Кажу нема гувернера Народне банке који бар једном не пожели да му се лик нађе на некој новчаници. То је обично доказ да је с владарима, научницима, државницима, уметницима дао видљив допринос свом времену. Ретко се то коме деси. Ђорђе Вајферт је један од тих изузетака. Црвена новчаница од 1.000 динара, са његовим ликом, још обрадује просечног грађанина Србије, без обзира на степен девалвације од њене појаве. И Срби ко Срби, одмах на појаву ове банкноте, одреаговали су вицем: Црвеним Вајфертом купиш Вајферта у флаши, попијеш га, онда седнеш у ауто, па кад те полиција заустави, Вајфертом платиш да те не приведу пијаног!

Ко је био овај „посрбљени Шваба“ и шта је учинио за Србију да би заслужио све ово. За живота је био и богат, и сиромашан, али никад одвојен од народа. Огроман новац који је стицао производњом и продајом пива трошио је на отварање рудника широм Србије и на велика доброчинства. Делио је све што је стицао и често је говорио: „Треба давати да би се опет стекло!“

„Пиво лади, душу слади!“, био је слоган за Вајфертово пиво. Народ је додавао: „А из џепа паре вади!“ То је вероватно прва смишљена ЕПП порука у Србији. Ако не рачунамо ону, запамћену, са Малог пијаца: „Прво и прво – јаворово дрво, друго и друго – потрајаће дуго, треће и треће – сломити се неће: кашика лака за сваког сељака!“

Врло брзо схвата да је највећа и најскупља ставка у производњи пива – угаљ, без кога није могла да ради парна машина, и креће у потрагу по Србији – тражи квалитетно налазиште угља. После годину дана, добија концесију на рудник угља у Костолцу. Ова почетничка срећа пробудила је у њему страст за рударством. Наредних година отворио је укупно 11 рудника. Међу њима био је и рудник живе на Авали, отворен 1882, рудник олова – Рупље, рудник злата – Рукмалне.

Улудо је било отварање Топионице у Рипњу надомак Београда, јер рудник живе на Авали готово да је био без руде. Исто је било и са осталим рудницима. До 1895. био је у огромним финансијским проблемима. Већина инвеститора га је напустила, а његови дугови су лагано превазилазили вредност пиваре. На београдској калдрми се испилила изрека – дужан као Вајферт.

Међутим, некако у то време, почиње са опсежним истраживањима у околини Бора. Након почетних лоших резултата, његови рударски инжењери наилазе на добру и богату жицу бакра, најбогатије налазиште у тадашњој Европи. За само неколико година, сеоце Бор постало је велики рударски град, а Вајферт најбогатији човек у Србији.

Крајем маја 1904. године, основана је рударска компанија Француско друштво Борских рудника – концесија „Свети Ђорђе“, у којој је Ђорђе Вајферт имао удео од 31,8 одсто акција.

Овај финансијски успех му је омогућио да прошири и своје пиварско предузеће. Отворио је погоне у Сремској Митровици и Нишу, а његово пиво постало је најпопуларније у Србији. Два пута је освојило златну медаљу за квалитет на Светској изложби пива у Паризу, и то 1889. и 1900. године.

У Србији је било и богатијих људи од Вајферта, али не и привредника с толико предузетничког духа, који би новац стицали и улагали у нове привредне подухвате и толико дарежљиво и несебично га поклањали свом народу.

Својим средствима је Ђорђе Вајферт основао инвалидски фонд „Свети Ђорђе“ и Друштво „Краљ Дечански“ за збрињавање и образовање глуво-неме деце. Омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Финансирао је изградњу болнице за жене и децу у Тиршовој.

Ђорђе Вајферт био је веома свестрана личност. Готово да не постоји област у којој он, на неки начин, није оставио трага. Непосредно пре избијања српско-турског рата 1876-1978, његовим новцем купљени су први топови за артљеријске јединице српске војске.

Током рата био је добровољац у српској коњици. Због показане одважности у преношењу порука између јединица под непријатељском ватром одликован је медаљом за храброст. Од петнаестак највиших одликовања која је добио током живота, по његовој изричитој жељи, ова медаља за храброст била је једина стављена у ковчег с његовим посмртним остацима. Ђорђе Вајферт није био члан ниједне партије и као увек је служио као медијатор у политичким сукобима, уносећи компромис и равнотежу у бурни политички живот Србије. У време Тимочке буне 1883. краљ Милан је осудио на смрт велики број истакнутих Срба који су учествовали у буни. У врло опасној аудијенцији код љутог краља, где је и сам ризиковао да буде оптужен за издају, Вајферт је успео да издејствује да се смртне казне преиначе у временске казне затвора. Овај његов потез помогао је заустављању даљег крвопролића у Србији. На маргинама историјских записа може да се пронађе податак да је 20 година касније, 1903. године, био један од завереника против Александра Обреновића. Поклонио је и 50.000 динара породицама погинулих током преврата.

