Пише :Дејан Бешовић
Чувени Малесорски католички капетан четри Мирдитска барјака пуковник италијанске војске Марк Ђонмаркај који је неформално формирао концентрациони логор за Србе почетком 1940 .године „Пуке “ у којем је било смјештено 762 .српске нејачи – жена и дјеце из Скадра ,Бушата ,Пећи ,Урошевца,Ђаковице и Призрена ,преко својих агената у Скадру који су били при Језуитског колеџу сазнао је ,да неколико стотина наоружаних Срба из Враке предвођених Генералом Петром Булатовићем иде ка Пуки са једнм циљем -ослобођењем и расформирањем логора . 27 .априла 1942.године .Ђонмаркај је побјегао у Мирдитске планине са породицом у такозване „слободне крајеве “ како су називали новоприпојену српску област Косова и Метохије ,Великој Албанији . За команданта логора у међувремену именовао је Антона Космачија .
Космачи је рођен је у Сарајеву 14. јула 1894. године .Потиче из католичке породице у Скадру . Основно и средње образовање завршио је у Сарајеву, а затим похађао и завршио високе студије на Правном факултету „Травник” Универзитета у Загребу 1920-1924.
Године 1925. постављен је за судију у Елбасану , али је разријешен дужности јер је често посећивао југословенски конзулат. У Југословенском конзулату прикупио је мноштво докумената о међуратном периоду те организацији војске Краљевине Југославије .Био је у тијесној вези са Усташама ,ВМРО-цима .Године 1927. постављен је за судију у Пешкопеји до 1928. године, а затим наставља у Ђирокастри у периоду 1928-1931.године и 1931-1935.године такође као тужилац. У годинама 1935-1937 .био је предсједник суда у Валони , а 1937-1938.године предсједник суда у Драчу ,а 1938-1939.годинд предсједник суда у Корчи .После италијанске окупације, у јулу 1939 – јануару 1940, био је прворазредни жупан у Корчи. У годинама 1940-1943. био је генерални секретар Министарства унутрашњих послова,када се враћа у Скадар . Од несебичне помоћи био му је Кавкаски бектешијски вођа у Скадру Јавер Хиршити ,жупан скадарског среза .Хиршити је Рођен је у Афказију на Кавказу , као син отоманског генерала и мајке нубијског поријекла .У албанске земље дошао је са 6 година, усвојио га је Малић паша Либохова. Похађао је основну школу, Руждије , и медресу у Ђирокастри, као и код приватних учитеља Затим је стекао високо образовање у Истанбулу . Од 1920. до 1925.године био је градоначелник Ђирокастре. Године 1924. и 1925. био је замјеник жупана у Ђирокастри. Од 1925. до 1936. године биран је за посланика ове префектуре. Године 1932. био је и уредник независног часописа Беса . Године 1929. био је делегат Бекташијског исламског конгреса . Године 1936 – 1939. постављен је за жупана у Скадру ,гдје остаје до 1940 .године .Од 1940. до 1943. био је члан Државног савјета, а 1943. министар-државни секретар за народну културу и заменик министра-државног секретара за правосуђе. Од 1943. до 1944. године био је генерални инспектор Вијећа министара.
13. априла 1945. године осуђен је на смрт као „специјални сарадник“ у Специјалном суду и стријељан .
