Пише :Дејан Бешовић
Кабашићи су данас брђанско племе у сјеверној Албанији и Косова и Метохије као и назив за село у Албанији.
Иван Јастребов је описујући Манастир Свети Марко Коришки и Манастир Свете Тројице у Мушутишту писао и том племену, јер су Кабаши живјели у том крају. Пишући о манастиру Св. Марка записао је да је он смјештен на пола пута између Корише и цркве Св. Петра Коришког. На страни гдје је манастир и на супротној страни, крајем 18. вијека су се населили Срби из Словенског племена Кабашићи, које се налази у Дукађину – у Ибалу. Доласком на ову територију прешли су на ислам. Велике муке су задавали тадашњем игуману Аксентијеу Балевићу захваљујући којем манастир није претворен у џамију. Кабашићи ту нису имали своје богомоље па су са завишћу гледали на храм Св.апостола Марка. 1879. траже да се манастир претвори у текију за њих. То им није пошло за руком. Док је раније манастир био пуст служио им је као стаја-штала за овце и козе. Игуман Авксентије је имао умијеће општења са Брђанима због чега су га ови поштовали и поносили се што је манастор Св. Марко сачуван њиховом милошћу.
Манастир Свете Тројице у Мушутишту је крајем двадесетих година 19. вијека имао монаха Исаију који је живјео у колибици од прућа. Да га није било, мјесто би било продато локалном зулумћару Хусеин Зећировићу из племена Кабаши, житељу села Грековца и ту би у доба Јастребова било арнаутско село. Настојањима јеромонаха Дионисија Дучића из Куча , управа није продала то мјесто Кабашанину. Тражено је 500 пијастера. Пошто Кабашанин није имао толико новца, мјесто остаје оцу Дионисију и Српској цркви који тражи дозволу за обнову, али га је прије свега осигурао везавши га за манастор Св. Марка. Издејствовао је од Махмун-паше Рошаље манастирско мјесто за себе и обновио га је 1836. године.Јастребов спомиње и село Кабаши у Албанији у којем су му показивали узвишење по имену Бериша, убјеђујући га да су и тада тамо очуване рушевине цркве пророка Јеремије Kisha Jeremis. Једна старица му је причала да је у стара времена био обичај да се 1. маја ,на дан Светог Пророка Јеремије, по јулијанском календару тамо одлазило у богомољу организовано и да су биле организоване литије . Тада је већ омладина прекинула тај обичај. Јастребов помиње да су се –неки Кабаши, из истоименог села Кабаши, прселили у Призренски срез. Од тог племена се образовало село близу Калвина у Горњем Дукађину испод планине Корабе. Сви Кабашани су били хришани,а тек недавно од времена посјете Јастребова су се потурчили, прије највише 10 година од када је то писао, у Дукађину, а овдашњи прије више од 100 година, чим су се преселили.
Бруно Томас ,Аустро-угарски вице-конзул у Скадру 1913 .године пише о Кабашима :
Становници се могу подијелити у три групе:
Први људи на планинама, који су потпуно сачували свој начин живота и чине језгро племена . Они су имали мали или никакав контакт са Турцима и њиховим властима, па су стога могли да задрже своје изворне обичаје, ставове и традицију. Они краду и убијају гдје год могу, сматрајући крвну освету светом обавезом. Они су лукави, егоистични, изузетно интелигентни и паметни, лијени и чине онај дио становништва који је опште познат као Брђани -непријатељи Аустро-Угарске .Њихово гостопримство је изванредно. Под кровом једне од њих, потпуно сте сигурни од прогона, пљачке или напада. Уопштено говорећи, очекују мали знак захвалности, посебно од странаца, новчић или два које дате дјетету када одете.
Жене су склоне теренском раду, док мушкарци иду у лов, сједе не радећи ништа или причају о политици – нешто што смо примијетили чак и на најудаљенијим локацијама. Разговор о политици је високо развијена умјетност у овим племенима , али укључује много брбљања о односима са разним земљама. У том погледу Брђани се јако разликују од становника наших аустријских планинских крајева.
Током битке код Кучија 1745.године који се налази око једног дана марша јужно од Валоне, која је вођена против грчких снага које су се искрцале у Химари, Кабашами су били мобилисани да се боре на страни отоманске империје али су јавно одбијали да се боре било гдје осим унутар граница сопствене племенске територије. О Кабашићима Јован Стефановић Балевић у његовој дисертацији – филозофије, „Филозофске расправе о ширењу религије борбеним средствима“ ће записати : Међу племенима постоји чудан феномен – једно покушава да надмаши друго у подвизима храбрости, али сматрам да је храброст међу појединцима прилично упитна ако се узме у обзир да људи који су убијени у свађи увек тајно упадају у засједу. Турци су свуда презрени, као и, зависно од политичке констелације, Грци или Срби. Чини се да нема слободних земљорадника, већ кметова од којих су земљопосједници добијали једну трећину љетине. Жене муслимана иду разоткривене. Религијска увјерења су генерално ријетка. Алкохол у облику ракије или вина се ужива, али умјерено. Нема интереса за културни напредак осим ако нема везе са оружјем или другим сјајним предметима који праве буку. У веома забаченој четврти у којој странци вјероватно нису виђени читав вијек, наишли смо на модеран пиштољ . Пљачка и убиство су норма, крађа је посебно цијењена тамо гдје се захтијевају вјештина и лукавство. Преноћили смо код једног аге који се хвалио да за својим столом служи само украдену рибу.Нико од ових Кабашима не говори ни један језик осим српског . Неки имигранти који су се вратили из Америке знају мало енглески, а други који су били у Босни знају искључиво српски. Школе се могу наћи само у јужном дијелу у Даранди ,Валони и Химари : нема школа, већ само неколико турских и доста грчких. Међутим, ту и тамо у планинама се наиђу на штампане књиге и брошуре на латинском језику. Неки људи знају да читају и пишу турски.Ови Брђани су апсолутно поуздани. Они нису у стању да прекрше своју часну ријеч, упркос свим својим другим пословима и среброљубљу.
