Пише: Дејан Бешовић
Први скадарски рат је вођен око Скадра и градова у Зетском приморју између Балше III Балшића (1403—1421) и Млетачке републике. Отпочео је у јануару 1405. године побуном локалног становништва против млетачке власти, а окончан је у новембру 1412. године мировним уговором којим је стање враћено на оно од прије почетка рата.
Ђурађ II Стратимировић је 1396. године Млечанима уступио област око Скадра, за накнаду од 1000 дуката годишње и војну помоћ, у случају отоманског напада на његове земље.
Повод за рат било је настојање Балше III да поврати градове које је његов отац Ђурађ II (1385—1403), предао Млечанима 1396. године за накнаду од 1.000 дуката годишње и обаћање да ће му пружити војну помоћ, у случају Отоманског напада. Због ових посједа су Млечани и Балша касније поново водили рат и Други скадарски рат.
Током прве фазе рата, Балша је успио да искористи побуну становништва и овлада градовима око Скадра, али је већ током љета изгубио Будву, Бар, Улцињ и Дриваст. Рат је настављен без већих борби и освајања, до самог краја, када је Балша успио да поврати Бар (1412).
Почетком 1405. године избила је велика побуна локалног становништва у Скадарском крају против млетачке власти. Разлог за њу лежао је у бахатом и осионом понашању млетачке власти, које се манифестовало конфисковањем имања која су потом дијељена млетачким присталицама, ускраћивањем права православним црквама на простору под врховном влашћу Венеције и низом других злоупотреба власти. У овај сукоб се укључио Балша III (1403—1421) који је настојао да поврати градове које је његов отац, Ђурађ II Стратимировић, својевремено уступио Млечанима (1396), да би се заштитио од отоманске најезде. Он је успио да искористи побуну и преузму контролу над дијелом градова око Скадра.
Млетачки одговор је услиједио почетком љета исте године, када је у тај дио Јадрана упућен капетан Марин Каравела, који је успио да допреми појачања млетачком гарнизону у Скадру. Поред тога, он је добио циљ да се повеже са Балшиним противницима и покуша да их привуче на млетачку страну у рату. Каравела је започео преговоре и са приморским градовим који су признавали Балшину власт и успео је да, служећи се и разним обећањима и обманама постигне да они признају млетачку власт. На тај начин, Млечани су задобили Будву, Бар и Улцињ, а нешто касније је Балша изгубио и Дриваст.
Такав развој ситуације је навео Балшу да помоћ у борбама затражи од Султана Сулејмана а помагао му је и кнез Вук Лазаревић. Млечани су, са друге стране, поклонима у новцу и посједима привлачили савезнике на своју страну, али им није пошло за руком да на њихову страну пређу Ђурашевићи (током 1406. и 1407. године). Без обзира на то, вођење рата је настављено без већих битака и јасног победника.У овом периоду започели су и преговори око склапања мира, а у њих се као посредник укључио и српски деспот Стефан. Он је прво у мају 1406. године посредовао код Млечана, затим и у јуну 1407. године током преговора код Бара, када је заједно са сестром Маром и Никитом Топијама требало да гарантује да ће Балша испунити обавезе, али мир није склопљен јер су Млечани пристали да врате само Будву. Нова рунда преговора је довела до склапања мировног уговора у јуну 1408. године. Према његовим одредбама, Балша је требало да призна Млечанима Улцињ и Бар, док је су они њему требали да врате обалу од Луштице до граница Марије Ратачке, са Будвом, Паштровићима и соланама. Без обзира на потписе обје стране и гаранције јемаца, овај уговор није реализован и конфликт је настављен.
Почетком 1409. године, Которани су поново покушали да се ставе под врховну власт Венеције, због страха да би се град нашао под директним притиском Балше, уколико он овлада Луштицом, што је предвиђао уговор из јуна 1408. године. Поред тога, Млечани су у јуну склопили мир са Султаном Сулејманом, којим су се они обавезали да му плаћају харач, а он је њима признао посједе у Зетском приморју. Међутим, преломни моменат током 1409. године одиграо се у јулу, када су Млечани за 100.000 дуката од Владислава Напуљског откупили његова права на Далмацију, чиме су дошли у директан сукоб са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким (1387—1437), коме је Владислав спорио право на угарски престо.
Нова рунда преговора је започета током 1409. године, када је Балшина мајка Јелена преговарала у Венецији о миру. Мировни уговор није склопљен, али је у октобру закључено примирје на годину дана. Међутим и тај договор је прије краја године престао да важи, на млетачко настојање.
Жигмунд је у јесен 1411. године отпочео рат против Млетачке републике, а крајем године се Балшина мајка Јелена преудала за Сандаља Хранића, који је полагао право на град Котор, који је у то доба преговарао са Млечанима о признавању њихове врховне власти. У оваквом развоју ситуације, Млечани су пристали на преговоре и у априлу 1412. године су у Венецију стигли представници Балше и његовог новог очуха, који је посредовао у преговорима. У исто вријеме он је заузео Бар, да би извршио додатни притисак на Млечане. После предаје Бара Балши, Млечани су пристали на склапање мира у новембру 1412. године. Према његовим одредбама, обије стране су се усагласиле да се стање врати на оно прије почетка ратних сукоба односно да Млечани врате Балши Будву и Улцињ, као и да наставе да му исплаћују годишњу ренту од 1.000 дуката.
