Пише :Дејан Бешовић

Први датовани  тирански споразум успоставио је царинску унију са Италијом, чиме је стављена тачка на слободну трговину Албаније. Затим је албански франак стављен у зависност од италијанске лире, чиме је албанска валута изгубила своју независност и постала нека врста локалног новца. Коначно, Италија је добила ексклузивно право на експлоатацију свих природних ресурса и извођење свих јавних радова у Албанији. Ту је био крај Албаније што се тиче  о економских и финансијских аспеката.

Да не би било сумње да од независне албанске државе ништа није остало, угушени су војска, полиција, граничари и Министарство спољних послова. Све ове организације су „спојене“ са одговарајућим институцијама у Италији, а све као резултат „добровољног споразума“.Затим је услиједио споразум из једног члана који је дефинитивно био најсудбоноснији за будућност Албаније. Њиме је у ствари било предвиђено да држављани једне од уговорних страна који су се настанили на територији друге аутоматски постају држављани и уживају иста права и привилегије земље у којој су рођени. Недуго проје него што су погубне посљедице ове конвенције по Албанију постале очигледне. За генералног директора за културу и пропаганду постављен је стари новинар из Барија Франциско Лука .Слично, италијански вијећници су додали различита министарства замијенила министре у испуњавању њихових функција. Забрињавајућом брзином, службеници свих степена у административној машини су удвостручени. Тако су албански званичници сведени на улогу посредника између италијанских владара и народа у Албанији . Али дугорочна и најозбиљнија импликација овог „Споразума“ била је да је отворио пут масовној колонизацији Албаније.

Најтежи ударци задати су  просвјети, са којом је ишла слобода културе. Једна од првих мјера предузетих након инвазије било је затварање француског лицеја у Корчи. Мусолинијеви послушници, у својој слијепој мржњи према демократији и слободној култури, били су довољно брутални да затворе лицеј само неколико недјеља прије краја школске године и натерају француско особље да напусти земљу у врло кратком року. Ђаци су се, пркосећи новом угњетачу, дирљиво опростили од својих учитеља и пјевали Марсељезу у њихову част. Ови студенти су касније били међу жртвама првог таласа терора фашистичких завојевача.Дјевојачки институт  у Тирани је такође показао дух отпора вриједан дивљења. Када је учињен покушај да  тамошњи ђаци, старости од 12 до 18 година, покажу одушевљење фашистичким јармом, они су искористили прилику да покажу своје непријатељство према освајачу, потпуно не обазирући се на репресалије.О т Петар Булатовић пише у дјелу  : На правој страни историје „

Ова политика фашистичке индоктринације употпуњена је забраном свих страних листова и књига осим оних из Италије и Њемачке. Сама Албанија је била практично затворена за странце. Француској археолошкој мисији коју је водио Леон Реј, неуморни истраживач и искрени пријатељ земље, наређено је да одмах престане са радом, а да није могла да оконча послове мисије. На исти начин су Италијани приморали представнике Рокфелерове фондације, који су годинама чинили земљи огромну услугу у борби против маларије и постигли сјајне резултате у областима најзараженијим овом страшном болешћу, да затворе Институт за борбу против маларије и напусти земљу. Коначно, изолација земље је завршена укидањем албанских дипломатско-конзуларних служби у иностранству и „премјештањем“ Министарства спољних послова у Палацу Киђи. Неизбјежна посљедица тога било је затварање страних представништава и конзулата у Албанији, и као резултат тога, нестанак свих извора објективних информација.

Нови режим који је наметнуо освајач добио је правно посвећење у уставу којим се Виктор Емануел Трећи прогласио за краља Албаније. Њиме је било предвиђено да спољну политику Албаније води италијанско министарство иностраних послова. За албанске послове био је задужен подсекретар у Палацо Циги у Риму. На исти начин, албанске војне снаге су стављене под команду италијанских официра као дио италијанског војног естаблишмента. Албанска фашистичка партија била је директно потчињена Мусолинију, коме су сви чланови партије положили заклетву на вјерност. „Нови поредак Албаније“, писао је савремени посматрач Василије Шантић за Београдску Политику бр.2067 на стр.7 , „је модел за земље које су покориле европске диктатуре Италије и Њемачке .Уставни закони Краљевине Албаније даље откривају како модерна фашистичка диктатура може потпуно и ефективно да доминира вазалном државом помоћу модерне организације. 