Прве борбе између ослободилачке Војске Скадра и фашистичких фаланги отпочеле су рано ујутро 28.априла 1942 .године у рејону Вау Дејс – Дањски Брод . О томе Петар Булатовић у још необјављеним списима,које нам је уступила његова унука Миранда -Ана Булатовић из Фира пише : Једна група наших бораца на челу са Бојом Кушићем су, заједно са Садиком Ставалецијем и Ђођијем Мартинијем, напала је групу војника обучених у фашистичке униформе .Били су то Шаљани под командом искусног Јавер Хиршитија .Ту је рањено око 30 војника а погинула су два шаљанина : Петар Ивези и Ђон Домђонај . Са јужне стране Војин Драговић предвoдио је око 25 Врачана .Они су прилично насумице пуцали ранивши 15 а убивши шест Дукађинаца .Са сјеверне стране напад на Дањски Брод извршили су моји шураци Василије ,Војин и Владимир Шантић са око 38 Врачана . Ту је било рањених на обије стране . На нашој страни било је 6 рањених од којих Владимир Шантић и Леко Пелевић теже .Успјели смо да их допремимо у италијанску болницу у Скадру и др Силвио Точило им је спасао живот . На шаљској страни било је 8 рањених и 2 погинула . Када је пало митраљеско гнијездо на сјеверној страни Брода ,око 370 шаљана предало се нашој ослободилачкој војсци . На јуриш смо заузели читав Дањски Брод . Ту су пале и прве наше жртве њих 13 хероја Скадра , а Мирдићани су ,да не би допали у заробљеништво вршили самоубиства .Када смо ушли у школу у Броду Дањском нашли смо 14 мртвих орошана .Застава слободе први пут завијорила се над слободним Бродом Дањским . Да бих осигурао даље наше напредовање 29.априла 1942 .године вратио сам се у Бушат да бих се састао са Миладином Поповићем и Душаном Мугошом.Са њима је био и ратни пуковник Југословенске краљевске војске Драгољуб Драгићевић је као и поручник Радомир Павлићевића .Послије кратког вијећања одлучили смо да наставимо продор ка Пуки и да покушамо да ослободимо први концентрациони логор за жене и дјецу на тлу Албаније „
Док су се Срби храбро борили за сваки педаљ своје Отаџбине , Марк Ђонмаркај ,Антон Космачи ,Јавер Хиршити и његови ментори италијански фашисти нису сједјели скрштених руку .
У дипломатској сторији грофа Галеаца Ћана насловљеној „Устанак у Скадру 1942 .године “ на стр .6 налазимо следећи опис : У овој ситуацији, италијанске дипломате су често добијале упутства да привуку пажњу бугарских војних и политичких власти због претрпљених злоупотреба од стране Албанаца, али су брзо дошли до закључка да је то било могуће;
Морао да промијени став бугарске војске путем дипломатских веза , да они стану на страну албанских родољуба
Такође наше дипломате су сматрале да је потписивање уговора о међусобном протекционој сардaњи влада између Италије и Бугарске да се зауставе злоупотребе неефикасна, те да је било потребно урадити нешто конкретније. Једини начин да се избори са ситуацијом и да се заштити албанска фашистичка заједница у Скадру је била је да јој пружи опипљива помоћ. Почетком фебруара 1942. године Италијанске дипломате су предложиле давање материјалне подршке Албанцима,уз цртање шема -требало је направити листу личности које треба финансијски подржати. Циљ је био да се подржи албанска фашистичка омладина, али и да се ојача политичка веза између Албанаца који живе ван Албаније и Италије . Ћано је одобрио предлог, под условом да операција буде држана у строгој тајности, како би се избјегле нове компликације софијске владе. Из тог разлога је предложио смањење броја прималаца. У мају 1942.године италијански министар спољних послова додијелио је милион лира за тајну операцију, претворио суму у бугарску валуту и послао то италијанском амбасадору у Софији. Вјероватно је опет новчана помоћ стигла до Ферата Драге, који је напољу остао вођа Албанаца.Очекивано, операција, иако тајна, повећала је сумње Бугара у искрене намјереје како Албанаца тако и италијанских фашиста а односи између Италије и Бугарске су се погоршали. Почевши од љета 1942. напетост између Рима и Софије је још више расла и ескалирала .
Италија почиње да се поново наоружава у близини албанско-бугарске границе. У априлу 1942. године дошло је до огорчене борбе код рудника Језерине између италијанско-албанских трупе и бугарску војску. Инцидент је приведен крају захваљујући њемачком посредовању иако је Ћано био увјерен да иза бугарске агресивности је било охрабрење од њемачких власти, које су заинтересовани за руднике. Крајем октобра дошло је до нових окршаја између италијанско-албанских војника и Бугара, а овога пута криза је била на ивици да експлодира у отворени рат.