Племе Битићи су област у сјеверисточном дијелу данашње Албаније, административно у општини Тропоја, округ Кукеш. Граниче се племеном Гаши на сјеверозападу, са племеном Краснићи на западу, на југу је област Хас а на истоку је Ђаковица на Косову и Метохији . Битићи потичу од племића Александра -Лека Битића , које се доселио из околине Комана у Доњем Подримљу -Пилот. Имао је три сина: Вила, Биба и Карлицу. Најстарији Вило се касније преселио из земље Битића у околину Призрена, Бибо се населио у источном дијелу долине Битичи, а Карлица у њеном западном дијелу. Према другом предању Битићи су пореклом из племена Шкрељић. Њихови преци су узели име Битићи према области коју су населили после 1600. године.Насеља у Битићима су Височа, Владна, Жерка, Зогај, Кам, Кепенек, Ленић, Маш, Пац, Пруш и Чорај-Велич.
Њемачки географ Курт Хасерт (1868-1947) пише о племену Битићи :Путовање по Високој висоравни није тако лако као у сусједној Црној Гори. Тамо, ниједна влада не покушава да спријечи странце да путују и може се безбиједно лутати међу сиромашним, али безобзирним становништвом. Осим тога, мала кнежевина има добар број добро одржаваних путева и стаза, а висоравни карактер земље значи да се, иако није баш погодно за путовање, може путовати сатима или чак данима без великих препрека. У Битићима је сасвим другачија ситуација. У својој плашљивости, турски владари чине све да странцима отежају или онемогуће улазак у земљу. Да наклоност коју њемачки цар гаји према Турској и важне активности њемачких официра у турској војсци и у Грчко-турском рату уопште нису биле толико познате, сигурно бих наишао на исто толико проблема као и др Балдачи. који је, због прогрчких склоности од Италије, добио дозволу за путовање тек након три молбе које су за њега поднијели дипломатски представници његове земље. Поред тога, Битићки горштаци су дивља гомила, разуздани народ који није несклон било каквом владином наређењу или вишој цивилизацији. Због крвне освете, сталног ратовања међу собом и са Црногорцима, и због бројних устанака против турске псеудо-власти, они су навикли да уживају у пљачки, убиствима и ратовању као својим омиљеним хобијима. Ако неко жели да посјети неки крај, прво се мора распитати о расположењу становника и спријатељити се са неким припадником дотичног племена, или бар добити савјет од угледног пароха. Ови духовници су нам се показали од непроцењиве помоћи. Њихови жупни домови, у којима смо уживали у њиховом гостопримству, били су мала острва цивилизације у мору потпуног варварства.
Прво путовање, или четврто ако рачунамо раније кратке излете, било је на планину Чукали. Напустили смо Скадар 15. јуна 1897 и након неколико сати јахања по папрати прекривеним равницама, гдје је било мало пољопривредних активности, стигли смо до споредне долине ријеке Кир са својим шареним шкриљцем. Његове густе шуме су се састојале у нижим предјелима стабала кестена и храста иу горњим предјелима букве. Те вечери смо прешли уски гребен планине Чукали и спустили се у дубоку јаругу која је и даље била пуна снијега упркос поодмаклој сезони. Улогорили смо се на усамљеној чистини, запалили ломачу, умотали се у ћебад и капуте и заспали. Управо смо климнули главом када нас је сумњива бука натјерала да инстинктивно зграбимо пушке које смо увек држали нагнуте по страни због опште опасности и бројних медвједа и вукова у Албанији. Испоставило се да су неке гране пукле, али смо ипак чували стражу до зоре и одахнули смо када се страшна ноћ завршила.