Други скадарски рат је вођен око Скадра и градова у Зетском приморју, прво између Балше III Балшића (1403—1421) и Млетачке републике, а после његове смрти 18.04.1421. године, рат је наставио његов ујак и насљедник Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402 -деспот 1402—1427). Рат је отпочео 1419.године .
Повод за рат било је настојање Балше III да поврати градове које је његов отац Ђурађ II (1385—1403), предао Млечанима 1396. године за накнаду од 1.000 дуката годишње и обаћање да ће му пружити војну помоћ, у случају Отоманског напада. Због ових посједа су Млечани и Балша већ водили рат -Први скадарски рат, између 1405. и 1412. године, који је окончан без јасног побједника.Током прве фазе рата, Балша је успио да овлада Дривастом, али је изгубио Будву, да би после његове смрти Млечани повратили Дриваст и преузели Улцињ и Бар. Његов насљедник Стефан је пробао прво да преговорима постигне мир, а након њихове пропасти је заузео Дриваст и Бар. Рат је настављен српским опсадама Скадра (1422. и 1423) које су зараћене стране вратиле за преговарачки сто, што је довело до потписивања Скадарског мира којим су окончане борбе.Претходни сукоб око Скадра и околних градова, окончан је без побједника, крајем 1412. године. Млечани су се налазили у рату са Османлијама, а угарски краљ Жигмунд (1387—1437) је 1418. године обновио непријатељства према њима. Ову ситуацију је покушао да искористи Балша и поврати спорне градове. Почетком 1419. године, он је наредио да се похапсе сви млетачки трговци у његовој држави и у марту је упао у област око Скадра и Дриваста. Он је до краја маја заузео сам град Дриваст, док му је тврђава пружала отпор још неколико мјесеци, до краја августа. После тога је отпочео са градњом утврђења код светог Николе на ушћу Бојане и код светог Срђа, да би њима могао да контролише пловидбу бродова ријеком Бојаном, а сматрало се да ће његов следећи циљ бити Љеш.Млетачка реакција је услиједила веома брзо. Већ у априлу је понуђена награда за хватање Балше III, која ће до краја рата нарасти до цифре од 8.000 дуката. Поред тога, њиховом капетану је наређено да допреми помоћ њиховим градовима, отпочне са нападима на Балшину територију, као и да покуша да нађе људе који су спремни да се боре против њега. Они су такође, локалним османским господарима понудили 5.000 дуката и такозвани Скадарски порез за побједу у рату са Балшом и предаје његових посједа њима.
Глобалне прилике су измијениле у млетачку корист почетком новембра, када су потписали мир са султаном Мехмедом I (1413—1421), а једна од његових одредби је обавезивала Османлије да бране млетачке посједе на тлу данашње Албаније. Њима су пришли и Которани, који су у јулу 1419. године понудили да признају млетачки суверенитет и помогну им у борбама против Балше. Договор је склопљен у мају 1420. године, а млетачки капетан Јадранског мора Пјетро Лоредан је у јулу исте године свечано примио кључева града. Он је након тога послао појачања у Скадар и заузео Будву. Сами Которани су такође отпочели са нападима, тако да су током јесени и поред великог отпора локалног становништва, заузели Светомихољску превлаку и Луштицу.
Крајем 1420. и почетком 1421. године, Балша и Ђурашевићи су упали и опустошили околину Котора, што је довело и до побуне локалног становништва у Грбљу, против которске управе.
Почетком 1421. године долази до обнове мировних преговора, али су они завршени неуспјехом. Млечани су током пролећа покушали да преко Сандаља Хранића поврате изгубљене посједе и нудили су му приходе које је раније добијао од Котора, уколико буде успио да утиче на Балшу да их врати, али ни та иницијатива није успјела. Балшини посланици су у априлу поново били у Венецији, у покушају да постигну договор о условима мира. Ови преговори су такође завршени неуспјехом, јер су Млетачке власти одбијале да врате Будву и Луштицу. Поред тога, на њихов чврст став утицале су вијести о томе да је Балша Трећи тешко болестан и надали су се да ће са његовим насљедником лакше доћи до повољнијег мира. Пошто Балша није имао мушке дјеце, питање је било и ко ће га наследити, а Млечани су сматрали да би то могао да буде његов последњи живи мушки сродник, његов брат од стрица Стефан де Маромонте, који је био познат као несталан човек и авантуриста.