Цјелокупни сточни фонд сјеверне Албаније са претежно Српским живљем у Љешу ,Скадру ,Враки и Каменици је заплијењен .Све школе на српском језику су затворене .Пут Љеш -Скадар -Подгорица је запосједнут од стране фашистичких окупатора .Комесар башкије Скадарске Ђовани Бенини пише у  извјештају од 12.маја 1939 .године -извор Архив Скадра 109-6/1939:

У сјеверној Албанији откривена су значајна налазишта пирита који садрже више од 10% бакра. Укупна количина ове руде процјењује се на 5 милиона тона. Индустријска групација Пароди-Делфино добила је право да изгради неопходну фабрику за производњу од 6.000 тона чистог бакра годишње.Велики експеримент у пољопривредној мелиорацији треба да се изведе у приобалном региону Скадра и Враке . На веома плодном и свјежем земљишту које покрива 10.000 хектара, надамо се да ће гајење памука и уљарица бити веома плодно.Предузимамо све мјере да заједно са нашим пријатељем Марк Ђонмаркајем осигурамо границу са Југославијом од упада становништва које је до јуче пљачкало рудна богатства Албаније а да домицилно становништво о томе није имало појма. Коначно, путни систем се протеже на више од 2.000 км. ће бити у потпуности прекинут у року који одреди, Дуче“ .завршио је свој први извјештај о Скадру нови начелник Бенини . Тако је за неколико мјесеци Албанија требало да се претвори у огромну радионицу. Њено тло, за које се говорило да је сиромашно, сада је одједном открило своје богатство. Аутори горњег извештаја заборавили су да наведу само једно: да ће земља бити експлоатисана искључиво у корист Италије, а да ће Албанија бити лишена оних богатстава која би јој омогућила да постане цветајућа и просперитетна .

Амбасадор Краљевине Југославије и шеф Европског департмана Министарства спољних послова Краљевине Југославије Иво Андрић о томе у свом дневнику од 18.јуна 1939 .године пише : По завршетку рата краткотрајног рата и бега из Албаније њиховог краља Зогуа ,италијанске трупе су, на основу савезничке војне резолуције, заузеле целу територију Албаније укључујући и северни део који нам је био додељен Лондонским споразумом још 1911 .године у случају распарчавања Албаније . Сам Скадар је био под заједничком окупацијом италијанских трупа.С обзиром на тадашњи непријатељски однос Италије према држави Краљевини Југославији ,сматрали смо да је италијанска војна окупација Албаније тешка претња нашем постојању. На албанској територији вођена је огорчена борба између Италијана и нас. Италијани су отуда покренули питања Црне Горе и Македоније, као и идеју Велике Албаније која би проширила право на Качанику. Предузели смо акцију против њих, понекад тајно, а понекад отворено, подмићивањем албанских лидера и супротстављањем идеји ‘независне Албаније’ и ‘Балкана за балканске народе’.Дајући упутства нашим представницима у Албанији, покојни Пашић им је говорио још пре три деценије говорио : „Хоћемо независну, али слабу и нестабилну Албанију“. Време је показало да је таква жеља била немогућа. Слаба и нестабилна Албанија морала је да тражи подршку и заштиту где год је могла. Режим који је био угрожен од Италије обратио би се нама, док би се режим који смо желели да збацимо окренуо Италији за заштиту.

