Пише Дејан Бешовић :
Дипломата и сликар Катин Сараци (1903-1974),у свом дјелу „Зогуова Албанија “ -Скадар 1940 .године пише : Френси, која је у Тирану стигла са два мала кофера, напустила је Албанију првих дана окупације неколико недјеља касније са два војна камиона пуна луксузних потпуно нових ковчега пуних злата Веома сам се забринуо због Зогуових екстравагантних трошкова и предвидио даље потребе за новцем, што ће њега и нашу земљу довести до онога што је урадила. Мислио сам да је моја дужност да га упозорим, и једног дана јесам, и предложио сам Зогу своје ставове. Чак сам поменуо историјске чињенице да га убиједим да су чак и богатији и моћнији мушкарци од самог Зогуа били уништени типовима жена каква је била Френси. Када сам завршио свој дуги говор, он ми се насмијешио и лијевом руком потапшао по десном рамену, увјеравајући ме да је Френси најскромнија дјевојка на свијету и да сам јој нанио неправду тврдећи да је „копачица злата“. .’ „Зар не схваташ да је заљубљена у мене?“ упита ме Зогу. „Она је добра душа, и нимало као Бечлијка !“ Иако сам од саме Франси знао колико је јака њена љубав према Зогу, остали смо на томе.За њом је и побјегао Зогу оставивши народе Албаније на цједилу „.
Британски пуковник писац и војни аналитичар Ванделур Робинсон (1902-1990) био изасланик за Лиге народа као извјестилац за југоисточну Европу.У извјештају Генералном секретаријату Лиге народа за 1939 .годину пише :
Једна од потешкоћа краља Зогуа била је да пронађе праве људе, који би му помогли да модернизује своју земљу, а да не одустане од тог снажног хватања ауторитета који је био суштински. Нашао је разорену земљу, али је недавно изашао из турске власти, са свом корупцијом и другим манама које је подразумијевао турски систем. У десетак година између свргавања Турака и Зогуовог стицања власти, земља је доживјела неколико страних окупација, неколико локалних или ефемерних влада, и, у осталом, безакоње. Неки од његових људи били су навикли да владају — али према турским стандардима, а сада их је сама Турска напустила; остали су коришћени само да се супротставе власти, одакле год би она могла да извире.Прије само три-четири године, Скупштина Друштва народа расправљала је о Извјештају Мандатне комисије о управи у Палестини. Појавио се делегат који је захтијевао посебна знања, јер је некада био гувернер Палестине. То је био нико други до делегат Албаније Мехди Фрашери, који је прије Великог рата једно вријеме управљао Палестином под турским султаном. Хамидијска деспотовина нам је тако близу. Овакав човјек је био материјал који је Зог нашао при руци када је тражио администраторе, министре, дипломатске представнике, званичнике, жупане. Као и да постави садашњу британску владу за комесаре у совјетској држави, као његово очекивање да ови реликти Отоманског царства уведу модерне административне стандарде у Албанији, или да их се лично придржавају ако буду успостављени.Прво начело државне службе у турско вријеме било је: „Не супростављајте волу који гази кукуруз”. Штавише, на преклапајуће каријере бирократије и политике гледало се — и још увек се на њих гледа у широким дјеловима свијета, укључујући дјелове Британске империје — као на аутентичан пут којим сиромашни сељак може да достигне утицај и богатство. Албански сељак је био тај који је постао муслиман и ставио своје таленте у службу султана, који је имао највеће шансе да заврши као паша, намјесник или велики везир. И по протеку времена и по религији, Албанија је најмање удаљена од свих балканских земаља од Отоманског царства и његових традиција.То је условило брзим поразом Албаније у априлском рату 1939 .године .
