Ка­да се са ник­шић­ке ма­ги­стра­ле, не­гдје и бли­зи­ни Жу­те гре­де, скре­не де­сно стиг­не се до Ку­ја­ве. Ма­ло се­ла у Бје­ло­па­вли­ћи­ма, па и у Цр­ној Го­ри, има­ју то­ли­ко ле­ген­ди као Ку­ја­ва. Ка­да би не­ко же­лио са­мо да их чу­је тре­ба­ло би да у Ку­ја­ви про­ве­де до­бар дио сво­га жи­во­та. Ипак, и они ко­ји се у Ку­ја­ви крат­ко за­др­же има­ју шта да ви­де, а пра­во је чу­до да у оп­штин­ским кул­тур­ним и ту­ри­стич­ким пла­но­ви­ма не­ма ни сло­ва о пре­да­њи­ма ко­ја су се на­се­ли­ла у Ку­ја­ви и жи­ве и да­нас упр­кос не­ма­ру и за­бо­ра­ву. Мо­жда је то за­слу­га не­ви­дљи­вих рјеч­них ви­ла ко­је из ду­би­на Зе­те по­не­кад по­тра­же од­мор на оба­ли и ус­пут оби­ђу ку­јав­ска зна­ме­ња. А сва она оби­ље­же­на су кр­стом као свје­до­ком стра­да­ња не­ке­да­шњих жи­те­ља Ку­ја­ве.

Пр­ви од тих кр­сто­ва сра­слих са ка­ме­ном на­ла­зи се на са­мом ула­зу у се­ло. Окру­жен је ши­бљем али се ипак мо­же при­ми­је­ти­ти и из да­љи­не. По пре­да­њу тај ка­мен- крст је гроб прин­це­зе Ку­ја­ве, по ко­јој ово бје­ло­па­влић­ко се­ло но­си име. Прин­це­за Ку­ја­ва би­ла је се­стра жу­па­на Сте­ва­на Не­ма­ње и кне­же­ва Ти­хо­ми­ра, Стра­ци­ми­ра и Ми­ро­сла­ва. Ви­со­ког и пле­ме­ни­тог срп­ско­га ро­да, Ку­ја­ва је на оба­ли Зе­те на­шла свој мир, па се жи­те­љи и да­нас по­но­се сво­јом сред­ње­вје­ков­ном прин­це­зом. Ње­на ми­сти­ка на­шла је сво­је по­што­ва­о­це ме­ђу пи­сци­ма, а по­себ­но је са­чу­ва­на у књи­зи Дра­гу­ти­на Јо­ва­но­ви­ћа „Ку­ја­ва“.

Јо­ва­но­вић на­во­ди да је нај­ста­ри­ји по­мен Ку­ја­ви­ног име­на на­шао у древ­ном ду­кљан­ском ро­до­сло­ву. У том и оста­лим за­пи­си­ма оста­ло је свје­до­чан­ство да је у Ку­ја­ви про­шлост би­ла бур­на и да све што се де­ша­ва­ло у Цр­ној Го­ри, ра­ни­је у Зе­ти и цар­ству ца­ра Ду­ша­на, оста­ви­ло тра­га и у овом се­лу. Је­дан је до­бро са­чу­ван и на­ла­зи се не­што ни­же од Ку­ја­ви­ног гро­ба. На са­мој оба­ли Зе­те на­ла­зи се не­ка­да­шња Ку­ла Бу­ра­зе­ро­ви­ћа, тур­ских ага. Она је по пре­да­њу по­диг­ну­та на те­ме­љи­ма древ­ног не­ма­њић­ког ма­на­сти­ра. У зи­ду ко­ји и да­нас опа­су­је ку­лу, а не­ка­да ма­на­стир, на­ла­зи се још је­дан ка­мен са укле­са­ним кр­стом. Ко зна ко­је ври­је­ме пам­ти тај кр­сто­но­сни ка­мен и ко зна ко­јим под­ви­зи­ма вје­ре је при­су­ство­вао? Ко зна чи­је је су­зе и мо­ли­тве при­ку­пио то­ком вје­ко­ва, спо­јио их у кр­сту на сво­јем обра­зу и са­чу­вао од за­бо­ра­ва? Да­нас је на те­ме­љи­ма бив­шег ма­на­сти­ра и ку­ле по­диг­ну­та ку­ћа. Она и да­ље чу­ва сје­ћа­ње на бур­ну про­шлост, па да не­ма кро­ва ку­ла би би­ла као не­ка­да. И ова­ко про­шлост је са­чу­ва­на и ско­ро се пр­сти­ма мо­же опи­па­ти. О њој при­ча и Зе­та ко­ја се ис­под не­ка­да­шњег ма­на­сти­ра и ку­ле не­ка­ко ши­ри. Као да одав­де до­би­ја не­ко но­во на­дах­ну­ће и ми­стич­ну под­зем­ну енер­ги­ју. Об­но­вље­на мо­ли­тва­ма и ли­тур­ги­јом, Зе­та се ли­је­њо ву­че да­ље пре­ма Ви­шу, До­бром По­љу и Да­ни­лов­гра­ду, чу­ва­ју­ћи и про­но­се­ћи при­чу о ма­на­сти­ру у Ку­ја­ви.