За време Балканског рата 1912. дошло је до велике оскудице хране у Београду, те је он лично платио и обезбедио 60.000 векни хлеба, које су дељене сиромашним београдским породицама. Српској коњици, која је била његова велика љубав, послао је на фронт вагон пива. Ангажовао се и на помоћи ратним ветеранима и деци ратним сирочићима.

Такође, за време Првог светског рата, у емиграцији на југу Француске, прикупљао је прилоге за српски народ и војску. Занимљиво је да је тада, захваљујући својим приватним и пословним везама, успео да сачува сву имовину Народне банке Србије, којом је руководио из Марсеја. Док Србије физички није било, НБС је у Француској давала кредите и зарађивала новац! Тим новцем је финансирала српску војску у њеном опоравку и слању са Крфа даље на Солунски фронт – открива наш саговорник чињенице о овом великом човеку, чије је груди красило ордење француске Легије части, Албанске споменице, Таковског крста, три Карађорђеве звезде, четири Бела орла…

У добротворне сврхе поклањао је имања. Београдском женском друштву поклонио је земљиште на Дедињу и дао кредитну гаранцију за Дом госпођа Свете Ане. Такође, на Дедињу је уступио, потпуно бесплатно, земљиште за Друштво београдских жена лекара, где су оне уз помоћ жена лекара из Шкотске сазидале болницу. За све време изградње болнице, Вајферт је друштву ставио на располагање свој конто код Народне банке. Финансирао је изградњу болнице за жене и децу у Тиршовој улици у Београду. Српској академији наука и уметности дао је велику донацију, као и гаранцију за кредит за изградњу зграде у данашњој Кнез Михаиловој улици. Помагао је и Удружења гостионичара и хотелијера, Келнерски фонд и Удружење београдских пиљара. Један је од утемељивача Бициклистичког савеза и поклонио им је плац за прву писту која се налазила на месту садашњег Дома Војске Србије. Био је страствен колекционар. Своју веома вредну нумизматичку збирку, наслеђену од породице и допуњену за живота, од 14.000 примерака претежно античког кованог новца, поклонио је Народном музеју Србије и Београдском универзитету. Музеју града Београда оставио је своју веома вредну збирку слика, скица и мапа старог Београда, које је наследио од оца.

Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.

Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука.

Његов тестамент је извршен још за његова живота, а у складу с његовим жељама. Своје огромно богатство оставио је жени Марији и свом најстаријем нећаку Фердинанду Грамбергу, који је уједно био и главни директор свих Вајфертових предузећа. Када је Ђорђе Вајферт умро 12. јануара 1937, све што је поседовао био је џепни сат на златном ланцу, украшен масонским симболима и дијамантска значка за кравату.

Умро је у 87. години живота, 12. јануара 1937. у својој кући у Београду, у Улици војводе Путника бр. 5. Јавном процесијом, у присуству великог броја грађана, његово тело је пренето улицама Београда до обале Дунава, одакле је лађом „Свети Ђорђе“ пребачено у Панчево. Одржана је католичка миса у његовој задужбини, Цркви Свете Ане, а одатле су његови посмртни остаци пренети на немачко гробље у Панчеву. После масонске посмртне службе, положен је у породичну гробницу.

Банкар и предузетник

Вајферт је одиграо кључну улогу у утемељивању и развоју Народне банке Краљевине Србије. Био је њен први вицегувернер од 1884. до 1889, а онда гувернер од 1890. до 1902. и поново од 1912. до 1926. Због ванредних заслуга за развој Народне банке Краљевине Србије и Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изабран је 1926. за доживотног почасног гувернера. Његова имовина која је национализована после Другог светског рата у данашње време се процењује на 12 милијарди долара.

Први плаћао боловања

Као предузетник, он је по много чему био испред свог времена. Изградио је значајну инфраструктуру у Србији. Градио је путеве и пруге којима је повезао своје руднике са главним лукама и комерцијалним центрима. Подигао је радничка насеља, школе, болнице, цркве и млинове. Био је први фабрикант који је својим радницима плаћао боловање. Често је истицао да се труди да однос између њега и запослених буде као да су чланови једне велике породице.

Имао је времена да саслуша и помогне сваком ко би му дошао са неком невољом. Врло често је давао новац и то нигде није бележио, нити је икада спомињао коме је шта дао. Својим радницима је први увео плаћено боловање и осмочасовно радно време. У Костолцу и Бору, сваком ко је имао породицу, дао је стан, 13 ари земље да се хране и бесплатан огрев. Не могу се побројати његове донације – и српској цркви, и Колу српских сестара… Српски патријарх га је и одликовао, иако је он био римокатолик од свог рођења па до смрти. Српска црква му је била врло захвална, јер је био и ктитор три православне цркве. Градио је читаонице, школе, пуно је од свог личног профита трошио да би учинио ползу читавом народу, и био је јако вољен и цењен.

