његову владу. Кратак одговор је да он не посједује владу коју би неко  признао. Да ли га већина људи подржава или не, више је него проблематично. Такође је небитно. Јер чак и да имају, тренутно постојећа администрација нема људске ресурсе да обавља функције модерне владе. Не само да је већина албанских образованих људи и техничара мртва, затворена, прогнана или застрашена, него Влада није успела да међу својим посилним  нађе ни једног представника у Драчу који говори енглески. Док су команде обалске  и команде поморских снага  биле тамо, а Ратна морнарица је почињала да се успоставља, разумијевање је зависило од случајног присуства неког официра или другог који је знао албански или италијански. Владини званичници су инсистирали да се са њима разговара о свему што се тиче луке и да им одговори. Једини недостаци овог аранжмана били су: прво, нико од њих није знао ни ријеч енглеског; друго, да нико од њих није знао ништа о луци.Ово је можда и разумљиво с обзиром на чињеницу да је албански пандан Првог лорда Адмиралитета млади господин од 19 година, чијој се прерано нараслости може изједначити само недостатак поморског знања. Он је био тај који је предузео преговоре који су довели до чишћења луке Дурач; онај који је донио одлуку да се линија може помести за један брод од улаза у луку до пристаништа за коју је он у својој мудрости одлучио да је исправна. Прича се да је његово оклијевање  дозволило већи обим превазиђених, не преговорима, већ осећајима благостања и равнодушности изазваним његовим гостољубивим пријемом код чистача.Потешкоће које ће се вјероватно појавити за морнарицу у коришћењу албанских лука илуструју искуство Ријеке Мат на ознаци  МСУ 5. Испорука  је стигла у ЛЦИ 108 ујутру на Ђурђевдан. Прва примјетна реакција на обали била је да су се стражару у подножју пристаништа придружиле три мале наоружане фигуре које су јурнуле према новопридошлој летелици, а лица су им била сумњичава умерена страхопоштовањем. Тражили су да разговарају са једним од њених официра. бр. 1 ЗПП и ЦО обвезника. Било је поздрава, руковања и упознавања, након чега је вођа Албанаца изнио малу цедуљицу свеске и питао да ли су људи чија су имена исписана на њој стигла  бродом. Имена су била она са журке, савршено написана. Договорено је да су сви присутни.“Морају се одмах вратити у Италију“, рекао је Албанац.

„Добили смо упутства да ако не поседују потписану дозволу за улазак, морају да се врате у Италију.Показало се да је магична ријеч која је окончала овај ћорсокак „Тирана“. Довољно је било рећи: „Ићи ћемо у Тирану и видети шта је то“. Ефекат је био као да плашљивом детету кажете да ћете позвати полицајца. Стражар се осигурао од одлуке на било који начин у престоници тако што је имплицитно повукао свој ултиматум док је истовремено тражио гаранцију да странка неће изаћи на обалу док се питање не ријеши.У Тирани,команда  је разговарао о журци са властима.

„Зашто су они овде?“ питали су они.

Исте године наилазимо на документ британског министарства иностраних послова, сачуван у Националном архиву у Лондону (ФО 371/48084).У том документу специјални изасланик  Фицрој Меклејна ,који је подржао Јосипа Броза а дисквалификовао Драгољуба Михаиловића . Меклеј каже да су у Албанији угрожени Чами а не и Срби : Конгресна сала била је украшена заставама савезника и бројним пропагандним плакатима, на пример, „Живео ЧАМ“, „Смрт грчким монархофашистима“, „Живела Комунистичка партија“ „Смрт Србима “ итд.

Председавајући Касим Деми је говорио о биједи чамских избеглица у Албанији изазваној зверствима Зерваса и реакционара ЕДЕС-а.Изабрани су почасни председници Чамерије , велика тројка, Енвер Хоџа, Јосип Броз Тито и Захаријади .

Први говорница је била Лири Геге која је представљала Антифашистички савет Албаније, а затим су је услиједиле представнице Војске, Омладинских и Женских организација. Касније је представник Црвеног крста Албаније, Абас Шеху , одржао политички говор у коме је осудио садашњу грчку владу, Зерваса, итд. Остали говорници су захтијевали брз повратак Чама својим кућама под заштитом Савезника.Др. Идрис Алуми , емигрант из Чама, изјавио је да нема смисла слати комисије у Грчку да истраже злочине које су починили грчки реакционари, јер у тој земљи нема слободе говора. Овакву комисију требало би, како је навео, послати у Албанију на сусрет са емигрантима, који су могли слободно да говоре како желе –Чамерија 22.стр .2 1945 . Предложио је да се објави бијела књига у корист савезничких мисија која би давала чињенице, документе итд. у вези са грчким злочинима.Вехип Деми , председник Савјета Чама, тада је дао политички извештај захтијевајући од савезника да врате ратног злочинца Нурија Дина  који је, како је навео, сада слободан у Италији. Чами се, како је рекао, слажу да савезници треба да признају албанску демократску владу. Чами су били спремни да се боре заједно са албанским снагама како би уништили остатке фашизма. Завршио је захваљивањем албанској Влади на договору са УНКРА-ом у име чамских избјеглица.У вечерњим сатима организоване су демонстрације од стране Чама позивајући на признање албанске владе и повратак издајника и ратних злочинаца .Свакако да Вехип Деми није заобишао Србе : „Срби су се се вјековима правили пријатељи Чамима али ни прстом нису мрднули да нас спасу од Грчког окупатора Напротив  “ После оваквог говора Демијан , Генерал Петар Булатовић,члан комисије и представник Срба у Влади Албаније  устао је и рекао „Лажеш Вехипе .Све што си рекао за Србе слагао си као и твој отац Дилавер који је био фашиста и борио се на страни Дучеа  „ После овакве реакције Генерала Булатовића ,недуго затим је прекинут конгрес Чама ,који никада није настављен .  Фицрој Меклејн као освједочени Србомрзац  се и овог пута у извјештају Британском Министарству спољних послове жалио на Генерала Петра Булатовића ФО (373/48099).

                     ( наставиће се )