Пише : Дејан Бешовић
Када се помињу преци појединих племена, некако се намеће мисао да ли су ови, или бар неки од њих, у вријеме почетка образовања племенских заједница били и старјешине појединих сточарских катунских организација (као што је вјероватно случај са Васом Хотом ) То је и због чињенице да су се ови мотиви о сродству појединих племена очигледно кретали. А управо тако су се некада кретале (катунске) пастирске заједнице. Занимљиво је да се неки детаљи понављају у овим предањима. То је, на пример, нечије дуго лутање (кретање), или бјежање; затим ниоткуда долазак удовице са дјететом; полубраћа, хромост појединаца. У овим и сличним мотивима свакако има општих и старих елемената.
Друго, познато је, опет, да су некада у неким породицама биле насљедне титуле старешина (катунари, челници, кнезови). Катун је као организација имао породичне (сродничке) везе унутар себе, а по другима је био и организован на одговарајући војнички начин. Зато, када један катун, који има и свог челника, порасте у броју, тај катун се сасвим природно дијели на два-три па читри нова катуна. Јасно је да ће браћа или синови претходног катунског старјешине, по праву насљеђа, постати или остати старјешине новоформиране катунске групе, односно новоподијељеног катуна као организације. А од катунских група у прошлости су се најчешће формирале племенске заједнице.
Извјесно је, међутим, да су на стварање таквих традиција пресудно утицале одговарајуће историјске околности. Наиме, у „разборитим“ временима, када је државна власт, посебно у удаљеним крајевима, била слаба или непостојећа и када је преовладао закон силе и право јачег, тај народ је, нужно и природно, почео да се позива и ослања на свакога. друго. Нарочито су они слабији апеловали на јачег. Јер у таквим условима појединац је вриједио и јак колико је била његова заједница и бројна „родбина“. У таквим приликама је морало бити позивања „рођацима“. Тада су и измишљани рођаци . А рођацима, посебно онима који су у невољи, по племенским мјерилима, треба помоћи, бранити их. То је захтијевала обавеза сродства (да крв није вода). Зато је крвно сродство, кумско сродство и припадност у невољи једноставно било пресудно . То је било потребно свим странама, реципрочно. Већ смо поменули да се у такозваној патријархалној зони посебно цијенило сродство које је долазило „по крви“, односно по мушкој линији. Што су се људи више удаљавали од накнадно пронађеног и утврђеног „сродства” током времена, то је оно више добијало своју „историјску” истину у причама и казивањима. Осим тога, то није могло и није хтјело да се провјери.
Хоти су племе у данашњој сјеверној Албанији, чији припадници живе у сјеверној Албанији, на југу Црне Горе и на Косову и Метохији.
Хоти се први пут помињу 1330. године „у катуну Љеша Хота“ у Дечанској Хрисовуљи .Краљ Стефан Урош III Дечански, син краља Милутина, отац цара Душана, подигао је 1330. године задужбину манастир Дечане. Том приликом је издао хрисовуљу у циљу утврђивања правног статуса задужбине и регулисања статуса становништва, њихових права и обавеза на манастирским посједима. Побројани су посједи који припадају манастиру и мушко становништво на имањима. Све од Белог Дрима до Комова у Црној Гори, и од Пећи до ријеке Валбоне (у данашњој Албанији) припало је манастиру Дечани. Хрисовуља је написана у канцеларији краљевог двора у Породимљу на Косову и у њој разликујемо катуне Хоте и Клименте ,Матагуже, Куче и Бушате
Хоти су у почетку су живјели у Хотским брдима (Хотској планини) одакле су се полагано спуштали према равници. Њихова снага је почела да долази до изражаја на самом истеку 14. вијека, у балшићко доба, у моменту када су Млеци 1396. године завладали Скадром и лијевом страном Бојане. Према уговору који су тада потписали Венеција и Ђурађ Други Стратимировић -Балшић, млетачка територија се протезала пријезерјем све до Зетске равнице, до подручја Матагужа – које се простирало негдје до брда Хума. У таквим околностима, Хоти су као једна од „ратничких породица“ или „самосталних општина“, добили на значају, особито од избијања Првог скадарског рата између Балше Трећег и Млетака 1403. године.Најстарији познати помен Хота у Дубровачкој архиви забељежен је 1474. године када је област гдје живе Хоти споменут на латинском језику као montanea ottanorum (планина Хоти).Маријан Болица (Mariano Bolizza) (1570—1624) 1614. године у свом извјештају о Скадарском санџаку биљежи племе Хоти са 212 домаћинстава и 600 чланова на чијем је челу био Мараш Папа,православни бољар и кнез . Године 1658. седам већ уобличених племена Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Клименти, Хоти и Груде су се придружили Млетачкој републици, успостављајући савез „Седам барјака“, у борби против Османлија.
