Пише: Дејан Бешовић
Нападу на Краљевину Југославију 6.априла 1941 .године претходио је пакт о ненападању Краљевине Југославије 25 .марта и демонстрације 27 .марта 1941 .године .Капитулација Краљевине Југославије 17.априла посебно тешко пала је Србима у Враки и Скадру .
Почетком 1941. године положај неутралне Југославије у зараћеној Европи је постао критичан. Њемачке трупе су се, након брзе окупације западне и средње Европе, спремале да из Румуније пређу у Бугарску и нападну Грчку. Када је почетком марта Бугарска приступила силама Осовине, Југославија се нашла у потпуном окружењу.У таквој констелацији односа , Влада Краљевине Југославије је после вишемјесечних преговора и колебања 25. марта потписала у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Овим протоколом Њемачка је постигла обезбјеђење свог јужног бока што је било значајно због будућег планираног ангажовања трупа у нападу на Совјетски Савез. Два дана касније, 27. марта, 1941.године група официра је извела државни удар, збацила Владу и намјесништво, ухапсила министре, а краља Петра II прогласила за пунољетног и предала му власт. Постављена је нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем,про-британским човјеком . Народ је демонстрацијама поздравио овај догађај. Подршку за овакав расплет догађаја је пружила и влада Британског Уједињеног Краљевства, једине земље која се тада активно супротстављала Њемачкој.Основана након Првог светског рата, Југословенска краљевска војска је још увијек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене неке модернизације чехословачком опремом и возилима. Од око 4000 артиљеријских оруђа, много је било застарјело и зависило од коњске вуче, али око 17.000 артиљеријских оруђа је било релативно модерно, укључујући 812 чехословачких антитенковских топова од 37mm и 47mm. Ту је било и око 2.300 минобацача, укључујући 1600 модерних минобацача од 81mm, као и 24 од 220 и 305mm. Од око 940 противавионских топова, њих 360 су били чехословачки и италијански модели од 15 и 20mm. Сва ова оруђа су била увожена, из различитих извора, што је за посљедицу имало да различити типови често нису имали прописно одржавање.Једине механизоване јединице су били шест моторизованих пјешадијских батаљона у три коњичке дивизије, шест моторизованих артиљеријских пукова, два тенковска батаљона са 110 тенкова, од којих је један имао тенкове Рено FT-17 још из времена Првог светског рата, а други 54 модерна француска тенка Рено R-35, уз независну тенковску чету са 8 чехословачких танкета Шкода Т-32. Око хиљаду камиона за војне потребе је увезено из САД неколико месеци пре инвазије.Потпуно мобилисана, Југословенска краљевска војска је могла да размјести 28 пјешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице. Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације, и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почетку напада. Проценат попуњености тих јединица је био између 70 и 90%, пошто мобилизација још увијек није била завршена. Бројност Југословенске краљевске војске је био око 1.200.000 војника у тренутку њемачког напада.Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег произвођача са Земуна ,најпознатији ИКАР-3, њемачког, италијанског, француског и британског поријекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухопловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила. Главни типови авиона у употреби су били 73 ловца Месершмит Bf 109 109 E, 38 Хокер харикен I док се још производило под лиценцом у Југославији, 30 Хокер фјури II, 8 Икарус ИК-2 и 6 ловаца Рогожарски ИК-3 , још у процесу производње, 63 бомбардера Дорније Do 17 K укључујући 40 израђених у Југославији под лиценцом, 60 Бристол Бленим I око 40 израђених под лиценцом и 40 Савоја Маркети SM-79 K. Јединице морнаричког ваздухопловства су се састојале од 8 ескадрила опремљених, поред осталих, са 12 Дорније Do 22 K и 15 домаћих Рогожарски SIM-XIV-H патролних авиона.Авиони југословенског превозника Аеропут, у које су спадали 6 Локида Електра, 3 Спартан крузера и један Де Хевиланд Драгон су реквирирани да пруже превозне услуге за ратно војно ваздухопловство.Југословенска краљевска ратна морнарица је била састављена од: једне застареле бивше немачке лаке крстарице (погодном једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског порекла, 3 модерна разарача класе Београд француског поријекла два су израђена у Југославији и још једним у изградњи, једним носачем хидроавиона, 4 модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних моторних торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена рјечна монитора и бројна помоћна пловила.На вијест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се смјеста сазове ратни савјет на којем је договорено да се, поред планираног напада на Грчку, симултано изведе и напад на Југославију. На тај начин спријечило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом свјетском рату.Пуковник Угљеша Поповић,начелник тајне војно -обавјештајне службе у књиги „Десети по реду „ СНО ,Чикаго 1969 .године каже:
Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом за Операцију Марита који је предвиђао немачко-италијанску инвазију на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту и Гарантним нотама. Поред тога, било је договорено да у овом нападу учествују Италија и Мађарска, с тим да Румунија и Бугарска чије су територије служиле за концентрацију немачких трупа, штите немачку позадину од евентуалне интервенције СССР-а и да бугарске трупе, у случају потребе, узму учешћа и у операцији против Југославије. Хитлерова стратегијска замисао била је да се концентричним нападом са простора Ријека и Грац са једне, и из реона Софије са друге стране продре у Југославију правцем према Београду, с тим да се Македонија одсече од осталих територија, како би се онемогућило евентуално повлачење југословенске војске на југ и створила база за предузимање немачко-италијанске офанзиве на Грчку. Предвиђено је да у нападу на Југославију учествују: 2 и 12. и немачка армија; 2. и 9. италијанска армија; један мађарски брзи корпус и делови три мађарска пешадијска корпуса; укупно 52 дивизије (24 немачке, 23 италијанске и 5 мађарских), као и пет немачких дивизија ју резерви.
