Није саувано како се Љума раније звала. Ријеч Љума је арнаутска и значи ријека од латинског-италианског fiume. Пошто су раније ту живјели Словени из српског племена, вјероватно је да се област звала Ријека, насупрот суседној Гори. Тешко је тврдити да се Љума звала по рјечици Луми, а село Љума у стварности не постоји, него село Лејма, али не припада старим селима. Љума се тако почела звати тек у новије вријеме, од времена потурчивања и поарнаућивања Ријеке у 17. вијеку. Крај се дијелио на посебне сеоске општине: Чајља, Ђафа, Калис и Доловиште. Посљедња сеоска општина је административно припадала Призренском округу заједно са Гором. Доловиште су чинила села Топољане, Коловоз, Лејма, Орчикеле, Беља, Борје, Новоселе, Ниф и Стрезово. Припадањем тих села Љумском кајмакамлику, крајем 18. вијека, ушла су у састав Чајље, мада се у сјећању стараца, у доба Јастребова, још чува Доловиште.Јастребов каже

И у доба Јастребова Фанди не уживају љубав међу арнауташима ,од Срба дијелом и зато што су латини, а и зато што чистоћа није особина која их краси.Јастребов исправља грешку епископа Бијелића који је тврдио да су Дебрани говорили српски, а у Љуми албански. Бијелић није обишао тај крај.Јадтребов ће заниљежити : И Љуме и Дебрани су говорили српски језик . У Љуми је остало много  трагова православља. Остаци цркава са гробљима су у селима Радловце, Неч, Побрег, Топољане, Радомир, Калиси, Пљоштану и Виљи. У Тедрини нема трагова хришћанства, сем једног црквеног камена са крстом у Арену у рејону Домс. Дукађин, праотац Дукађиновића, по Музакију, владао је од Црног Дрима до Алесије (Љеша) укључујући и Задриму. Дукађин је са сјевера и истока омеђивао Дрим, са југоистока Љумска ријека, захватајући Кроју, Селишта, на југу село Дукађин које се налази на граници Мата, затим Коела и на западу гребен планине Веља Гора до Алесија па до ушћа ријеке Дрима, који се улива у море. Цијели тај простор се и у доба Јастребова звао Дукађинска кнежевина, а у писаним документима, као у Хрисовуљи Душановој, звао се Горњи Пилот. И раније је Свети Сава у Немањином житију подразумијевао овај Дукађин када је говорио да је Немања задобио од поморске земље Зету с градовима, а од Рабна тј. Албаније оба Пилота (горњи и доњи). Горњи Пилот је Дукађин са Мирдитијом и Момзи Сакатском жупом, Пука и Ибала, а Доњим лијева страна Дрима… иако историчари цркве када дијеле цркву у Пилоту  на доњу и горњу, чине то сасвим другачије, због неупућености у старију подјелу.

У Љуми су била три моста које је изградио Гази Синан-паша.

Албански академик Шефкет Хоџа у књизи . „БАЈРАКТАРИ РИЈЕКЕ“. Паштрик  2015.године објективно ће записати

 –Иако до сада није објављен ниједан званичан акт Османског царства који је законски регулисао замјену тимарског система у висоравни са традиционалним самоуправним јединицама и као отоманска административно-војна јединица тзв. бајрак“, сматра се да је овај процес започео не прије 18. века.Раније је овај предио био искључиво српски .У овом предјелу говорило се српским језиком а званична религија била је православна . 

Јовани је назив за племе са сјевера данашње  Албаније, у области некадашње Српске православне  Дукађинске кнежевине .Иван Јастребов је о овом племену записао да је племе узело назив по мјесту које је заузимало. Ту је била стара црква посвећена Св. Јовану. Раније су ту живјели Нешеи, али су због вендете нестали, а Сумај, у доба Јастребова још ту живе. Племену Јовани припада село Сума (тада 50 кућа, од тога 15 муслиманских). То село су образовали пресељеници из села Дајч у Задрими, из Куча Дрекаловића и Букумира, али, живе истим животом са селом и племеном  Јовани и славе истог светитеља и у севму наступају заједно. Између села Јовани и Сума је долина. Зове се долина бесједе – Lami cunevit. Ту су засједали житељи оба села разматрајући питања која су се тицала та два села. У селу Суми су сви житељи католици, поред 15 муслиманских породица а у Јовану живи 27 православних породица без муслиманских породица .Православни Срби  су ту од преко хиљаду година .У писаним документима, као у Хрисовуљи Душановој, Племе Јован звао се Горњи Пилот.Крај је веома брдовит, свуда су литице и провалије. У доба Јастребова ту није било путева, само путељака којима се иде уз велики страх за сопствени живот. Зато тада у том крају није било коња, него само мањих магараца, јер не могу да се крећу по тим путељцима. На неким мјестима не могу ни магарци да се крећу него само људи, који се пењу по стијењу прелазећи од мјеста до мјеста.Значајније планине које окружују племе Јован : 1. Пискачио. На њој преко стијена води прав пут за Пилоту  Планина Бошки, кроз ту планину иде пут за Шаљу. 3.Ндермајна планина, њоме иде пут за Никај (Ндермајн значи — између два врха. Има два врха као рогове па је тамошњи Срби називају и Рогатица  Кољчи, кроз ову планину иде пут из Мертури у Краснићи. 5. Планина Шоши није нарочито висока, али на њој увијек има снијега. Планине не обилују великим шумама. Донекле има шуме с боровима, храстом и буквом. У Шаљи има и јеле. Шаљске планине су највише од свих. Ту су и многе дивље животиње: диви медвједи, вукови, лисице, дивље козе. У планини Цукали је било и јелена. Само у Шаљи има нешто земље под усјевима и сјенокосом, и то врло мало, у другим мјестима готово да је уопће нема. Више су држали козе него овце, а крава је било врло мало. Ту је био развијен аскетски карактер монаха. У Топлани, гдје је живио фратар у доба Јастребова, постоје рушевине прастаре цркве с манастиром који је био велики. По предању ту су живјели монаси старе вјере-православци са брадама. По тумачењу епископа Василија Пилотског  који је умро 1874. г., ти монаси су били василијанци .

Карактеристика овог племена је да су једно од најчистијих старих српских  брђанских племена.