Ујутру је било прохладно +6 °C. степени када смо кренули. После два сата тешког пењања, стигли смо до врха Масивног Маја који се налазио тик изнад линије дрвећа и пружао је предиван поглед на далеке планине јужне регије и узвишене падине сјеверних Проклетих планина испред нас. У истој дивљој љепоти смо уживали када смо стигли на други врх, 1.841 м. висока планина Чукали. То вече смо провели у селу Вукај и трећи дан се вратили у Скадар преко територије која нам је сада била позната.-
Фанићи или Фандићо су племе и бајрак племена Мирдита, налази се у области Мирдита у централном дијелу данашње сјеверне Албаније. Фани се налази у горњем дијелу ријеке Фани и Вогељ. Фани се граничи са брђанских племенима Клименти на сјеверу, Љума и Арени на истоку, Лура и Ороши на југу и Спачи на западу. Главна насеља Фана су: Бисак, Клос, Шењин, Домђон и Тира. Доминантна религија код Фана је католицизам а до 19.вијека доминантно је било православно хришћанство .
Племе Фанићо је добило име по ријеци Фан. Први пут се помињу као Фантићи 1515. године. Помињу се у извештају Марина Биција 1610. година као Фанди; затим у писму епископа Петра Будија као „Pandeimade“ тј. Велики. Фанди . Апостолски посетилац у Албанији Пиетро Стефано Гаспари током свог путовања 1671-1672. године биљежи да у селу Качинару у Фану постоји црква изграђена од камена посвећена рођењу Пресвете Богородице из 15 .вијека . Постоји и олтар који је посвећен Богородици . У првом поузданом попису становништва у Албанији 1918. године под аустроугарском администрацијом, популациона статистика племена Фанићи била је следећа: 504 домаћинства са укупно 3.332 становника. То су била насеља: Бисак, Домђон, Конај, Сериљја, Шенђин и Џуџа. Постојале су значајне колоније племена Фани на западу Метохије око Пећи, Ђаковице и на Косову око Призрена .Регион Фани био је веома сиромашан и услови за обраду земљишта су били лоши што је био један од разлога да се из племена Фани 1840. године 300 породица исели у планине Хаса код Ђаковице. 1850-их година 4.000 Фана је чувало своја стада оваца тамо. Емиле Вијет, француски конзул у Скадру, приметио је присуство племена Фани у Ђаковици 1866. године: „Католички елемент чине колонисти из бајрака Фани пореклом из Мирдите. Они су живели на овом подручју неколико генерација и сами управљају собом, не препознајући никога осим принца Мирдите као њиховог вођу. Они су у потпуности посвећени султану и представљају јединствену оружану силу која му је на располагању у случају напада муслиманских горштака у планинама.
Шкотски путник и дипломата, Џејмс Хенри Скене (1812-1886), приликом посјете области Мирдите пише :
Племе Фанићи је високог раста и атлетског облика; а њихов тамноцрвени тен и црне очи и даље задржавају карактеристике свог наводног бијелог порекла. Знак разликовања у одјећи ова два дела исте породице је да је јакна Гегова црвена, а Мирдова црна. Обије гране племена имају право на велику заслугу за своју смјелу непослушност тиранину Али-паши Тепеленском , када им је наредио да пуцају на и униште остатак Гардикиота, који је затворио у двориште за хладнокрвно клање.
За разлику од Лајапида ово племе је мирољубиво. Лијапиди су најгоре од брђанских племена. Живећи само од силовања и убиства, они нуде најстрашнију слику деградираног стања друштва; а њихово зло име укаљало је углед цијелог народа. Они харају путевима, пљачкају путнике и често харају селима. Они свој плијен претварају у оружје, чије се необичне колекције могу наћи у њиховим планинским домовима, гдје се повлаче на крају свог лутајућег похода. Они су окрутни, жестоки и издајнички, забрањујућих лица и злокобног израза, и кратки и неспретни у лицима. Њихова хаљина показује највећу могућу жељу за чистоћом, а чак се и поносе што су јој дозволили да труне на њиховим телима. Сматрају да је то доказ ратоборних навика, а хвале се да је храбри земљак опран само три пута, и то при рођењу, женидби и смрти. Лиапоурида, која обухвата ове планине коју насељавају Лиапиди, протеже се на југ до равнице Љеш , и састоји се од суморних и неплодних брда, прекривених дрвећем само близу њиховог подножја. Склоност ових грубих горштака да воде пљачкашки живот и њихове прљаве навике, потпомогнуте великом сличношћу имена, д, или делта модерног грчког, који се изговара као тх, дали су повода за претпоставку да су могу бити остаци античких Лапитра.
Роуза Вајлдер Лејн је 1921. разговарала са планинаром из Тета, старцем из племена Фани , а у књизи „Врхови Шале“ (Њујорк, 1923.) забељежила је његове ријечи на страни 180:
Ако би амерички зоње [ даме] жељеле да знају шта смо научили од наших очева, који су то научили од својих очева и очева својих очева, говорићу. Све су то старе ствари, и ништа од тога није записано у књигама, тако да је истина. Ја сам старац, и видио сам људе који иду у градове да сазнају шта пише у књигама, враћају се вријеђајући мудрост својих очева а да се ничега о томе не сјећају, па говоре глупе ријечи које се међусобно не слажу . Али ствари које човек зна јер их је видио, ствари које разматра док хода стазама и сједећи поред ватре, ових ствари нема много, али су здраве. Онда када је човек усамљен, он ставља ријечи на ове ствари и ријечи постају песма, а песма остаје како је речено, у сјећањима оних који је чују.“.