Краљевина Југославија и Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри М. Вилсон. Он је примењивао просте ратне варке, само да би народ стекао утисак како се ради о искуству британских снага.Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Немачкој и Мађарској. Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то: 1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требало да брани Македонију и јужну Србију, њој је у испомоћи требало да буде 3. армија генерала Милана Недића, затварајући правце око македонске границе и онемогућавајући Немце да продру у Србију.На северу према Мађарској стационирана је 7. армија генерала Душана Трифуновића а према Хрватској и Словенији су биле распоређене 6. Независна армија генерала Димитрија Живковића и 2. армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића).Простор око Косова и Метохије , Рашке и Албаније је бранила 4. армија генерала Петра Недељковића. Она је такође имала задатак да у случају пропасти армија, од својих војника оформи четничку герилску групу на челу са Павлем Ђуришићем командантом школе резервних официра у Билећи . Свакако да им је посебну подршку требао пружити и ђебералштабни пуковник Бајо Станишић која је требало да отпочне герилски начин ратовања, са задатком пресецања непријатељских комуникација и уништавања стратешки важних објеката као што су мостови, хидроцентрале, електрана, поште и телеграфске линије и др. Њој је као ослонац била подређена и 5. Независна армија генерала Владимира Цукавца. За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске владе). Из пензије је враћен војвода Петар Бојовић и постављен за помоћника -заступника, врховног команданта младог краља Петра II Карађорђебића .Нови председник владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.
Дана 3.априла 1941 .године састао сам се у Скопљу са Карлом Фон Рибентропом братом Јоакима фон Рибентропа .Поменути ми је отворено рекао .У недељу ћете бити нападнути .Учини све да спасеш Народну библиотеку у Београду .Тог дана Карло фон Рибентроп отишао је за Тирану а ја журно за Београд .Генералу Симовићу сва моја сазнања сам у Влади Србије писмено предао ,као да сам предосећао да неће ништа урадити . Извештај сам насловио Десети по реду. До тада је наци – фашистички пакт самлео девет држава а ми смо били десети .Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија Немачке је без подршке 2. армије прва напала Југославију 5. априла 1941.године у 22 часа ноћу . 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.
У ноћи између 5. и 6. априла, Немци се заузели Сип на Дунаву. Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назив Казнена одмазда. Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду – хотел Авала где је погинуо и министар југословенске владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и 7. априла погинуло је преко 10.000 Београђана.Неколико стотина верника убијено је у бомбардовању Вазнесенске цркве који су били на Светој Литургији за главну седмицу . Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности где је извршен културни геноцид над Србима. Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнант Александар фон Лер чија је 3. ваздухопловна флота извршила бомбардовање града. Немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Новог Сада, Сарајева, Мостара, Бање Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. У току бомбардовања Крагујевца, уништен је Милошев конак. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали. Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи. Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju 87 (злогласне „штуке“), које су пратили Месершмити. Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противваздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је стигла сувише касно. Са војно-стратешког и обавештајног положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром дислоцирани су испод Бежанијске косе.Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на самој територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издаји дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира српске и јеврејске националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта југословенске авијације су постепено уништавана.
Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.
Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС. бригада Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС. бригада Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.10. априла код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Санџаку. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице 11. оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју и Јагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120 за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-
Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Немци су 13. априла пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо су стигли фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи Краљ Петар где је Штаб био смештен. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла. Поред војног слома, почела је и криза владе.