Иначе Бугари су спасили устанак Срба на тлу Албаније . На веома лукав начин узели су новац од Италијана и нијесу нападали Србе . Бугари су одвратили пажњу фашистичким завојевачима од проблема и устанка у Албанији . После готово два дана примирја на војишту пуке отпочеле су борбе за ослобађање Пуке и расфирмирање истоименог концентрационог логора .Александар Драшковић у монографији Ратне Операције у другом светском рату ,Филозофски факултет УБ ,Београд 1996 . стр .33-49 каже : У зору 1.маја 1942 .године око 350 кренуло је из Дања да ослободи први и највећи концентрациони логор у Албанији. Било је тих ратних година још концентрационих логора у Албанији али Пуке су биле највише сурове и најбоље брањене . Логор у Пукама чувало је око 170 вулентара -орошких Малесора са две чете италијанске фашистичке милиције -црнокошуљаша Ређио Емилиа Око логора била је распоређена и тенковска јединица италијанске краљевске војске са шест тенкова Леопард г 140 мм као и два самоходна топа Шерман 72 мм. На брдима око логора била су митраљеска гнезда са бестртајним топовима Немачке производње 76 мм . Пуке су смештене на одличној висоравни коју наводњавају токови са фандских планина. Пука је од давнина имала мјудира, ту је увек стајао мањи гарнизон за заштиту пута. Постојала је и џамија са 400 кућа које су и у самој Пуки и око ње. Било је и неколико ханова за караване. Ханови су у односу на остале, подношљиви. У стара времена Пука се звала Пикарја (Picaria). Римски пут који је водио из Ниша за Липљан (Vicianum), за Теранду (Трн, енедалеко од Суве Реке), за Габулеум (Швањ – Брсково), за Гревени (Грија – Грева у Малесији). Из Гревени је стизао у Пикарију, тј. места која су се звала Пикаријама. Име се сачувало у имену Пуке, по њеном округу. На сат времена од Пуке је хан Керетски.Улево је село истог имена, а понекад се чује и да се село зове Шерет. Јастребов је претпостављао да је то име од средине, средишта, средишњице области Дукађина .Облаћу Дукађином у новије време су управљали Орошки прваци .
…Великом Првомајском офанзивом ослобођен је концентрациони Логор у Пукама .Губици Ослободилачке Војске Скадра били су 23 рањена и 18 погинулих . Губици на страни Малисора били су 103 рањена и 47 погинулих . Италијански губици били су 88 рањених и 21 погинули . Ратни плен Српске војске у Скадру био је 8 тенкова ,14 бестрзајних топова ,6 далекометних хаубица 103 мм и 63 митраљеза и 110 пушака . Пре саме предаје логора убијено је 22 . логораша . Пре самог пада логора Марк Ђонмаркај се одрекао логора и логораша писмом Грофу Галеацо Ћану .Вешто избегавајући сваки вид одговорности капетан Мирдите и командант Орошки тајно се удружио се са Бедри Бег Пејанијем и Џафер Девом оснивачима Друге призренске лиге. Постоји сачувано писмо Марк Ђонмаркаја Пејанију ,као и апел фашисте Пејанија и Деве Нојбахеру и Хајнриху Химлеру и Јоакиму фон Рибентропу о тоталној неактивности италијанске војске на подручју Скадра „
Документ Бундесархива Савезне Републике Немачке, НС19/2071. Превела са немачког доц .др. Љиљана Васић нам свједочи : Копија у Рк.2924 Д :
Призрен, 29. мај 1942. године
Председник ЦК
Друге призренске лиге
за одбрану Косова и Албаније
Ваша Екселенцијо!
Централни комитет Друге албанске лиге Призрена замолио ме је да Вашој екселенцији доставим следеће
Мобилизација Косова и ослобођених албанских крајева под немачким вођством.