Природно-географски услови готово да су истовјетни у Црној Гори и сјеверној Албанији.
Дуго у прошлости овдје су владале исте историјске прилике. Сјеверну Арбанију су у средњем вијеку држали, а свакако и насељавали, зетски Срби. Престоница породице Војислављевић била је у Скадру, у такозваној Доњој Зети. Отуда, према Арбанији, бројни називи мјеста српског поријекла (према Селишчеву, 1934, више од хиљаду а према Брајовићу око три ипо хиљаде ) као и исти начин живота јединственог народа. Отуда су извесни разлози међусобног сродства.
За вријеме Турака, због посебних политичких, пореских и економских прилика у сјеверној Албанији и Црној Гори, локално становништво почиње да се организује у племенске заједнице тзв.племена.То је била нека врста самоодбране и самобитности локалног становништва од стране отоманске администрације. Углавном су хришћани били организовани у племенске заједнице, које су личиле на мале државе, које брину о својим члановима и штите их. Оне су, дакле, биле више територијалне него сродничке организације. Они који би прихватили ислам нису имали потребу, осим када је државна (турска) власт била потпуно слаба, за самоорганизовањем јер их је штитила нова држава и њихова нова вјера – ислам, која је била државна религија у Турској . Временом су племена стварала своју, наравно, традиционалну историју, а донекле и свој особени морал и понашање саплеменика. Онај ко се придржавао племенског поријетка и правила могао је рачунати на пуну подршку свог племена. Такво племе ће штитити, осветити се, памтити. Уосталом, познато је да народ на одређеном простору, у одређеном времену, има своју, посебну историју у којој су, на одговарајући начин, и сами активно учествовали.Већ смо рекли да су углавном хришћанске скупине организоване у племенске заједнице. Рецимо године 1694. Хоти и Кучи су били у савезу , а у 18. вијеку Хоти и Клименти не само да су помагали Куче и Васојевиће у борби против Турака, већ су после тог неуспјешног рата, Клименти побјегли из завичаја. Чак се и Васојевићев војвода Миљан Вуков/ић/, крајем 19.вијека , обраћао поглаварима племена Краснићи Арбанона (како пише Марко Миљанов ).
Лазар Томановић је записао да су многи од малесорских племена, дошавши у Подгорицу, задржали „ако не већина православље, онда сви макар српски језик“. Хоти су по његовим наводима „донедвано српски зборили (почетком 20. вијека ). Павле Ровински пише да су се „Хоти дуго држали своје народности и вјере, али су касније попустили као и да их тада још има 20 породица које су православне вјере и говоре српским језиком“ .Средином 19. вијека аустријски конзул у Скадру Хан је записао народну причу, коју доносимо скраћено: Неки Арбанас, по имену Кећ,побегао је од Турака и дошао у крај који ће касније бити звани Пипери. Ту се настанио и ту се родило шест синова: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипер. А кад су му синови порасли, један од њих у свађи је убио комшију. Отац, стари и оронули, и најмлађи син Пипер, иначе хроми, помириће се са породицом убијеног“ Временом су од тог најмлађег израсли Пиперси. Остала браћа су, у страху од освете, после убиства одмах побјегла у Затријебач (данашњи Кучи). Лазар и Бан ће ту остати да би временом у крајевима на левој страни Цијевне из Лазара израсли Хоти, а од Бана у Затријепчу Бонкећа. Нешто касније и Меркот ће се вратити у родни крај, па ће из њега потом израсти Мрке у Пиперима.Андрија Јовићевић наводи и верзију да је Лазар био отац оних пет синова: Пипа, Васе, Хоте, Краса и петог чије је име заборављено. Он иначе наглашава да се у Црној Гори „много прича“ да је било петорица не шесторица браће. Постоји и верзија да су била четири брата :Васо, Красо, Ото и Озро и да није сигурно да им је Пипо брат. Стефан Балевић говори о четворици, међу којима је и Пипо, али не и Озро. У Пиперима је Јован Ердељановић забиљежио предање о четири брата: Пипу, Озру, Васи и Оту, који су били синови Николе Гојкова, који је са дјецом побјегао из Пирота пред Турцима, а Ердељановића верзија, наводи да су дошли из Призрена.