На југословенској страни почела су међусобна трвења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић и Марко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска влада имала је на Палама. Седница владе је одржана на католички ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представљао Симовић.
Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је краљ Петар већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинуо је министар Симовићеве владе Марко Даковић, а историчар Владимир Ћоровић је страдао у авионској несрећи негде изнад Грчке.На последњој седници владе у Никшићу 15. априла, закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу.
Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској. На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник владе др Влатко Мачек напустио владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андрес. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата. Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати своје другаре .
Краљ Петар II Карађорђевић је са владом 14. и 15. априла већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекао га је генерал Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каиру обрели у Лондону.
Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Перовић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.Пад Југославије био је неминован. Држава је била жестоко подељена, армија није била спремна да се сукоби са Немцима, мобилизација није стигла на време, а све планове који су постојали за одбрану земље пореметиле су побуне хрватских официра и генерала. Већ у првим данима, захваљујући расулу у врховном штабу, јединице више нису знале шта да раде, нису имале повезаност међу собом, нису имале никаква одређена наређења, већ су на терену доносиле одлуке за борбу против непријатеља, но остаје чињеница да је и сама војска била изненађена брзином и снагом непријатеља, који је, пошто је сломио Средњу и Западну Европу, имао врло мало проблема у сукобу са Југословенском војском. План за одбрану који је обухватао одбрану читавих граница био је површан и осуђен на пропаст од почетка, јер војска није имала никаква средства за одбрану дуж целих граница. Југословенска војска и влада пукле су по свим шавовима, који су ионако били већ лабави. Једини значајан отпор, Југословенска војска пружила је против италијанске војске у Албанији“ .
Наиме делови Друге армије прешли су границу и запосјели Враку и дио Скадра . Ратко Парежанин у књизи „Моја Мисија у Црној Гори“ -Београд – Нова Искра 1993 стр .19-29 .године каже : Албанска фашистичка војска потпомогнута слабо наоружаним италијанским јединицама брзо је поклекла под ударима Гвозденог пука Павла Ђуришића . Павле је са собом и овог пута повео своје најбоље и верне пријатеље : Пуковника Драгослава -Бећа Драгићевића министра унутрашњих дела бановине Зетске ,команданта подгоричког војног аеродрома капетана Ђорђа Кашића и поручника Радомира Павлићевића .Скадар са околином по други пут у 20 .веку није пружао отпор “
Пуковник Драгослав -Бећо Драгићевић у књизи Четнички покрет у срезу Подгоричком и Скадарском 1938-1944 каже :Ујутро 24 .маја 1941. године у кући Бојке Лазарове састали су се Василије ,Видо ,Љубо , Бранко и Лазар Кадић, Војислав , Владимир и Мирко Кушић, Јордан и Иво Мишовић, Иво Јованов , Војин Драговић,Марко Шоћ ,Јако Брајовић ,Васо Брајовић ,Ћазим Каписазовић ,Назиф и Џевад Халуновић пуковник расформиране војске краљевине Албаније Петар Булатовић.Нешто касније дошли су Владимир и Василије Шантић водећи са собом Рома Дилавер Поћија . Састанак се десио у кући Бојке Лазарове, у Враки .Браћа Шантић и Дилавер Поћи били су на састанку са Душаном Мугошом и Миладином Поповићем . Пуковник Булатовић био је веома опрезан уздржан и мудар човјек .Таквог га памтим и на студијама . Изнио је стварно стање у Албанији са посебним освртом на племе Ороша у области Мирдите и ангажовању капетана Мирдита и Малесије ,пуковника Марк Ђонмаркаја којег је фашистичка влада на челу са Мустафом Кројом још прошле године именовала за замјеника министра унутрашњих послова . Састанак који је трајао више часова није уродио неким плодом јер је Врачка омладина хтјела акцију одмах .Више пута сам морао да вичем да бих дошао до ријечи . Инсистирао сам да морамо што хитније да се састанемо са бившим Албанским премијером Пандели Еванђелијем из Корче ,јер је он организовао на југу Албаније одличан отпор Итало-албанским фашистима .Тај мудри православни Влах успио је да избалансира и про-монархистичке и про-комунистичке активисте и ангажује их у борби против фашистичког окупатора на а југу Албаније.Имао сам утисак да ме је једино пажљиво слушао Петар Булатовић док је су остали махом омладинци у Враки покушавали да нас наговоре да што прије отпочнемо са борбом-устанком против Италијана и Албанских фашиста . Нисам се могао отети утиску да ови млади људи не схватају у каквим невољама се налази наш Српски народ.Као да нису схватали да се Југославија распала а Српски народ се налази пред биолошким нестанком „.
(наставиће се )
