Пише: Дејан Бешовић
Повлачењем Балшића са власти, Зетом су завладали Црнојевићи, једна нова феудална породица, која ће одиграти значајну улогу не само у одбрани отаџбине од турских насртаја, већ и у културном погледу. Како је у међувремену Скадар пао под турску власт (1479), Цројевићи премјештају престоноци Зете у Жабљак, на Скадарском језеру, наспрам самом Скадру, а у очекивању повољног момента да се поново врате у старославну престоницу Зете од прије 500 година.
Како се зна, Турци су дефинитивно заузели Скадар 1479. године. Тако је Сакадар, који је пуних 500 година био престоница Зете, пада у руке Турака, који су у овом нападу, као и у свим претходним, па и у наредним, помагали Албанци, не само као регрутовани војници, већ и као најамници (арнаути, мерценари), па и као башибозуци.
Историчар Марин Барлети, који је учествовао у одбрани Скадра од труског напада 1479. године, писао је и објавио у Венецији читаву књигу о тој борби. Он каже “да су град бранили Срби под командом Данила Јуричића, а не како Албанци данас тврде да су то чинили њихови преци под командом Леке Дукађиновића “. Тада су се у Скадру Албанци могли избројати на прстима једне руке. Наравно, као и свугде, после турске окупације, они ће заузети огњишта побијених Срба, Грка и Влаха. Од непобијених, један дио ће протјерати, а други ће асимиловати и тако у 18-19 вијеку они ће бројчано надвладати у Скадру. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је у данашњој сјеверној Албанији, у вријеме 15-16. вијека „становништво било у већини српско“.
И пошто је пао у руке Турцима, Скадром су наставили да владају Срби из владајуће породице Црнојевића. Наиме, Станиша, син Ивана Црнојевића, пошао је у Истанбул код турског султана и примио ислам. Вратио се са новим именом Скендер-бег и владао Скадром под труском заставом.Скадар је одбио два велика Турска напада, 1474. и 1478-1479. Сломивши херојску одбрану, Турци су освојили Скадар 1479. По освајању, град је био разорен, а већина становништва је избегла. Скадар је постао главни град турског вилајета.
У 15-ом вијеку, основана је мања административна јединица, санџак, са центром у Скадру. Град је почео да напредује на занатству: производњи свиле, тканина, оружја и сребрних предмета. У граду је изграђен базар и мост преко ријеке Кир, дуг преко 100 метара, на 13 лукова.
Скадар је био културни и национални центар у 16. вијеку. Библиотека у Бушату, изграђена 1840-их, била је мјесто окупљања ослободилаца Скадра . Оснивана су културна удружења и друштва писаца у граду, као Башкими (Срез ) и Агими (Зора). Прве албанске новине и часописи штампани су у Скадру. Млетачка породица Маруби била је пионир фотографије у Албанији и оставила преко 150.000 негатива из периода албанске борбе за независност, као и слика живота у српским градовима Скадру и Љешу на прелазу из 19. у 20. вијек.
Скадром и северном Албанијом владали су чланови три феудалне породице: у 16. вијеку. Дукађиновићи ( Дукађини), у 16 .вијеку. Махмудбеговићи, у 18. и почетком 19. вијека. Бушатлије (Бушатли) у борби за очување аутономије, током 16. вијека често су долазии у сукоб са скадарским санџак-беговима: у Љешкопољу 1603, у Морачи 1645, у Вртијељки 1685 против Сулејман паше Бушатлије, у Кучима 1688, и Тузима 1701 .године . У 18. вијеку Скадар је два пута био изолован због појаве куге (1761. и 1770.). Кара Махмуд паша, поријеклом од Црнојевића, сматрао је да је Црна Гора његова и тражио је као своју баштину, али је поражен у бици на Мартинићима 1796. Исте године погинуо је у бици код села Круси.У Скадру и околини има много православних цркава, манастира и других споменика, углавном у рушевинама. На јужној страни језера, у Крајини св. Владимира, испод планине Тарабоша, налазе се рушевине храма Св. Богородице („Пречиста Крајина“), гдје су у Зети сахрањени српски кнез Владимир и његова жена Косара (легендарни Владимир и Косара из Летописа попа Дукљанина). У Срђу срцу Бојане налазе се рушевине цркве коју су на темељима старијег храма подигли краљица Јелена Анжујска и њени синови краљеви Милутин и Драгутин у 13. вијеку. У овој цркви сахрањени су зетски краљ Михаило и његов син Бодин. У селу Плавници на источној страни језера налазе се рушевине цркве Светог Јована, који се помиње у вријеме св. Сава. На острву Врањина у Скадру некада је постојао манастир у коме је једно вријеме било сједиште Зетске митрополије. На острву Бешка налазе се рушевине старије цркве и црквице коју је 1404. године подигла Јела, жена Ђурђа Стратимировића и ћерка кнеза Лазара. По предању, подигла је и цркву Св. Николе у селима Врања код Хумског Блата (крајња јужна/јужна тачка Скадарског језера) и Гостиљу код Плавнице. На острву Кому стоји црква Пресвете Богородице у којој су гробови Љеша Црнојевића, војводе деспота Стевана и госпође Маре, његове жене. У селу Бериславцима, на источној страни језера, биле су палате Балшића, а испод града Скадра, на реци Дримац, била је палата Немањића, где су (будући цар) Душан, његов син Стефан Урош Трећи (Свети Стефан Дечански) и Ђурађ Балшић је живјели с прекидима. То властелинство се помиње и 1416. године.
