Пише: Дејан Бешовић
Мирдита је регион данашње сјеверне Албаније чија је територија синоним за истоимено историјско брђанско племе. Постоји неколико хипотеза о настанку самог имена племена .Осврнућемо се на неколико .
Народно вјеровање у самој области Мирдита каже да потичу од легендарног претка по имену Мир Дити од кога племе потиче. Приказане су и друге алтернативне народне етимологије. Друга народна етимологија повезује ту реч са албанским поздравом „миредита“ што значи здраво, „добар дан“. Трећи. По трећом теорији Мирко син из другог брака српског кнеза Јована Кастриотића и Ане Црногорке звао се Мирко скраћено Мир а због благе нарави звали су га Мирко Дитар . Отуда скраћено име племена гласи Мирдитар или у нашем случају Мирдите.
Историјски гледано, Мирдита је највећа племенска регија у данашњој Албанији у смислу географског распростирања и становништва. Регион се налази у сјеверној Албанији, а граничи се са традиционалним племенским областима Пука ,Беришама , Кабашима, Керети на сјеверу;љешком висоравни Велаћом , Булгером, Манасијом , Криезијом на западу и југозападу; обалском равница Љеша и Задриме између ријека Дрим и Мат на западу; ријека Мат и реоном Мат на југу и област реке Црног Дрима на истоку. Традиционална подручја и насеља Мирдита су: Бисак, Блиништ, Бријег, Док, Домђон, Фрегна, Горјан, Гомиште, Ђарска гора, Ђердан , Колибар , Калор, Кашет горски ,Равно Кашет, Каливач, Каливарја, Ким,Горње Црквине , Горска Корчула , Конај, Кушнен, Лумбарде, Месул, Мнела, Нодерфана, Ороши, Равна Гора , Рас , Сукавица, Горња Широка , Спач, Шенђин , Тејскодра, Тук, Унгреј, Виг, Врит и Касуке .
Садашњи округ Мирдита налази се у племенском региону Мирдита који садржи реке Мали и Велики Фан. Највећи град и административни центар модерног периода је Решен, а на том подручју постоје и друга значајна насеља као што су Рубик, Орош, Блиниште, Качинар, Каливач, Курбинеш, Перлат и Спач.
По усменом предању првака -барјактара племена Мирдита они тврде да потичу од легендарног претка ,горе споменутог по имену Мир Дита, сина Дита Мирка и унука Мирка Дјетија познатог и као Мур Ђеда,брата Јована Кастриотића. Брат Мир Дитија био је Зого Дити, предак племена Шоши, а племе Шала су били потомци другог брата Марка Дитија. Мушка дјеца Мир Дитија била су :Скана, Бушко , Кико и Лука -Лули и чинила су језгро племенских јединица Кушњана , Ороша и Спаца током 16. вијека. Албански академик Селами Пулахи ће записати у тумачењу Скадарског Дефтера из 1485-1491 .године ,Тирана 1974 .године на стр.69 : Све у свему, племе Мирдита је више представљало федерацију различитих племенских извора са којима нису сви фисови (кланови или племе) тврдили да потичу од заједничког мушког претка, иако су Кушњсни, Ороши и Спачи и Туша водили своје поријекло у тим терминима из Куча ,Пипера и Васојевића као и дијелом од Нове Љешанске нахије која је настала у данашњој Црној Гори .Локална Мирдитска традиција тврди да је Дибарско бајрак мјешовит и да има јужно албанско тосканско поријекло а неријетко се у Дибарским планинама Мирдите може чути да су Дибрани и Власи који су дошли из Москопоја -Корча после погрома Али Паше Тепелене и другог спаљивања овог древног православног града на крајњем југу Албаније
Према усменој историји племена, Мирдити су заједно са прецима племена Шаља и Шоши потицали са подручја планине Паштрик на савременој косовско-метохијско -албанској граници и живјели су под бугарским поглаваром. У ранијој историји Мирдита постоје докази о православном утицају на оно што је касније било католичко племе. Тако Василије Ивошевић у свом дјелу Племена Албаније -етнографски преглед у Етнографском зборнику Котор за 1956.годину на стр.9 каже :Мирдите древно племе које се распростире од Косова и Метохије преко сјеверне Албаније све до Сјеверног дијела Скадра и сјеверозападне Љешанске низије ,као и подручја Дебра говорило је искључиво српским језиком,са веома оскудним знањем геге језичке фонетске номенклатуре и у ријетко повељама користило неуставно ћирилично писмо са два подзнака или титуле .Њихови обичаји ,њихова села и констелација деравија као и остале народне ношње ,са изузетком Дебра није су се разликовали од осталих српских племена у Црној Гори ,Косову и Метохији и данашњој Албанији
Долазак Османлија у регион потиснуо је племена са Паштрика ка западном правцу планина. За време Скендербега око 1450. и након што су Османлије заузеле Скадар, Мирдите су побјегле у своју првобитну отаџбину и вратиле се године 1750. на своју садашњу локацију.