Имајући у виду фазу која мучи живце у којој се албански проблем налази због тренутне војне ситуације, Централни комитет Друге албанске лиге Призрена, у договору са владом и становништвом, одлучио је да позове на општу мобилизацију Косова и свих албанских крајева који су припојени Албанији као резултат оружане интервенције Италије и Немачке, албанске стране да дефинишу албански народ у слободи раме уз раме са немачким Рајхом, у актуелним борбама.Циљ ове мобилизације је формирање армије од 120.000-150.000 добровољаца способних да се супротставе и успешно побеђују србијанско-црногорске четнике и партизане све док траје садашњи рат и, под свим околностима, да бране албанске националне интересе након рата у свим тешким или опасним ситуацијама које могу настати.Три основна услова за такву мобилизацију су:
1. Савремено војно наоружање и скромна количина друге савремене опреме.
2. Обезбеђивање одређеног броја официра и подофицира за организовање, инструкције и командовање различитим компонентама ове војске.
3. Исправљање садашњих албанских граница са Црном Гором и Србијом из стратешких разлога.
Ни албанска држава ни албански народ нису у позицији да пруже потребну подршку како би Албанска лига могла да испуни ова три услова, јер Албанија уопште нема индустрију оружја, а албанска држава је сувише сиромашна да би сама финансирала опрему и униформе.
Друга албанска призренска лига је свесна да су направљени планови за почетак формирања СС дивизије са албанским борцима у априлу ове године, али би они чинили само мали део од 120.000-150.000 способних људи потребних Косову.
Што се тиче привремене границе са Црном Гором и Србијом, како је договорена 1941. између Немачког Рајха и Италије, она је неповољна за Косово не само из чисто стратешке перспективе већ и из демографских и историјских разлога.
Са границом каква је, било би веома тешко за Косово и Албанију да се одбрани од српско-црногорског напада било током овог рата или после њега.
Екселенцијо!Централни комитет Друге призренске албанске лиге замолио ме да се обратим Вама, јер само Ваша екселенција може да подигне војску са Другом призренском лигом која би могла да обезбеди свеобухватну одбрану граница Косова ,Албаније и ново ослобођених крајева.
У нади да ћу од Ваше Екселенције добити задовољавајуће решење и за Немачки Рајх и за Албанију, замолио бих Вашу Екселенцију да прихвати израз мог дубоког поштовања.
Председник
Друге албанске призренске лиге
за одбрану Косова
(ЛС) потписао је Бедри Пејани
-. Прва албанска призренска лига деловала је 1878-1881; њен циљ је био да се супротстави одредбама Санстефанских уговора и Берлинског конгреса. Поразила је црногорску војску код Плава тако да се ни српска ни грчка војска нису усудиле да војно интервенишу и нису могле да поделе албанску. Велике силе су тада одлучиле да сруше Прву албанску лигу, што су и учиниле у тродневној бици код Орошевца (Урошевац).
– Друга албанска призренска лига под свим околностима остаје верна традицији свог претходника.
Председник
Друге албанске призренске лиге
за одбрану Косова
(ЛС) потписао је Бедри Пејани ;Потврда о пријему: Лични штаб Рајхсфирера СС. Администрација докумената, досије бр. Гех./61/1.
Њемачка окупациона сила у контакту са Италијанским фашистима због скадарског устанка ријешила је да се сурово обрачуна са Србима у Албанији . Генерал Петар Булатовић у већ поменутом необјављеном документу каже : Послије ослобађања Враке ,Скадра ,Бушата ,Дањског брода и Пуке ,опште расположење било је на високом нивоу као и морал наших бораца .Моја препорука била је са се у Пукама зауставимо ,ушанчимо и да бранимо ослобођене територије . Миладин Поповић и Душан Мугоша имали су другачије мишљење дијаметрално супротно од мога, али они су ме необично поштовали и држали до мог мишљења .Рекао сам им очи у очи :Дућ и Драгане ( тако смо звали Миладина Поповића ) : Ваше мишљење је здраворазумско али ако Вам нареди Партија ( КПЈ примједба П.Б.) ви морате промијенити своје мишљење .Тих дана Срби у Албанији ,Црној Гори ,Србији и Македонији су дисали једним духом -духом слободе и правде “
( наставиће се)
