Пише :Дејан Бешовић
У папирима – заоставштини Марка Миљанова пронађена је биљешка о шесторици браће, али дијелом под другим именима осим оних које су саопштили Хан и Гопчевић. Тамо, наиме, стоји да је Кећа Понтин имао шест синова: Озра, Пипа, Краса, Васу, Оту и Бону. Прва четири су била од његове прве, а последња два од његове друге жене Данице . У тој биљешци се даље наводи да је Кећа у Затријербач дошао негдје са сјевера „низ корито ријеке Цијевне“. У овој верзији, као што видимо, појављују се Озро и Ото уместо Лазара и Мркоте (из прве верзије). Међутим, чинило се да је и сам Миљанов вјеровао да постоје петорица браће, без Бона (родоначелника Бонкећа у Затријепчу), што је било вјероватније.
Осим онога што је Марко Миљанов саопштио, други су забиљежили и причу о постојању само петорице браће: Васе, Красе, Озре, Пипе и Оте, да би временом од Краса израсла племена Краснићи (Миљанов пише Крастенићи) и Ота (Хотићи ). Ота , Васа, Озра и Пипа племена Васојевићи, Озринићи и Пипери.
Едита Дархам, на сопственим путовањима 1908. године по хотским планинама , забиљежила је причу о Гегу Лазару, који је стигао тринаест генерација раније, бјежећи од османског освајања из непознате регије Босне. Људи који су већ били насељени кад је Гег Лазар стигао у данашње Хоте описани су као Анаси, са којима се Хот могао вјенчати јер нису били у патрилинијски везама, јер како је Хот био племе истог патрилинеарног поријекла, није се вјенчавало унутар племена. Два племена с којима су се Хоти редовно вјенчавали били су Кастрати и затријебачко братство Бекај, којима Бан Кећо није био предак. Према истој је причи племе Груда претходило Хотима као насељена заједница тога подручја. Старац Мараш који је испричао ту причу, није знао датум насељавања Хота, али описао га је након изградње цркве Груда, коју је Дархам смјестила у годину 1528. Овај Гег Лазар био је брат Пипа, Васе и Краса, предака Пипера, Васојевића. и Краснића.
Дархамова је ову причу о миграцији на југ пронађену у усменим предањима многих малесорских српских племена повезала с османским освајањем Босне 1463. У њеној хипотези 1463. као година почетка миграције могла би се узети 1528. година као година коначног насељавања. Неколико година након истраживања Дархамове , истраживање Константина Јиречека у венецијанским државним архивима открило је да се појам планине Хота на том подручју појавио много раније (1474. године), од датума доласка Гега Лазара у усменим предањима . Каснија истраживања пружиће одређени податак о најранијим подацима о Хотима на њиховом данашњем мјесту 1414. године и више детаља у дефтеру венецијанског Скадра 1416. – 1417. године. Ову чињеницу Дархам признаје у свом дјелу о племенском поријеклу, законима и обичајима Балкана из 1928. године и напомиње да је племе Анаси морало бити бројно.Она ће записати у својој студији „Старо племе Анаса су Срби из околине Скадра који су избјегли у планине после прве најезде Турака и битке на Марици 1371.године. То племе нема никаквих додирних тачака са Илирима већ је чисто српско православно племе словенског поријекла .
Милан Шуфлеј, који је помагао Јиречековом истраживању, у свом раду „Срби и Арбанаси” (1925.) помакнуо је истраживање још даље од усмених извештаја и њихове интерпретације према компаративном приступу с историјским подацима. Топоним Хотина Гора (Хотске горе) у Плавском и Гусињском подручју на сливу ријеке Лим 1330. године први је спомен имена Хоти у повијесним записима у дечанским хрисовуљама. Шуффлаи ову регију сматра изворним подручјем насеља Хоти из које су се преселили према југу. У истом су раздобљу и други албанолози попут Ернеста Цоззија и Зефа Валентинија, који су проучавали албанску племенску структуру, дошли до истог опћег закључка. Архивски записи такође објашњавају долазак са сјевера, детаље приче и везе са таквим територијама. Доиста, албанске пастирске заједнице с подручја Плав-а премјештале су своја стада у Босни током зимских мјесеци, а затим су се у прољеће и љетне мјесеце враћале на своја природна пасишта.Милан Шуфлеј, који је помагао Јиречековом истраживању, у свом раду „Срби и Арбанаси” (1925.) покренио је истраживање још даље од усмених извештаја и њихове интерпретације према компаративном приступу са историјским подацима. Топоним Хотина Гора (Хотске горе) у Плавском и Гусињском подручју на сливу ријеке Лим 1330. године први је спомен имена Хоти у историјским записима дечанске хрисовуље. Шуфлај ову регију сматра изворним подручјем насеља Хоти из које су се насељавали према југу. У истом су раздобљу и други албанолози попут Ернеста Ћосје и Зефа Валентинија, који су проучавали албанску племенску структуру, дошли до истог истог закључка. Архивски записи такође објашњавају долазак са сјевера, са детаљима приче и везе са јужним територијама. Заиста хотске пастирске заједнице с подручја Плава премјештале су своја стада у Босни током зимских мјесеци, а затим су се у прољеће и љетне мјесеце враћале на своја природна пасишта.