Енглеска књижевница, Мери Вортли Монтагу, ( 1689-1762,) супруга Едварда Вортлија Монтагуа којег отпратила га је у Истанбул гдје је он требало да служи као британски амбасадор (1716-1718). Извештај о њиховом путовању у Истанбул и њена запажања о животу у Отоманском царству забиљежени су у њеним веома читаним мемоарима, написаним у облику писама из Турске. У једном писму, написаном 1. априла 1717. године, налази се напомена о њеном првом сусрету са неким Брђанима она ће записати –
Од свих регија које сам видјела, Мирдити ми се чини посебнијим од осталих . Они су старосједиоци из ,древне српске земље и још увијек су задржали нешто од храбрости и издржљивости, иако су изгубили име Срба под отоманској империји , јер су најбоља милиција у турском царству и једина кочница јањичара. Они су пјешаци; имали смо стражу од њих, растерећену у сваком значајном граду кроз који смо прошли: сви су обучени и наоружани о свом трошку, углавном пожудни младићи, обучени у чисто бело грубо сукно, носећи пушке чудесне дужине, с којима трче даље. Рамена као да не осећају њихову тежину, вођа пева неку врсту грубе мелодије, не непријатне, а остали чине хор. Ови људи, који живе између хришћана и Махометана, а нису вјешти у полемици, изјављују да су потпуно неспособни да процене која је религија најбоља; али, да не би у потпуности одбацили истину, они врло разборито прате и једно и друго, и иду у џамије петком и у цркву недјељом, говорећи за свој изговор да су на судњи дан сигурни у заштиту Истине. пророка; али које то ,нису у стању да одреде у овом свијету. Верујем да нема друге расе човечанства која има тако скромно мишљење о сопственим капацитетима.
(Писма и дјела Мери Вортли Монтагу , вол. 1 (Лондон: Хенри Г. Бохн, 1861), стр. 290-291.)
Мирдита се први пут наводи 1416. године као презиме за двије породице које живе у селу Менсабарди које се налазило у непосредној близини Скадра.Старјешине ове двије породице су били Јована Мирдита Дукађиновић и Петар Мирдита Дукађиновић. Касније истраживање Милана Шуфлаја показало је да су ове двије породице мигрирале са подручја ријека Мат и Фан гдје се налазила историјска Мирдита. Након овог периода ријеч Мирдита се цитира под тим топонимом у једном османском документу из 1571. године, а у извештају Марина Биција племенско име се појављује као Миридити 1610. У писму из 1621. бискупа Петра Буде то је написано као Мередита, у црквеним извештајима Петера Мазрекуа (1634) као Миредита. Бискуп Бенедето Орсини Рагузино (1642) напомиње да се овдје ради о Миридити а Пјетро Стефано Гаспари (1671) као Миридити. На италијанској карти картографа Ђакома Кантелија да Вињоле из 1689. ова област забиљежена је као Миредити, а у црквеном извештају из 1703.гидине надбискупа Вицко Змајевића ,архиепископ града Бара и примас Српске земље наводи ово племе као Мередитаи.