У историјским епским пјесмама опјевани су Мрњавчевићи као ктитори и господари Скадра („Градња Скадра“, „Женидба краља Вукашина“), од којих води поријекло Краљевић Марко. У једној албанској варијанти, градитељ Скадра је епски јунак Роса, а на зидинама се гради његова сестра Фа (епонимни јунак средњовековног имена града – Росафа). Историјске, а посебно српске и муслиманске епске пјесме, много су ближе званичној фактографији. Није прескочен ниједан важан догађај везан за скадарске везире и њихову политику према Србима : битка на Крусима 1796.године као и битка на Делиграду године 1806.
Први корак у настанку будуће Црне Горе направио је војвода, а касније и владика дајбапски, српски и грилски Мркш Крстовић . Збирни назив за њега и неколико села данашње Зете био је Матагуж. Мркша је један од 4 сина Павла „Орловића“, Стањевића, Јована, потомка Стефана Немање, рођеног у Дрепу у Прапратни и крштеног у Цркви Срђу (данас Ширђ ) на Бојани у цркви Светих Срђа и Вакха, и далеки потомак Вукана, тј. Цар Ликиније, по коме је град Лицинијум добио име, тј. Улцињ. Владика Мркша га је купио од босанског краља Остоје 1419. године. „монте де Корно“, назван по брду које данас носи име Криви Врх, касније названо Станисалићи и Корнет. То је потврђено у уговору деспота Ђурђа Вуковића и Млетачке републике у Смедереву 14. августа. 1435. године. Уз то имање, 5 села је добило је назив „Катоне Цернагоре“. То су Бери, Крусе, Остриње (по Остросу касније Десика), Големати и Горичани. Многе породице и господари тих села, тачније њихови преци су одувијек имали станове на обронцима Ловћена и око Ставора, у документу из 1435. године. “Монтана Цернагоре”. Тој групи села ускоро ће се придружити и Комани, њихове комшије из Љешанске Црне Горе, у сада новој области, Црној Гори са становима на Шиљавици и шире. Територијално, та нова Црна Гора пресјекла је стару Лушку жупанију на два дијела, што се јасно види из трећег скадарског дефтера 1685 .године . Не улазећи у детаље како је тај крај средином и крајем 17. вијека мијењао власнике, треба напоменути да је од 1465. године и даље за вријеме Ивана Црнојевића била је под непосредном управом два кнеза, тачније Кефалије. Доњи дио ће носити име Дражевине, а горњи Комани, у саставу Зете Црнојевића, тада распоређених по Стефановим државама, Немањићи, Душанов законик и Византија.
Године 1479. читаву Зету осваја Османско царство. После неуспелог устанка 1480. г. ипак су се 1482. године из познатих разлога вратили из Италије Иван Црнојевић и Лека Дукађиновић, а из Јакина Иван, тачније Анкона. Нова, знатно смањена Зета настала је западно, углавном, од Мораче и Зете. У формирању те нове Зете, поред Ивана Црнојевића, била су и три Стањевића, стари војвода српских деспота, правник (Јудек) Никола Аркилупис, Кефалија, са својим синовима војводама Вуком и Ђурђем. Године 1485. Иван Црнојевић шаље султану Бајазиту свог најмлађег сина Станишу са војском заставом и кефалоном Црне Горе Андрију Стањевића. Сви они су се потурчили, наводи се у трећем скадарском дефтеру . Станиша је добио име Скендер и титулу бега, а Андрија име Ахмет и титулу баше, тј. војвода. Иван Црнојевић постао је вазал Османског царства уз обавезу плаћања данака од 55.000 акчи. Ово је отприлике вриједност једног великог стада од 1000 оваца. На чело Црне Горе у Зети постављен је Андријин брат, најмлађи син Калогеоргије, Ђура, Драшко, родоначелник љешанских Вукчевића. Он ће касније после 1492. г. да замијени свог нећака Радослава Богданова, по предању Болеј, из Љешњана Стањевића . После смрти Ивана Црнојевића, који је сахрањен у црквици Св. Петра у манастиру на Ћипуру, Ђурађ Црнојевић је преузео обавезу вазала и трибута, а Стефан Црнојевић је преузео управу над мирнијим, југоисточним дијелом Зете, који је укључивао и Црну Гору. Негде крајем 1492. г или почетком 1493. године. позната из традиционалне историографије, завера и убиство „Радула Влаха“. “Свих осморо учесника је добило азил у новом манастиру на Цетињу у којем су живјели и Црнојевићи, а они којима су биле крваве руке су се замонашили” Од тих осам, 4 .су Стањевићи: Драшко, тј. свештеномонах Макарије, млади монах Мардарије Први, Ускоковић те Божидар и Никола Грк, два брата Вукшевићи. Познавајући принцип штампе од раније током бројних посета, посебно Стањевићу, Венецији, узели су пресу за маслиново уље, Макарије је направио уметке, ливали су калупе за штампу, писма и жигове од неког племенитог црног метала на мјесту које се касније звало Типољевар у Грбљу, на путу од утврђивања Стањевић ка Котору, изрезбарили неколико дрвених плоча за штампу, неке у или испред. Град Стањевић код Побора, издавачки процес и прављење боја им је од раније био веома познат, исклесали су око 4000 фино обрађених дрвених дасака за корице, тестерили око 2000. кожа, купио око 14 товара папира широм околног Медитерана и штампао око 2000 књига до децембра. 1496. године Када је након 4 године од султана стигао очекивани позив за суђење, како су Османлије по својим законима и обичајима урадиле, све је било спремно за евакуацију штампарије .Скадар је у то вријеме имао крипто -штампарију која ће публиковати први илустровани часопис на Српском језику Александриду још у 17. вијеку . Тај часопис је у Београд донио познати српски сликар академик Коста Милићевић -Врачанин,оснивач модерног српског сликарства , крајем 19 .вијека и сачувана је до данас .
