Српски културни клуб је била српска политичка организација патриотске и националистичке оријентације, основана 4. фебруара 1937. године у Краљевини Југославији. Током Другог светског рата Српски културни клуб је представљао идеолошку подлогу Равногорског покрета. Српски културни клуб је основан од стране истакнутих српских интелектуалаца у Краљевини Југославији. Као повод за оснивање ове организације наводи се „све неравноправнији положај Срба у Југословенској држави“.
Бановина Хрватска је основана 1939. године. Том приликом у састав Бановине Хрватске ушле су и територије које до тада нису припадале Хрватској: Херцеговина, Босанска Посавина и Средња Босна. Српске политичке странке и јавно мњење су били против овог чина, тако да је Српски културни клуб сматрао да само српски етнички простор у Југославији није омеђен, и да је крајње време да се то уради, када то већ није урађено 1918. године. Српски простор који би том приликом био омеђен имао би сличне границе као границе Велике Србије.
Чланство Српског културног клуба су већином чинили српски интелектуалци, који су били незадовољни унутрашњим уређењем Краљевине Југославије, пре свега занемаривањем српског идентитета у корист југословенске нације, и стварањем Бановине Хрватске. Председник Српског културног клуба је био знаменити београдски професор и академик Слободан Јовановић. Потпредседници клуба су били адвокат Никола Стојановић и академик, писац и адвокат Драгиша Васић. Секретари су били Васа Чубриловић, Слободан Драшковић и Драгослав Страњаковић. Од осталих важних личности у клубу ту су: Јустин Поповић, Живко Павловић, Љубомир Покорни, Владимир Ђорђевић, Владимир Ћоровић, Никола Вулић, Радослав Грујић, Гојко Грђић, Божа Марковић, Александар Белић, Русомир Јанковић, Данило Данић, Војислав Вујанац, Стеван Јаковљевић, Стеван Мољевић, Младен Жујовић, Властимир Петковић, Драгутин Бојовић, Војин Андрић, Сретен Стојановић и други.
За председника Скупштине и Управног одбора је изабран Слободан Јовановић. Он је био идејни творац ове организације и изложио је основне задатке и циљеве Клуба:
Српски културни клуб, по замисли својих оснивача, треба да буде место састанка и договора за све оне који се интересују питањима српске националне културе. Национална култура узета у најширем смислу, тако да обухвата и духовну и материјалну културу. Зато се у СКК виде удружени интелектуалци и привредници. Ово је можда први пут да се чини покушај овако присне сарадње интелектуалаца и привредника. Оснивање СКК потекло је од људи који се нису истицали у партијско-политичком животу. Тиме се хтело од почетка обележити да се СКК мисли бавити питањима националне културе без икакве партијско-политичке тенденције».
Основни задатак СКК је била брига о српској култури, а питање културе темељно је питање за једну нацију.
Слободан Јовановић је наглашавао да се српски народ «у утакмици народа може одржати само као културна снага».
Српски културни клуб је деловао на територији целе Краљевине Југославије. Највише пододбора основано је на територији Војводине, Босне и Херцеговине, Славоније, Барање, западног Срема и Јужне Србије (тј. Македоније).
Центар активности се налазио у Београду. У просторијама Клуба на Теразијама одржавана су предавања из разних области. На књижевним вечерима говорили су истакнути писци: Драгиша Васић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Стеван Јаковљевић, Владимир Велмар-Јанковић и многи други.
Представници СКК су захтевали обезбеђивање српских територија и стварање српске јединице. Незадовољни границама новостворене бановине Хрватске тражили су његову ревизију. Залажући се за заокруживање српских територија, представници СКК никада нису одступили од идеје државног, мада не и националног југословенства. За њих, Југославија је била нужност и за Србе и за Хрвате. Истицали су да Срби, поред обавезе да бране Српство имају и задатак да брину о државној целини.
Утврђено је која три главна задатка стоје пред српским народом. Први је био национална држава, други – решење српског питања које је могло да се реши само окупљањем Српства. Трећи, да се никоме не сме дозволити да гази српске интересе.
Убрзо после оснивања, СКК, који је почео као надстраначка организација, претворио се у политичку.
Клуб је издавао часопис „Српски глас“, који је уређивао Драгиша Васић. На овом часопису је био ангажован Јустин Поповић, који је касније од стране Српске православне цркве, канонизован у светитеља.
Лист је излазио као недељник, четвртком, у Београду. Први број је изашао 16. новембра 1939. па до 13. јуна 1940. године када је дефинитивно забрањен. 27. марта 1941. године поново је покренут, али је изашао само један број. Укупно је штампано 32 броја.
«Српски глас» је штампан у штампарији «Луч», у улици Краљице Наталије 100, а издавач је била Произвођачко-издавачка задруга «Слобода» (у улици Милоша Великог 1), чији је власник био Драгиша Васић.
Осим Слободана Јовановића и Драгише Васића, у листу су сарађивали: Владимир Ћоровић, Алекса Ивић, Драгослав Страњаковић, Гојко Грђић, Никола Стојановић, Лујо Бакотић, Младен Жујовић, Исидора Секулић, Стеван Јаковљевић, Љубо Јурковић, Милутин Деврња, Александар Белић, Светомир Настасијевић, Сретен Стојановић, архимандрит Јустин Поповић, Богдан Прица, Војислав Вујанац, Слободан Драшковић, Радмило Вучић, Стеван Мољевић, Милан Димовић и други.
У уводном чланку првог броја пише: «Без јаке Југославије нема ни српске ни хрватске слободе».
Због критике унутрашње и спољне политике, власти су често забрањивале «Српски глас». Лист је имао франкофилско-англофилску оријентацију и то је било у супротности са окренутошћу режима према Немачкој. Лист ће 27. марта 1941. године, у свом последњем броју, отворено стати на страну пучиста.
У мартовском пучу 1941. године Слободан Јовановић је постао први потпредседник, а годину дана касније постаје председник владе Краљевине Југославије у избеглиштву. Том приликом за свог војног министра поставља генерала Дражу Михаиловића. Драгиша Васић се у лето 1941. године прикључује четницима на Равној Гори, где постаје један од водећих идеолога Равногорског покрета. Четницима су се прикључили и др Стеван Мољевић, др Младен Жујовић, др Војислав Вујанац, др Војин Андрић, Драгослав Страњаковић, као и многи други чланови Српског културног клуба. Касније током рата многи чланови Српског културног клуба заузимају водеће позиције у Равногорском покрету, и идеологија Српског културног клуба убрзо постаје незванична идеологија Равногорског покрета.
извор: ројалистички клуб