Те пресудне 1926. године слаба и нестабилна Албанија затражила је заштиту и подршку Италије. Добивши почетне гаранције за свој режим, Ахмет Зогу је касније, 1927. године, пристао на закључење двадесетогодишњег војног савеза и добио стотине милиона лира за јавне радове. И економски и финансијски, он је темељно потчинио Албанију Италији и узео многе италијанске саветнике. Тако је створена ситуација која је умногоме личила на ону врсту протектората којем смо се противили на Мировној конференцији у Тирани .Највећа претња за нас из Албаније последњих година била је војно нагомилавање, као и утврђења са  иредентистичким активностима. Видели смо претњу у свим италијанским активностима и у „офанзивној граници“ којој смо се противили у Паризу када су савезници предложили да се Италији додели мандат над Албанијом.Овде је занимљиво приметити да смо протестовали и противили се италијанском продору у Албанију и на Балкан, али нас ниједна од других балканских земаља није подржала по овом питању. Две средоземне поморске силе, Француска и Енглеска, нису се противиле блокади Јадранског мора. Заиста, сер Остин Чемберлен је пристао на Тирански пакт на свом састанку са Мусолинијем у Легорну (Ливорно) 1926. Француски представници у Тирани су стално саветовали краља Зогуа да избегава сукобе са Италијанима.Докле год одржавају пријатељске односе једни према другима,Краљевина  Италија и Краљевина Југославија могу да се договоре о Албанији на основу следећег: Италија има интерес у Валони и не треба да угрожавамо овај део албанске обале. Требало би да признамо и поштујемо интерес Италије. У виталном је интересу Југославије да не будемо угрожени на сопственим границама у јужној Србији, како на Косову (насељеном Албанцима), тако иу региону Скадра/Црна Гора. Ово је без сумње узето у обзир у тајном протоколу који је допунио пакт о пријатељству, који је такође предвиђао заустављање даљих утврђења у областима Либражда и Пилота. Што се тиче финансијских и економских интереса у Албанији, ми ту немамо, нити намеравамо да улажемо нека значајнија средства. Наша страна тако не нуди конкуренцију или замерке Италијанима, наравно под условом да испоштују другу тајну обавезу према нама коју су преузели пре две године, односно да не траже посебне привилегије у својим политичким, економским и финансијским активностима које би директно или посредно компромитовати независност албанске државе.Потписани Пакт о пријатељству од 25. марта 1937. је тако за нас и за Италију створио подношљив ‘модус вивенди’ на албанском тлу, где смо у прошлости тако често били умешани у сукобе и међусобне сумње.Сасвим друго питање је да ли ће ово примирје у Албанији проћи тест времена с обзиром на много напетију и сложенију ситуацију на Медитерану и на Балкану,закључује Андрић .Вриједно је прочитати  и шта о свему овом пише Јован Дучић који је од 1912.године преко двадесетак пута боравио у Албанији и био веома добро упознат са тамошњим неприликама које су задесиле Српски народ ,нарочито после велике Врачке сеобе 1933-1934 .године .Уз опаску да је боравио у Албанији од Божића до Савин-дана 1939 .године каже у извјештају –извор Архив Југославије  20-77 1939 /ф -зап 2: Независност једне земље је концепт који стално мења значење за њене суседе. Ова независност може бити или потпуна или смањена, у зависности од околности. Што се тиче данашње Албаније, не може се рећи да је њена унутрашња и спољна политика независна од Италије. Ипак, међународна заједница Албанију сматра независном државом. Према међународном праву, албанска обала није италијанска, већ под суверенитетом те балканске земље. Италија још није задирала на Балкан. Италија поседује суверену територију у Задру, али то не пружа могућност даљег ширења. Италија такође има утицај у Албанији, али тамо нема слободу деловања у поређењу са оном у својој земљи. Албанци се и даље противе италијанском продору тако што му постављају препреке и успоравају га.Традиционална политика Србије била је „Балкан за балканске народе“. Овај принцип је раније примењиван у борби против Османског царства и против Аустроугарске монархије. Југославија га је ефикасно користила у својој борби против одредби Лондонског споразума који је Италији омогућавао напредовање у Далмацију и Албанију. Овај принцип је, по нашем мишљењу, увек представљао најбољу гаранцију за мир на Балкану, за сарадњу међу балканским народима и за њихов несметан развој. Присуство било које од великих сила на Балкану значи отварање капија за интриге и инвазију“ 

Некадашњи Вице-конзул у Корчи 1920  и Амбасадор -министар у Тирани до 1935- 1938 .године Станоје Симић пише у својој забиљешци -извор Архив Југославије 12-14-1939 -9деп. : Да ли је могуће замислити да ће се Италија, која је постала господарем јужне и централне Албаније, ограничити на тај уски појас обале? Нисмо веровали да ће то бити случај пре двадесет година када су велике силе понудиле Валону и њено залеђе Италији. Још је теже поверовати сада када Италија показује много више разметљивости и дрскости у својој спољној политици.Када нека небалканска велика сила заузме део балканске територије на који нема никаквих етничких претензија, то представља опасан преседан за нас и за све народе Балкана. Друге велике силе би могле доћи са сличним тврдњама из других праваца. Случај Италије у Албанији за нас представља посебну претњу јер је Лондонски споразум прво признао не само претензије Италије на јужну Албанију, већ и на Далмацију. Оживљавање одредби Лондонског споразума у једном делу Балкана ствара опасан преседан за оживљавање и других одредби.Бавећи се овим питањем на свеобухватан начин, треба нагласити да по сваку цену морамо избећи отворени или прикривени сукоб са Италијом. Такође морамо да избегнемо да Италија окупира целу Албанију, што би за нас представљало претњу у осетљивим областима као што су Бококоторски залив и Косово и Браку .Узимајући у обзир наведено, поделу Албаније сматрамо нужним и неизбјежним злом и великим недостатком за нас, али од којег ипак морамо настојати да извучемо што је могуће више користи, односно морамо искористити мање од два зла.