Сам Балша тешко болестан отишао код свог ујака и српског деспота Стефана Лазаревића, предао му Зету на управу и 28.04. 1420 .године је преминуо на његовом двору. Балшину смрт искористили су Млечани да поново овладају Дривастом, а потом и Улцињем и Баром, чиме су под своју контролу ставили цјелокупно Зетско приморје, јер су у борбама са Балшом заузели Будву, а Котор се сам ставио под њихову власт године 1420. Против њих, своје право на Балшине посједе је истакао и војвода Сандаљ Хранић, а своју област су почели да шире и Ђурашевићи из Зетског залеђа. Међутим, Стефановим укључивањем у дешавања у Зети, Ђурашевићи су га признали за врховног господара и постали његове војводе Ђурађа и Љеша, док му је Сандаљ Хранић препустио борбу са Млечанима.
Деспот Стефан Лазаревић није одмах започео борбу у Зети, вјероватно и због смрти султана Мехмеда I 26.05. тачније доласка на власт његовог сина Мурата II (1421—1451), коју су Византинци покушали да спријече. Он је прво покушао да преговорима постигне мир у Зети, али је паралелно обављао и војне припреме. Пошто Млечани нису пристали да му врате Балшине посједе, он је у августу заузео Дриваст и дошао под Бар, док су Ђурашевићи заузели Светомихољску превлаку и Грбаљ. После почетка нових преговора које су иницирали Млечани и њиховог отезања, Стефан је у новембру заузео Бар и склопио са метачким представницима примирје на пола године. Након тога је напустио Зету у којој је оставио војводу Мазарека да њом управља из Бара.Идуће 1422.године , док је примирје још било на снази, Стефан је у Венецију упутио војводу Витка да обнови преговоре о миру. Он је захтијевао да му се врате сви посједи Балшића у Зети, почевши од Скадра, док су Млечани тражили да им Стефан врати градове и области које је заузео претходне године. Током преговора, захтјеви обије стране су се смањили и постигнут је дјелимичан договор, али мир ипак није постигнут . Истовремено, Млечани у Скадру су вршили припреме и снабдијевали град за евентуалну опсаду, док је војвода Мазарек подигао низ утврђења дуж Бојане, да би контролисао бродове који њом плове. У другој половини године деспотове трупе су заузеле су Скадар који се нашао у тешкој ситуацији, али се она распала у децембру исте године. Млечани су у једном ноћном испаду напали једно од српских утврђења крај Бојане, недалеко од Светог Срђа. Његови браниоци су због мрака помислили да их је напала надмоћна млетачка војска, због чега су побјегли, након чега су нападачи запалили њихово утврђење. Ово је створило панику и у главном дијелу српске војске, која је такође побјегла и напустила скадарску област. Повлачење српске опсаде, Млечани су искористили да прошире своју власт на неке предјеле око Бојане и изврше нападе на посједе Улцињана ,лојалних Стефану Лазаревићу, а у прољеће 1423. године на њихову страну су прешли Паштровићи, који су за то награђени новцем и тканинама.
Борбе у приморју је Стефан препустио свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, који је на челу српске војске, у којој је било и 8.000 коњаника, почетком љета 1423. године заузео Скадар. Он је обновио утврђења дуж Бојане, а на њеном ушћу је развукао ланац којим је Скадар и физички одсјечен од мора. Нова српска опсада је приморала Млечане да обнове мировне преговоре који су довели 12.августа 1423.године ,до склапања Скадарског мира, према коме су Стефану признати Бар и Дриваст,1.000 дуката годишње као и Балшићима, Млечани су се обавезали да му врате Будву и солане на Грбљу, а његовим трупама ће бити омогућен несметан прелазак преко њихове територије. Са друге стране, Млечанима су потврђени Котор, Улцињ и Скадар.
Иако је споразум потписан, до његове реализације није дошло због низа неријешених питања, али до нових борби није дошло. Преговори су настављени наредних година, прво годину дана касније у августу 1424. године у Плани, потом током лета 1425. године у Венецији, да би коначан мир био потписан 22.04.1426. године у Вучитрну, између Ђурђа Бранковића са једне и скадарског капетана Франческа Квирина, са друге стране.Вучитрнски мир је био базиран на претходно потписаном Скадарском миру и касније су га ратификовали деспот Стефан 22.јула .1426 .године и Млетачки сенат 03.фебруара .1427.године .
Током самог рата, Котор је самоиницијативно пришао Млечанима, тако да се и он може подвести под њихове добитке из Другог скадарског рата. Са друге стране, деспот Стефан је успио да поврати Бар, Будву и Луштицу, које је Балша држао на почетку рата.
Млечани су пристали да Стефану признају освајања и Скадарски данак од 1.000 дуката годишње, док је Витко пристао на то да им се призна право на Скадар. Проблем је настао око контроле непосредне околине градова које су држали Млечани, јер су обје стране то тражиле за себе.
Штој ,Врака ,Каменица и Хан Хотски остали су у саставу државе Балшића и њихових сукцесора Бранковића- уговором од 28.јуна 1427 .године између Ђурђа Бранковића и Стелиса Мазрекија изасланика млечана .