Пјетро Стефано Гаспари апостолски нунције у Скадру године 1671-1672.записаће у извјештају диоцеза на подручју Српском , Пилирском , Скадарском , Сапском, Алесијском , Драчком и Антибарском за 1671“,које покрива Косово,Метохију ,Враку , Пилот , Скадар, Сапу, Љеш, Драч и Бар
Ислам се брзо ширио по цијелом региону, а католицизам је био у жалосном стању, како примећује на свом путовању. Његов извештај Ватикану датован под бројем 12-72 , Гаспари каже За очување и образовање народа Пилота и Мирдита , који је толико неупућен да не познаје ни молитву Господњу ни Аве Марија, било би веома корисно и корисно послати им четири свештеника у мисији, ако би Света Конгрегација у својој мудрости удостојила се да пристане на ово. Један свештеник мисије за област Никањи. Два мисионарска свештеника за град Чири који би алтернативно поучавали општу популацију и дјецу у њиховим својствима и мисионара и школских наставника. Још један мисионарски свештеник за село Планти да би ови људи, који су тако залутали од Господа, почели, ако су тако подстакнути да то чине, да слушају ријеч Божију и одступе од својих заблуда и дају плодове достојне покајања. Многи од њих умиру без Светих Тајни због недостатка свештенства, а они свештенослужитељи који су на располагању не могу довољно добро да обављају своје дужности због удаљености од једног насеља до другог У Епархији Пулотској има 581 католички дом, са 4045 католичких душа. Постоје три парохије: у селу Гаши, у селу Бијаца и у селу Планти.Насупрот њима има 481 православни дом са 2309 православних душа у селима Поље ,Врачари и Гушке .Њихов епископ Теофан много је ефикаснији од наших католичких свештеника . Теофан слабо говори италијански али говори одлично грчки и ако му је матерњи језик словено -српски .Он ми је рекао да потиче из једне регије у околини Скадра која датира још од времена Светих Немањића . Ни мало није наклоњен служењу заједничких евхаристијских славља,католика и православних .
У поређењу са другим племенима, војна организација Мирдита је била боље развијена и они су користили све своје снаге да се одупру упадима Османлија и других у то подручје, а такође су га користили за пљачку и препад. Крајем 16.и 17 .викека њима је владао капедан (капетан) Дод Лешко који је погинуо у борби против Османлија, а наслиједио га је његов син Пренк Додо који је учествовао у ратовима на страни Османлија против Грка који су се борили за слободу .
