Пише: Дејан Бешовић
Задрима је невелика равница иза Дрима на путу између Скадра и Љеша у данашњој Албанији и представља сјеверни дио Љешке низије .
Иван Јастребов је записао да у његово вријеме ту има 30 села, а у њима 840 кућа – 520 католичких и 120 турских (муслиманских) и 200 православних кућа. Око 65000 душа оба пола. У Задримљу се налази и град Брод Дањски који се данас назва Вау-Дејс у коме је била тврђава због које је Скендербег ратовао с Млечанима. У Задриму су спадала и села која се простиру јужно од Алесија -Љеша,на простору до ријеке Мат на два сата пута. Тај простор је носио назив Брег-матија. Кроз долину Задрима протичу двије ријеке: Нарчи и Ђарди који извире из Фандских планина. Знаменита мјеста су Нденшати, Нешати. То је стари Сард гдје је била резиденција епископа и центар Задриме. Ту је био и град, али од неколико земљотреса је уништен. Спомињан је у вријеме Скендербега. Уступио га је Млечанима.
У доба Јастребова главно мјесто Задриме је у селу Дајчи у којем је тада био мјудир. Село Хејмели је смјештено испод ланца истоимене планине. По предању, на врху брда је била црква Св. Архангела Михаила . Житељи су и тада једном годишње одлазили ондје на ходочашће.Село Каљмети је испод планинје Веља Гора на којој се налази и село Трошани. Планина Креста раздваја Задриму и област Мирдита, а погранична села су Виђе и Менела. Прво је у саставу племена Дебри, а друго спада у племе Спачи. Јастребов даље наводи :
У задримским селима Какарић и Балдрен, цркве су биле православне. Задримска епископија се звала и Сопотска у истоименом селу изнад Задриме .Брод Грамшки је био прелаз на Дриму код села истог имена у Задрими, Брод Мулинавски близу села Балдрена, такође у Задрими и водио је до воденице (мулинавет значи млин, воденица) и село Ујмиште (има везе са српском ријечју и млином, ујмити, унајмити), Брод -Љешки или Љешки прелаз. Тај прелаз је имао назив Широки Брод у Љешу. Између Балшића и Дубровчана била је потписана нарочита конвенција ниже широкога Брода у Љешу 17. јануара 1368. године у погледу царине на Дани тј. дозволили су им да пролазе кроз Дањ без плаћања царинске тарифе.-
Послије пропасти српске патријаршије, сви протоколи и регистри градова и села пренесени су у Цариград. Цариградска патријаршија је, желећи да уплати свој дуг Порти за 25 година, молила ову да преузме на себе наплаћивање од хришћана из неких мјеста у Задриме , одакле сама одавно није добијала никакве приходе, па је између осталих мјеста, указала на села у Задрими, поднијевши списак тамошњих села која подлијежу управи Пећке патријаршије. Валија је на основу потребних и прикупљених података, одговарао Порти да у Задрими више нема ниједног села у коме би живјели православни, него да су сви становници или католици или муслимани али да их треба жестоко опорезовати јер и даље иду у катакомбе православне цркве .