Драгољуб -Бећо Драгићевић,министар- ађутант краљевске владе Бановине Зетске у хроници „Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1938-1944,“Чикаго 1993 .године записаће : Албанија је била сасвим нефункционална држава . Италијански фашисти су је покорили за непуних 48 часова .Трула изнутра ,нагрижена корупцијом, са испреплетеним непрестаним племенским свађама локалних Малесорских поглавица разједена на сјеверу ,под јаким утицајем Зогиста у централној Албанији ,хеленофилском утицају на југу и аспирацијама Грчке ,држава је била осуђена на нестанак . Једино су је одржавали и одржали до 7.априла 1939 .године, њен геополитички положај и англо-саксонски утицај као и огромно рудно богаство које су од народа Албаније сакривали локални моћници .То је руководило Павла Ђуришића ,Ђорђа Лашића и мене да нашем народу у Враки оставимо приличан број оружја (око 750 пушака и 130 пуних кашета муниције ,два бестрзајна топа и 240 бомби ) те да се већ 13 .априла повучемо на административне границе Албаније и Југославије са око 300 војника који су били припадници школе резервних краљевских официра у Билећи . Свако даље задржавање и наш ангажман у Албанији није имао одобрење и благонаклоност наше Краљевске намјесничке владе у Београду .Напротив .Потпоручник Саво Дмитровић ,13.априла 1939 .године донио ми је депешу стр.пов.11-39 дат .13 .април 1939 .године у којој је Предсједник- Министар Стојадиновић захтијевао да се одмах повучемо са положаја и то беспоговорно .Ђуришић је командовао постројавање и кренули смо према Тузима око 13 .часова истог дана усиљеним маршем.Могу слободно рећи, да се за сада завршила наша мисија у Албанији завршила . Моје последње ријечи нашем народу у Каменици биле су :Нека Вам је Бог на помоћи . Војску је благословио Протојереј Велиша Поповић који нас је пратио до административног прелаза гдје смо се и поздравили “ .
Српски народ вољом историјских неприлика и небригом Београдске власти , по ко зна који пут ,био је остављен на милост и немилост ни мало наклоњеним освајачима Албанцима и Италијанима .После четрдесетодневних борби и пружања отпора Италијанским окупаторима дјелови који етнички припадају Српском народу ,потпали су под окупацју ,која ће од априла 1939 .године до 23. априла 1942 .године избрисати све оно што су вјековима стварали наши најбољи сународници од 6 .вијека до тог трагичног Великог петка године 1939 . За почетак италијански окупатор затворио је све цркве и школе,забранио српски језик а надлежног Свештеника Велишу Поповића као и његовог рођеног брата Свештеника Лазара протјерали су у далеки Агирокастер -Ђирокастро. Свим школама на српском језику су одузели лиценце за рад а све Цркве проглашене су за Римо-католичке ,што је изазвало додатни бијеса Српско-православног народа у Враки ,Скадру ,Љешу ,Пешкопеји и Дибру .Окупациони управник Скадра наредио је тамошњим Србима исламске вјере да службу у џамијама никако не објављају на српском а хоџу Нијаза Аџагића су ухапсили и прогнали у Тирану . Цјелокупни богати сточни фонд Срба из Враке је заплијењен а умјесто новчане накнаде издате су им потврде ,да је стока заплијењена и стављена под управу новог намјесника Скадарске фашистичке Италије.
Пандорина кутија новог погрома Срба у Албанији је отворена . Након што смо испитали зашто је чишћење мањина било неопходно, хајде да сада видимо које су опције биле доступне за извршење задатка -прогон Срба у Албанији . У ствари, услови за имплементацију су прилично били повољни. Европа је 1918. године заступала став да се проблем мањина може ријешити давањем привилегија таквим групама. Искуство овог рата у Албанији као и почетка општег рата у цијелој Европи доказало да је овакав приступ био погрешан. Бескрупулозна експлоатација немачких мањина од стране Фашистичке Италије показала је да је једино праведно рјешење проблема депортација мањина.Мусолини је спровео бруталну политику колонизације, пребацујући милионе људи из једног дијела Европе у други. Истовремено је Фашистичка Италија имала планове за протјеривање читавих народа, настојећи да одржи своју власт у источној и југоисточној Европи кроз разрађену политику насељавања. Ми Срби, били смо буквално збрисани са лица земље. Савезници Њемачка, Италија Мађарска и Италија , заузеле су исти приступ рјешавању мањинског проблема. Стога је разумљиво да су наши савезници током овог рата заузели став да проблем мањина треба да се ријеши евакуацијом и пресељењем. Братски Совјетски Савез је искористио ову методу још прије рата. Давно је преселио Кареле са финске границе. Корејци и Кинези пребачени су из приморских региона на Далеком истоку до Туркистана. Када је Совјетски Савез окупирао Бесарабију 1940. године, протјерао је 150.000 бесарабских Њемаца из региона.Ниједан народ на овом континенту није толико пропатио као ми од стране народа који су етнички сродни нашим мањинама. Преко два милиона Срба укључујући жене и децу, страдало је у овом страшном Другом свјетском рату, три пута више него што је погинуло на фронту , са пушком у руци. Велику одговорност за овај геноцид над Србима имају наши сусједи . Ово кажемо нашим савезницима и доказали смо им. Дубоко смо увјерени да ће они цијенити проблем и подржати наше намјере да будемо своји на своме без било каквих према било коме а првенствено према њима .