Фаик бег Коница (1875-1942) био је једна од значајних  личности албанске интелектуалне културе у раним деценијама двадесетог вијека. У љето 1926.године  Ахмет Зогу (1895-1961) га је именовао за шефа албанске мисије у Сједињеним Америчким Државама, на тој функцији до италијанске инвазије на његову земљу у априлу 1939. У  писму уреднику  „Њујорк тајмса”, објављеном 18. јуна 1939., Коница објашњава читаоцима свој поглед на догађаје Великог петка 1939. године :

Могу ли да изразим своју искрену захвалност за вашу одговарајућу употребу наводника у недавној депеши вашег дописника из Рима? Тамо се каже да су „албанске оружане снаге тражиле да се придруже италијанским снагама“. И у овом тексту и у насловима ријеч „питао” стављате под наводнике – знак интерпункције који се никада није више користио.Узмимо питање отпора у Албанији . Италијани, у безнадежној жељи да свијет повјерује да они нису агресори већ пријатељи које је народ позвао у помоћ, тврде да отпора није било. Албанци, пак, рачунају да је убијено око 12.000 Италијана, а слажу се и Грци, као блиски сусједи Срби и посматрачи.Одбацимо, међутим, ове бројке као преувеличане због емоција. Посједујем руком писана  писма незаинтересованих, неутралних странаца који су се затекли у Драчу  у вријеме италијанске агресије. Процењују да је само у Драчу убијених италијанских војника најмање 1.000. Али Италијани изјављују да је у целој Албанији убијено само двадесет пет италијанских војника, а то су, кажу нам, урадили „бандити“, иако је међу онима који су пружали отпор било 300 младих  студената из Албаније , који су скоро сви погинули од агресора .Хајде да аргументовано прихватимо ову италијанску цифру, али имамо право на неке закључке. Како је искрцавање извршено на четири тачке, на сваком мјесту је у просеку морало бити по шест погинулих, а како је несумњиво познато да су Италијани неколико пута били приморани да се врате на своје бродове, можемо с правом претпоставити да је сваки пут један војник је погинуо, остали су побјегли.Италијанска инвазија на Драч, априла 1939.г. Друго, неколико напомена о овом питању персоналне уније, која би требало да буде статус Албаније у односу на Италију.У недавној књизи, од научне вриједности, два њемачка научника, „Истина историје“ Харберкерна и Валаха, Берлин, 1935, Персонална унија је дефинисана као унија између двије државе које немају заједничке уставне карактеристике, осим личности суверена. Најбољи историјски пример персоналне уније је она Велике Британије са Хановером.У супротности са персоналном унијом, права унија је заједница између двије државе које имају одређене уставне карактеристике и одређена овлашћења заједничка, а да притом не нарушавају одговарајући суверенитет два партнера. Најбољи историјски пример стварне уније је онај Аустрије са Мађарском.Њемачка темељност је крива што двојица аутора нису споменули трећу врсту уније, познату у правној историји као Инкорпоративна Унија . Британија и Ирска су имале Инкорпоративну унију од 1801. до 1920.г .Инкорпоративна унија претходила  је мало прије потпуне анексије.Видјеће се по томе да Италија, одржавањем војске у Албанији, наметањем фашизма Албанцима, обавезним учењем италијанског језика, потискивањем здраве златне валуте Албаније, укидањем албанских царинских баријера, итд. само неколико тачака, не само да је уништило Личну унију прије него што је настала, већ је чак није ни замијенила Правом унијом. Оно што сада  имамо није ништа друго до Инкорпоративна унија.Инкорпоративна унија превасходно има за циљ да уништи домицилно становништво привреду и економију а тај акт уништења се системом спојених судова преноси на сусједе која ће не само нас већ и њих учинити несрећним и пораженим “ 

                          (наставиће се )