Франг Барди (1606-1643),именовани латински епископ сапски пише:
Иако је Света Конгрегација Римска у прошлости добијала информације и извјештаје о цркви у Сапи од неких ранијих епископа, мисионара и апостолских посјетилаца, садашњи епископ, свјестан да је Света Конгрегација била задовољна разним извештајима које је добијала од различитих појединаца и по реду,да испуни своје дужности, сада представља следећи извјештај који садржи значајна и детаљна питања.Црква Сапа, област коју мјештани обично називају Задрима, има обим од 100 километара и налази се у истоименој покрајини под најсуровијом влашћу султана. На својој западној ивици граничи се са епархијом добро утврђеног града Скадра , а на југу са двије високе и дугачке планине окупане таласима Јонског или Јадранског мора. У подножју једне од њих налази се лијепа лука позната као Свети Јован Медовски (Шенђин) у којој се лако могу смјестити чамци, галије и велики бродови. На истоку се граничи са епархијом града Алесио (Лезха) преко моста Плокегион (Плаку Ђон / Старац Јован), који се налази испод великог села Блијнисти (Блиништ) и узвишене и велике планине Веглиа гора (Веља Гора ), у којој су се могле ископати велике количине сребра. Одавде се граничи са народом Дибера (Дибар ) до планине Рујен (Руна), која се налази изнад територије Спаси (Спас). Потом граница иде ријеком Луми до велике ријеке Дрима (Дрин), горе до планине Голије (Галија), а затим доље уз поменути Дрим. На сјеверу се граничи са народима Пулати (Пилот) и Постерипа (Постриба).Ово су границе Задримске епископије које се подударају са задримским племеном , која се састоји од пет дкелова, а то су Задрима, Сарданија (Шурда), Пуча (Пука), Ибалеја (Ибаља) и територија Спаса. Последња три димела налазе се у планинама Дукађини (Дукађини), о чему је епископ поднио ревносан извештај Светој конгрегацији, посјећујући је протеклих година. Може се консултовати ако је потребно, јер садржи бројеве домова и душа, итд. Шурда је град који су Гало Грци уништили падом Римског царства, као што Маринус Барлетије(Марин Барлети) који извјештава у свом катедралном походу о животу непобједивог лордс Скендербега. Још се, међутим, виде њени зидови, високи три корака, подигнути на високом брду изнад обала Дрина. Види се и да је ту било преко осамдесет цркава претежно православних . Сада је само један, изграђен у наше вријеме и покривен цријепом од вјерних који журе на њу да прими Свете Тајне на призив Успења Богородице. То је парохијска црква.Сматра се да је најугледнији кардинал Барозл у својим црквеним аналима говори о сабору у Сардиценсу, одржаном 347. године и коме је присуствовало 370 епископа , мислио на овај град Шурду.
Помјесни сабор Сардички је одржан 343. године у Сардици, данашњој Софији. Сабор је држан под заштитом западног цара Констанса, који је био присталица одлука Првог васељенског сабора одржаног 325 .године . Сабор је вратио на катедре православне епископе истока, прогнане од аријанаца, а међу њима и Св. Атанасија Александријског. Сабор је донио двадест један канон.Сабор 347.године наставак је овог помјесног Сардичког Сабора и одржан је у граду Шурду .
Барди даље наставља опис своје визите-С ове стране Дрина, близу поменутог Шурда налази се село од пет кућа које се зове Спорогнит (Шпор). Епископ је отишао тамо у посјету јуна прошле године да понуди своје услуге поменутом становништву Дришта када га је један Турчин, дивљи храбар посилни турског владара Скадра, не само вријеђао увредљивим и грубим ријечима, већ и уз никакав изговор осим што му је речено зашто је владика дошао у то село, подигао руку на њега, држећи у њој голи мач да би епископу одсјекао руку. Сиромашни епископ, предосјећајући страшни и варварски ударац, успио је у својој збуњености да се заштити својим огртачем, али је ипак повријеђен у лијеву руку. Када је повикао у помоћ, један од његових свештеника је притрчао њему, као и многи мушкарци и жене, који су молили Турчина да одустане од ударања владике. Али што су више молили дивљака да одустане, он је постајао све дивљи. Побјегао је из њихових руку и још једном ударио јадног епископа по леђима голим мачем у руци, којим је махнуо да га убије. Епископ се тада склонио у сиромашну и запуштену колибу. Варварин је, брзо разваливши врата, подигао руку са веома оштрим „сјечивом мача“ да би епископу одсјекао главу. Видјевши у каквој се великој опасности налази, владика се од ударца заштитио столицом. Онда је опет занијемео народ и улетио. Сироти владика је морао да бјежи, спасавајући живот, и трчао је колико је могао низ камените планинске стене на обалу Дрима гдје је, хвала му, Боже, наишао је на једног хришћанина који га је без одлагања ставио на сплав и одвео на другу страну Дрима. Био је напола мртав од окрутног поступања које је претрпио од дивљег варвара, и био је рашчупан и са ожиљцима јер је трчао пешке кроз стијење и трње. И као да ово није било довољно, гонили су га све до Дрима. Не могавши да пронађе епископа, варварин је из своје аркебузе испалио хитац од којег га је Бог у својој милости заштитио.
Задримљани су први подигли устанак против отоманске империје 1911 .године. Свих четри барјака Задриме помагали су српским краљевинама Црној Гори и Србији приликом ослобађања Скадра . Посебно се истакао Павле Задрима који је 23.априла 1912 .године заједно са војском Црне Горе поставио заставу крсташ барјак на зидинама древне скадарске тврђаве Војиславе .