Вајфертов легат нестао у беспућу срамоте

Монографија „Породица Вајферт и пивара у Панчеву“, која се заслугом панчевачког Архива и Фонда Ђорђа Вајферта недавно појавила на српском језику (први пут је штампана 1925, на немачком), вратила је сећање на можда и највећу пљачку једног музеја у Србији, а тај случај је посредно везан за име власника прве пиваре на Балкану и једног од најбогатијих људи свога доба на овим просторима.

Писац поменуте монографије Феликс Милекер, између осталог, помиње и поклон који је између два светска рата Ђорђе Вајферт учинио Београдском универзитету, панчевачкој гимназији и вршачком музеју, давши свакој од ових установа део огромне нумизматичке збирке коју је формирао његов брат Хуго, обогатио отац Игнац, а он довео до нивоа једне од највећих европских збирки металног новца старе Грчке, Рима и Византије.

Почетком 1990. установљено је да је панчевачки део збирке који је премештен из гимназије у музеј – нестао.

Тачније, прича почиње 26. јануара 1990, када у посету панчевачком музеју долазе стручњаци за нумизматику Народног музеја из Београда, са намером да виде Вајфертову збирку. Домаћини их уводе у депо археолошког одељења, и пред њима отварају прву од три кутије са џакчићима у којима је требало да буду новчићи. На запрепашћење присутних, уместо кованица, ту су се налазили некакви каменчићи! Отворене су затим и друге две кутије, и у њима је такође био само шљунак. Крадљивац је, као да је желео да се наруга, оставио – један новчић. Никаквих трагова обијања није било.

У потоњој истрази је установљено да су стручњаци музеја последњи пут видели збирку 1979. године, дакле, 11 година пре но што је стицајем околности откривено да је нестала. Даље, испоставило се да до 1977. Вајфертова збирка чак није ни вођена као власништво музеја, иако је била у његовом депоу.

Љубомир Рељић, који је седамдесетих година био директор панчевачког музеја (а у време откривања похаре кустос београдског Етнографског музеја), открио нам је да је у време када је преузео руковођење панчевачким музејем питао сараднике зашто се Вајфертова збирка не налази у сталној поставци, а одговорено му је да се „не уклапа“ (!?)

Било како било, 1979. обављено је бројање новчића и процена вредности збирке, и то, да апсурд буде потпун, на инсистирање панчевачке филијале Службе друштвеног књиговодства, која је затражила тачан попис имовине музеја и вредност свега што поседује. Тада је установљено да збирка има 6.676 новчића. У монографији музеја из 1973, међутим, пише да је Вајфертова колекција, када је преузета 1949. из гимназије, садржавала 8.013 кованица, 142 папирнате новчанице и 137 медаља и плакета. То значи да је током шест година, између два пописа, из музеја већ било нестало 1337 предмета из збирке, што речито говори с колико бриге се музеј опходио према овом благу. Такође, није постојала ни било каква документација о самој збирци и њеном преузимању, па у музеју нису могли да се сагласе ни о томе које је године она допремљена из гимназије, а нагађања су била у распону од 1949. до 1953. године. Ни о процени вредности збирке није било сагласја: комисија која ју је пописала 1979. одлучила се за износ од 400.000 немачких марака. Било је, међутим, оних који су тврдили да она ни издалека не вреди толико, али и других, који су били упорни у доказивању да она вреди два до три пута више.

Будући да није било индиција да је пљачки претходила провала, полиција је истрагу усмерила према запосленима у панчевачком музеју. Неки од саслушаваних су подвргнути и испитивању на детектору лажи. Један археолог је, док је био прикључен на полиграф, пао у несвест, али све те истражне радње нису довеле до тога да ико буде окривљен за пљачку, нити је против било кога поведен поступак за очигледно немарно поступање у служби. На закључак да је некоме било у интересу да се читава ствар заташка наводи и чињеница да је вест о откривању похаре обелодањена тек два месеца касније. И још један бизаран податак, који смо сазнали од инспектора који је радио на овом случају: експертизом је утврђено да каменчићи који су се налазили у џакчићима у којима је требало да буду новчићи потичу са дунавске обале из околине Ђердапа. Но, ни то није допринело да се круг осумњичених евентуално сузи на особе које су имале везе са тим крајем, у коме се налази и археолошки локалитет Лепенски вир.

Полицијски извори тврде за наш лист да би данас било тешко идентификовати покрадене новчиће, све и кад би их садашњи власник понудио музеју из којег су украдени, будући да у панчевачком музеју не постоје архивирани отисци предмета из Вајфертове збирке.

Када је 1993. у Панчеву одржан симпозијум о легатима у Србији, нестала Вајфертова нумизматичка збирка није ни поменута, а у „Гласнику“ панчевачког музеја из 1996. године у једном раду о нумизматици помиње се „бивша Вајфертова збирка коју је он поклонио панчевачкој гимназији“. Све остало појела је срамота.