Венецијански амбасадор или балије у Цариграду, Ђироламо Липомано, оптужен је за велеиздају и осуђен у одсуству на смрт од стране Вијећа десеторице. Сенатор Лоренцо Бернардо, и сам бивши венецијански амбасадор у Цариграду (мај 1584 -средина 1587), оптужен је да је отпутовао у главни град Османлија да изврши казну. Бернардо је кренуо из Венеције чамцем 26. априла 1591. По доласку у Скадар , изабрао је ријетко коришћени пут копном кроз земљу како би сачувао тајност своје мисије. Оптужени Липомани је на крају ухапшен и враћен у Венецију. У закључку свог извештаја, Бернардо нам саопштава како је по доласку брода у Драч пао у море и удавио се. Што се тиче Албаније, Бернардо нуди много занимљивих детаља о тадашњем животу у земљи, какав је доживео на свом тајном путовању.Извештај о путовању Лоренца Бернарда, који је раније био јемник у Цариграду и који је сада поново упућен султану Мурату Трећем да тамо борави и, ако успије, да пошаље назад у Венецију витеза Ђиролама Липомана који је оптужен за откривање кнежевима тајне сената и утврђено је да је невјеран својој земљи.Лоренцо у хроници пише
Уторак, 14. марта 1591. године
Рано ујутру, прије него што смо отишли у цркву, стигао је Његово Преосвештенство Лорд Инспектор Флоте Маријан Бици са свим својим величанственим официрима да се опрости од Његове Екселенције Бернарда, који је био обавијештен тек непосредно прије њиховог доласка. Након тога, када је сав пртљаг био утоварен на један чамац, а слуге на други који је припадао коњанику Пелешу Његова Екселенција је ушао у кабину лорда инспектора флоте. Артиљерија са свих галија је салутирала и ми смо кренули ка ушћу реке Дрим да наставимо ка Љешу. Стигли смо за два сата, иако није удаљено више од пет километара . Наше кашњење је узроковано протоком ријеке и чињеницом да смо морали да чекамо друга два брода која су била више натоварена. Ријека извире, као што је већ поменуто, из Охридског језера које производи велике шаране попут оних са језера Гарда , како нам кажу локални становници . Вијуга у трајању од седам дана иако је језеро удаљено само шест километара одавде . Испод Љеша се дијели на два пловна канала који се уливају у море у заливу званом Лодрино (Дрин) по ријеци, један је удаљен шест километара један од другог. Двие гране чине острво са лијепим и плодним пољима за које се каже да је било место Љеш када су њиме владали наши господари Венеције који су послали господара инспектора. Данас је Љеш скромно утврђени замак малог обима. Замак Скендербегов у Љешу је прилично запуштен .Ова област се зове Мирдита Народ Мирдите је поносан и пркосан. На прстима једне руке могу се избројати они који говоре са странцима друге језике осим италијанском .Њихово племе је прилично духовно запуштено али народ није диваљ као у осталим племенима око Љеша и Скадра .
Најзанимљивији историјски феномен Мирдите била је институција такозване капетаније која је била смjештена у Орошу . Капетан је био вођа племена Мирдитија, највиши судски ауторитет, а такође је имао привилегију да представља регион страним силама и контактира са страним конзулима и амбасадорима .Капетани су се с времена на вријеме састајали околним поглаварима брђанских племена решавајући проблеме око узгоја стоке ,жетве пшенице и кукуруза ,дијељења рода винове лозе .Племенски капетани Мирдите састајали су се са племенским поглаварима и када су се дешавали проблеми :рањавања убиства и пљачке .Селами Пулахи о томе је записао у Коментару Дефтера Скадарског санџаката за 1581 .године :
Важна је околност да су Словени, насељавајући Балкан као ратари, и на подручју данашње Албаније запосједали углавном равнице и ријечне долине, препуштајући планине старобалканским сточарима, међу којима су били Власи и преци Албанаца. Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у 16. вијеку. Није било отимања албанске земље ни потискивања, исељавања и уништавања албанског народа. Српско-албански односи у средњем веку могу се пре обележити као симбиоза. У средњовековној српској држави, од последњих деценија 17. вијека, Арбанаси су потпуно интегрисани, како у државноправном тако и у друштвеном смислу. То се односи на албанску властелу и грађане, но исто тако на сељаке-сточаре, који уживају исти статус као и Срби и Власи. Нема дискриминације ни сукоба због народности.што се види на подручјима спајања Срба и Арбанаса на подручју Србо-арбанашке области Мирдите . Српски цар Душан [1331-1355], у складу са средњовјековним схватањима државе, која никада није била националистича у данашњем негативном смислу ријечи, носио је титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.
Према саопштењу овог угледног Албанског Академика јасно се да закључити да сукоб Срба и Албанаца у касном средњем вијеку фактички није постојао а антагонизам у брђанских племенима био је готово сведен на минимум .О томе најбоље говори и заједнички сабор који се одржавао о Тројчин-дану сваке године у граду Орошу,читавих три вијека .
( наставиће се )