Пише: Иван Милошевић

Гледам слике са Божићног пријема у храму Христовог васкрсења у Подгорици. И падају ми неке мисли на памет, Боже ме сачувај и опрости! Двије трећине позваних или ту негдје су бивши чланови Савеза комуниста и њихови данашњи идеолошки потомци! За неке знам да су носили комунистички барјак, а и данас се њиме поносе. Ови млађи не крију да су из породица партизанских носилаца споменица и граде своју политичку и животну каријеру на темељима АВНОЈ-а, УДБЕ и ОЗНЕ. И како то они данас постадоше вјерници и молитвеници, први уз скуте цркве, свештеника и митрополита! 

Боже опрости, али нешто ме фисну по лијевој страни када на пријему видјех Јакова Милатовића. Не тако давно био је на Тјентишту, поклонио се сјенима комуниста, а нешто раније је и изјавио да за њега нема ревизије историје Другог свјетског рата! Али, ето га на пријему, пије рујно вино са владикама и осталима и рекло би се таквог вјерника Црна Гора није рађала! 

Нешто се питам, уколико нема ревизије Другог свјетског рата онда је некадашњи митрополит Јоаникије Липовац, као и осталих преко 100 свештеника, које су убили комунисти, и даље сарадници окупатора и ратни злочинци. Тако барем каже комунистичка теорија и пракса, која је оштрила зубе на цркви и свештеницима. Бацала их је у јаме, бријала браде, претварала храмове у штале и образовала омладину да је религија опијум за народ и илузија за сиромашне, а уз то и глупе. Па, уколико Јаков каже да нема ревизије историје Другог свјетског рата, јер су комунисти писали историју по правди и истини, онда су митрополит Јоаникије Липовац и свештеници страдали од комуниста, уистину били сарадници Њемаца и ратни злочинци! 

Уколико нема ревизије, шта онда Јаков ради на пријему и коју пјесму изводи или вјежба глас преко ње! Уколико је на страни комуниста и њихове историје Другог свјетског рата, онда помирења са црквом, свештеницима и опијумом за убоги народ нема и не треба да је буде. Јер по комунистима је све јасно – митрополит Јоаникије је убијен јер је био сарадник окупатора и ратни злочинац, а то важи и за свештенике и калуђере које су комунисти убијали гдје су стигли! 

И како онда са таквим интелектуалним предубјеђењем одете на Божићни пријем и разговарате братски са данашњим миотрополитом који је насљедник и духовни сљедбеник баш тог Јоаникија Липовца, чак је као монашко узео баш његово име. Исто важи за већину гостију на Божићном пријему. Бриди ли их њих савјест због грехова њихових идеолошких предака или и за њих нема ревизије Другог свјетског рата? Нешто ми се чини да и они дијеле Јаковљеве ставове о Другом свјетском рату и немају намјере да их мијењају. Па и нека их не мијењају, али шта онда раде на Божићном пријему и сликају се са садашњим митрополитом? 

Боже, опрости моје грешне мисли и нађи утјеху за моје погане идеје, али ми се чини да је на пријему извршен тест на ревизију историје да би многи пали и да би се прије приклонили Брозу и Моши, него што би затражили да се њихови идеолошки преци изведу пред суд правде и Бога због убиства митрополита Јоаникија Липовца и тадашњих свештеника. Остао би након текста тек понеки сто са људима око њега, а остали би били без игдје икога! 

Прелиставам и даље слике са пријема и тек након прелиставајућег маратона видим и понеког који је од почетка био на страни ревизије историје Другог свјетског рата и заговарао је и борио се за вриједности због којих је митрополит Јоаникије Липовац убијен. Међутим  тих слика је мало и угуше их потпуно оне друге са већ поменутим идеолошким авнојевским ставом! 

Наравно, Црна Гора треба да се помири, да заборавимо подјеле и да коначно почемо да дишемо једним плућама и радујемо се истом радошћу и духовном поуком. Међутим, за то је потребна практична, али и духовна ревизија историје Другог свјетског рата и постављање митрополита Јоаникија Липовца и осталих свештеника тамо гдје припадају, а то никако није у групу сарадника окупатора и ратних злочинаца! 

Боже, опрости, грешне су моје мисли, али ми падоше на памет прелиставајући албум гостију овогодишњег пријема за Божић у храму Христовог васкрсења. И знам да никоме неће користити, па ни мени, али не знам шпта бих са собом да ово не рекох. 

Боже, наш Господе, опрости!