Априла 1992. године у Габели код Чапљине у Босни и Херцеговини (БиХ) ухапшен је тада 19-годишњи војник Југословенске народне армије (ЈНА) Веселин Бојовић из Жабљака.

Он је са још 11 ухапшених припадника војске пребачен у сплитски логор „Лора“ у Хрватској, гдје је четири мјесеца провео у блоку Б.

Разговор који је са Бојовићем снимљен у петак, емитован је вечерас у емисији Недјеља у ретровизору на Телевизији Вијести.

–То је страва и ужас, ко није проживио Лору, не може да зна шта се све издешавало тамо. Хаос. Борба за живот. Смрт. У тим тренуцима је боља смрт била. Није човјеку било ни до шта, само да прекрати муке. Молили су људи да их убију, да им прекрате муке. Највише су се иживљавали ови што дођу са ратишта, њихови напију се, дођу, доведу их, по цијелу ноћ бију, млате. Онда стражари, овај Томо Дуић, он је мене највише малтретирао, не што сам Црногорац, што ме мрзио не знам. У несвијест паднем, па повраћам. Хидрантом су нас купали, изводе у круг, обаљује те хидрантом. Построје нас, окрену ка зиду голе, рекао је Бојовић.

На питање да ли је тачно да је пролазио мучење струјом, рекао је да јесте.

-То је индукција, телефон импровизовани направе, свежу за прст, полију водом ноге и заврти. То је падање у несвијест. То су најжешћи болови. Да се јавим кући на телефон каже, одведе те у просторију, ужас, казао је Бојовић.

У сусједном логорском блоку Ц, према свједочењу преживјелих логораша, заробљеници су били подвргнути најсуровијем физичком и психичком мучењу. Тамо су били смјештени припадници никшићко-шавничке групе који логор нијесу преживјели.

На питање шта зна о томе казао је да су ту били највиши јауци и вриска.

–Ја сам по причи Луке Аџића, он је био са њима, чуо сам кад су доведени, тад су били највиши јауци, туча и вриска из блока Ц. Мислим да су двије, три ноћи ту били, да су их држали. Лука ми је рекао да су из Шавника момци. Он је рекао и да је неке познавао. У ћелији је био с њима. Причао ми је шта су им све радили, казао је Бојовић.

На питање шта му је испиричао покојни Лука Аџић, Бојовић је казао да су једном извадили око, једном уво, да су једном одсјекли полни орган.

–То сам видио и ја кад сам рибао ходник и ве-це у блоку Ц. Одвели су нас двојицу те смо то рибали и познао сам нагласак наших људи – ‘убиј ме, не мучи ме, молим те, дај ми мало воде’. Трећу ноћ мислим да није више ништа. Ја сам се распитивао, стражар је рекао, нема више, твоји су земљаци у хладњачи, казао је Бојовић.

Лука Аџић је преминуо годину дана након „Лоре“ од посљедица мучења.

–Он је био у тешком психичком и физичком стању. Он је добио батина и батина, рекао је Бојовић.

На питање да ли би данас препознао своје мучитеље и кога се највише сјећа, рекао је да су то Томо Дуић, Емилије Бунгур и Ботић.

–Они су највише малтретирали људе, казао је Бојовић.

Међу мучитељима је била и жена.

-Тања, Томова супруга, дјевојка. Она је наше људе била, мене стварно није. Поздрављао сам, пјевао, морао сам. Резервисте, Луку и Жарковића је малтретирала, гледао сам својим очима. Лука је морао и ципеле да јој лиже. Стане штиклом на руку и каже лижи. Стари Дувњак из Ливна је био са нама, 72 године. Наспу сапуницу у лавор и шампон, она саспе и мора да пије. Натјера старог човјека од 72 године, рекао је Бојовић.

Прије отприлике 12 година, дао је изјаву о заробљеништву у „Лори“ Специјалном тужилаштву у Подгорици.

На питање шта му је тада рекла специјална тужитељка Лидија Вукчевић, Бојовић је рекао: „Лидија Вукчевић, тада ми је дословно рекла да ће видјети али тешко. Дао сам исказ. Најприје се понашала, прво ме прихватила, мало као са стране, неким питањима ‘када сам ја осуђен’. Кад сам скочио да идем преко врата, она је рекла молим те врати се. Нисам ја окривљен. Зашто ме пробада тим питањем?“

На питање шта га је питала, он је рекао: „Знате Бојовићу како је то тешко па и ови су чинили звјерства, наши. Дао сам исказ. Послије два, три мјесеца, ништа. Контактирао. Да би она мени написмено рекла, тешка је сарадња са хрватским тужилаштвима, то тешко иде, треба да се иде по Хрватској, дословно, малтене ништа.“

И од тада ништа до позива који је добио у четвртак.

–Ништа до јучерашњег позива Специјалног тужилаштва које ме позива, 13. фебруара у 12 сати да се јавим, казао је Бојовић.

На питање да ли му то даје наду да ће правда у овом случају бити расвијетљена, одговорио је потврдно.

–Ипак сам ја активни војник, једини из Црне Горе који је живи свједок који могу нешто да помогнем, док сам још у свијести, рекао је Бојовић

На питање шта би њему била сатисфакција, рекао је да га позову, саслушају.

-То ме боли. Имам два студента. Мало љекарске заштите. Слабо више могу да радим. Да дјеци нешто оставим мало, рекао је Бојовић.

На питање је ли осјетио да је његова држава уз њега, одговорио је да није.

–Свуд су ми врата била затворена, рекао је Бојовић.

извор: вијести