Каснији цјеловити преводи османских дефтера такође су показали да се успркос хронолошким одступањима и другим грешкама усмена народна традиција заиста темељи на стварним историјским ликовима. На пример, 1974. Селами Пулаха који је превео са османског турског и објавио дефтер Скадарског санџака 1485. године, открива је да се у нахији (заједници) Кучи (која је укључивала и Затријебач) налази насеље Банкек и то у Хотској нахији , са Станком Кећом на челу. Ови топоними одражавају традицију бана Кеће, који је био утемељитељ племена Хоти и Гега Лазара , директног претка племена.
Недвосмислено се закључује да су Хоти Српско православно племе,са свим етнолошким и антрополошким одликама осталих српских племена . Католички свештеник потоњи кардинал у Скадру Микел Колићи рођени брат фашистичког идеолога Ернеста Колићија ће године 1938 записати у Скадарском зборнику (Koleksioni Shkodran ) стр . 19-20 : Ми никада нисмо били никав други народ осим Срби староседиоци Кучких планина ,који смо се вјековима борили за слободу са осталом нашом браћом „
У часопису Илирија одговорио му је нико други до рођени брат Ернест Колићи под псеудонимом Борижани : Свештеник Микел Колићи је у жестокој заблуди . Како знам да није Српски плаћеник већ прелепћени човјек молићу поменутог да не износи полуистине које могу да буду фаталне не само за нас Албанце католике већ и за католике на Балкану.Ми смо срца Илирије .То срце је промислом Божијим походио Папа Никола Други покрстивши нас Илирске Албанце у вјеру праву католичку .Код Свештеника Колићија примјећује шизматичке особине да своје негира на уштрб Српских аспирација према Албанској етничкој територији “ Ilirja Shkodra 2-5/66 -1939 .
Не знајући о коме се ради Свештеник Микел Колићи одговорио је у Католичком вјеснику свом брату Ернесту :
„Године 1912., цијела племена Груда и Хота, уз велике дјелове Кастрата, Шкреља и Климента, подржали су Црну Гору у Балканским ратовима. Године 1913. Никола Први Петровић – Његош Сокола -Драга Бација првака Хота и Груда је именовао командантом Скадра. У Скадру је остао да живи све до своје смрти 1920. године.Опасне ненаучне или да будем прецизнији фашистичке тезе Борижанија( Ернеста Колићија прим Д.Б.) заиста могу бити фаталне за цио Балкан ,као што су фаталне и идеје Бенита Мусолинија и његовог „млађег брата “ Адолфа Хитлера “ Kisha Katolike Shkodra Buletini 22-1939 .
Борижани ће му одговорити :
Хот је насеље у бившој општини Кастрат у сјеверној Албанији. Центар је албанског племена Хоти, једног од најстаријих у сјеверној Албанији јер је према албанском канону (канун) оно прво албанско племе гдје се јавља племенско окупљање о посебним догађајима и ситуацијама. У позадини се види дугачак залив Скадарског језера који се назива и Хотско језеро, одн. Ђири и Хотит, на албанском (Ђир=залив ) Ilirja Shkodra 2-5/7 -1939 .
Тако започиње реализација Ватиканског и Британског пројекта стварања вештачке албанске народности,која нема утемељење у науци. Како другачије објаснити један догађај који је готово заборављен у српској историји а који свједочи колико су Британци били заинтересовани за решавање Албанског питања : Године 1890 .барјактара Хотског Чун Мулу примила је британска Краљица Викторија Хановерска даровавши му 2000 златних фунти .
(наставиће се )