Средином 19. вијека француски конзул у Скадру, Хенар, који је иначе много писао о сјеверној Арбанији, испричао је мотив народне песме која говори о Васи, Хасу и Колашу као о три рођена брата, од којих су наводно израсла племена Васојевићи, Ашани и Колашинци.
У дјелу познатог француског историчара Хекарта , Histoire et deskription de la Haute Albanie on Jegarie, Paris (1859). стр. 171–5 јасно се наводи да су „Хоти Српско православно племе које говори српским језиком а као писмо користе ћирилицу Њемачки историчар Хесе каже у свом раду о Балкану „Историја Срба Балкана “ : „Хоти не знају ни једну ријеч гегељонског- званог Малесорски језик.Ту нема помена о тосканском језику .Они се споразумијевају на Српском језику а сви документи који додуше нису бројни су на српском језику а печати су израђени махом у манастирским оџаклијама.“ -Историја Срба Балкана ,Берлин 1907 .године стр.66/70 .
Код Андрије Јовићевића читамо :
„Услиједио је буран дводеценијски период током кога је започело и њихово ширење и племенско заокруживање. Експанзија је, поред осталог, резултирала и сукобом са Матагужима око територије 1413-1414. године, приликом чега је страдало неколико Хота. Након што им је Балша Трећи наручио „да су добили што су тражили“, дошло је до заоштравања односа са зетским господаром и одметања једне веље групе Хота која је пришла Млецима. Хотско незадовољство се осећало и у наредним деценијама, у којима је истакнуту улогу играо Јунко Хот“ У Морачком поменику , Јунко Хот се помиње 1432. као „одметник“ деспота Ђурђа Бранковића, кога су Млеци прихватили и називали витезом“ Стефан Вукчић Косача је запосјео је Зету 1441. године и изнова придобио Јунка Хота, додијеливши му три села. Деспотов војвода је посредовао 1445. године у измирењу Хота с Матагужима, када је међу њима утврђена и међа. Хоти се помињу 1455. године у врањинском уговору који је Стефаница Црнојевић потписао са Млецима, скупа са главарима 51 „самосталне општине“ („ратничке породице“, „катуна“) из Горње Зете. Хоти су дошли у сукоб са Иваном Црнојевићем 1467. године, због чега им је овај узео таоце да би их задржао у покорности. Негдје у то вријеме хотски главар Бан Хот је, у Иванбегово име, посредовао у рјешавању граничног спора између Подгоричана и Груде, за шта је добио 50 оваца и једног коња.
У тим годинама Хоти су око себе већ били окупили неколико сусједних катуна са којима су били повезани родбинским и другим везама. Ради се о Тихомирима, Михаљанима, Побрежанима, Божанима, Љубичитама и Кећима који су у врањинском уговору (1455) били наведени као „самосталне општине“ („катуни“, „ратничке породице“). Према турском дефтеру из 1497. године, ти катуни су већ били обухваћени хотском племенском територијом коју су Османлије прихватиле као Хотски нахију