– Дво­рац кне­за Ми­ро­сла­ва у Рав­ни­шту (не­ка­да­шњи на­зив Ку­ја­ве) у два­на­е­стом ви­је­ку су гра­ди­ли при­мор­ски мај­сто­ри, вје­шти зи­да­ри див­них ку­ла и рас­ко­шних па­ла­та. У њи­ма је жи­вје­ла за­но­сна прин­це­за Ку­ја­ва, се­стра ве­ли­ког жу­па­на Сте­ва­на Не­ма­ње, ро­ђе­ног на Риб­ни­ци (Под­го­ри­ца). Зво­ник на уз­ви­ши­ци, осви­је­тљен мје­се­чи­ном, пру­жао је је­дин­ствен при­зор. Он се на­ла­зио на мје­сту да­на­шње Бу­ра­зе­ро­ви­ћа ку­ле, са­гра­ђе­не на ру­ше­ви­на­ма древ­ног ма­на­сти­ра. Уври­је­же­но је ми­шље­ње да ис­под ку­јав­ских Бре­го­ва по­сто­ји је­зе­ро, ко­је јед­ним кра­ком оти­че ис­под Ку­ле Бу­ра­зе­ро­ви­ћа, на Ото­ку, а дру­гим кра­ком ка сје­ве­ру, пре­ма Учи­ће­ви­на­ма – пи­ше Јо­ва­но­вић.

Кр­сто­ви сра­сли у ка­ме­ње као зна­ме­ње ве­ли­ког стра­да­ња, али и об­на­вља­ња, по­су­ти по бје­ло­па­влић­кој рав­ни­ци као да су ве­за са не­ким скри­ве­ним и бо­љим сви­је­том. Док је њих и Зе­те би­ће и пре­да­ња о срп­ској про­шло­сти ово­га кра­ја.

Ле­ген­да чу­ва при­чу о Ку­ја­ви и ње­ној ље­по­ти ко­ја је оча­ра­ла па­сти­ра Ра­де­ту. Знао је Ра­де­та да прин­це­за не мо­же би­ти ње­го­ва, али је љу­бав би­ла ја­ча и ни­је му да­ла ми­ра. На оба­ли Зе­те очај­ни па­стир је да­ни­ма ста­јао и че­као да се на те­ра­си двор­ца по­ја­ви прин­це­за. Ка­да ви­ше ни­је мо­гао да под­не­се жи­вот без Ку­ја­ве, Ра­де­та се ба­цио у вир ко­ји се и да­нас зо­ве Ра­де­ти­на ру­па.

– Због не­уз­вра­ће­не љу­ба­ви па­стир Ра­де­та је скон­чао у мрач­ном ви­ру. За ври­је­ме вр­тло­жних ме­ћа­ва у ћу­дљи­вим но­ћи­ма чу­је се ва­пај­но до­зи­ва­ње: Ра­де­та, а на су­прот­ној стра­ни од­јек је­ца­вог ку­ка­ња Ку­ја­ве. Ра­де­та је упио у се­бе све пу­сте са­ња­ри­је. Као за­стра­ше­на ср­на са тре­пе­ра­вим ср­цем ду­го се чу­ва­ла тај­на, као су­мрач­ни сан, над­ни­јет над то­пле очи и сјет­но ср­це. Во­да је са­чу­ва­ла од­сјај ње­го­ве су­зе и по­след­њи ро­пац да­вље­ни­ка – од­го­нет­нуо је Јо­ва­но­вић тај­ну Ра­де­ти­не ру­пе.

Припремио И.М.

ПС: Овај текст објавио сам у априлу 2017. гоидине у „Дану“. Како тада, тако и данас, причу о Кујави прекрио је коров и српски самозаборав. Да је тако потврђује и слика коју објављујем, а којa је снимљена данас.