Сепаратизам има своја верна уточишта – ободе Србије, области са мултиетничким становништвом, где су се демографске разлике, културолошке и етничке тензије показале плодним тлом за подривање државне стабилности. Пример је Косово и Метохија – историјско и културно срце српске државе. Због свог географског положаја, али и односа комунистичких власти према овој територији, српски народ је деценијама трпео терор албанског становништва. У тренуцима распада Југославије, када је постало очигледно шта је мета западне агенде, тај исти Колективни запад је упоредо са муслиманима у Босни и Херцеговини и Хрватима у Хрватској, од Албанаца створио терористичко оружје за потребе сламања Србије.

ОД КОСОВА ПРЕКО ЦРНЕ ГОРЕ ДО РАШКЕ

Након што су годинама војно, логистички, оперативно и финансијски помагали терористичке јединице ОВК, иако су једно време и код њих фигурирале као терористичка организација, САД су на челу са НАТО организовале рат против Србије, протеравши са територије Косова и Метохије преко 200 хиљада Срба. Број несталих и страдалих се мерио хиљадама, а након завршетка бомбардовања и потписивања Резолуције 1244, Косово и Метохија су остали вечна тачка западних уцена и алат за контролу и унутарње и спољне политике државе Србије.

Убрзо након рата 1999. године десио се још један сепартистички испад- Црна Гора је затражила независност, а „нови народ“ утопљен у аутошовинизам, почео је дубоко да презире сопствено порекло, признавајући једино појам Црногорац, црногорски језик, црногорско писмо…

Муслимани у Рашкој области, коју они деценијама називају Санџак, показали су амбиције да се одвоје од Србије и заснују сопствену државу. Уз директну подршку Турске, односно НАТО и власти из Сарајева које су под директном контролом САД, те опасне идеје све више јачају.

Међутим, оно чиме ћемо се бавити у овом тексту а уско је повезано са наведеним процесима је – аутономна покрајина Војводина, односно северна Србија.

БУЂЕЊЕ АУТОНОМАША

Покрети војвођанских аутономаша нису новијег датума, и интензитет њиховог деловања мењао се у зависности од политичке ситуације. После петооктобарских промена та идеја била је изузетно јака. У периоду владавине демократа, „Војводина република“ је чекала своје проглашење са већ спремном заставом, химном и статутом. Замах не чуди, будући да су демократе биле продужена рука САД и Европске уније. Данас тај покрет, иако наизглед пригушен, по први пут после дужег времена показује озбиљну концентрацију својих снага. Идеје и циљеви су истина замаскирани другим наративима, па на кретивним и разноврсним протестима доминирају питања екологије и грађанских права, но крајњи циљ је посве другачији.

Као централна фигура и тачка окупљања јесте стара перјаница аутономаштва, универзитетски професор Динко Грухоњић. Хрват из Бања Луке, бивши председник НУНС-а, један од оснивача НУНВ, и један од активних учесника и организатора иницијативе РЕКОМ – познате по свим антисрпским акцијама и огромној подршци хрватских лидера. Укратко реч је о особи која деценијама након дезертерства из Бања Луке, отворено и активно учествује у свим антисрпским акцијама дубоко супротстављеним државним и националним интересима Републике Србије.

ЗА И ПРОТИВ ГРУХОЊИЋА

Крајем прошле и почетком ове године, Грухоњић је са својим сарадницима, ваљда јер је неко са стране проценио да је куцнуо час, поново почео активно да организује трибине у Србији, региону, посебно у Хрватској. Можда те трибине са којих је одјекивао наратив мржње према држави која га је прихватила, одшколовала и запослила, не би ни биле запажене у мејнстриму да овај овековечени србоморзац није са њих вређао јасеновачке жртве и ширио аутономашке идеје о „слободној републици Војводини“, где неће бити ни Срба нити Српске православне цркве.

Поред Ане Лалић, директорке „Независног удружења новинара Војводине“, Недима Сејдиновића који је остао део надзорног одбора у НУНС-у, мета овог професора посебно су били студенти, које је преко својих дубоких веза у новинарским удружењима и бројним пројектима кроз НВО упошљавао и индоктринирао наративима који одговарају аутономашкој школи. Након скандала уприличеног на једној од трибина, на Филозофском факултету у Новом Саду десио се раздор. Мултуетничка средина, цела Војводина, а посебно Нови Сад, показала се осетљивом на теме попут српства или српских жртава. Један број национално орјентисаних студената затражио је да се формира етичка комисија а Грухоњић отпусти.

Иницијативи се придружио и велики број српских националиста, већина српских покрета и појединаца, чак и део владајуће коалиције. Реакције на Динкове фашистичке изјаве долазиле су и од страних политичара и активиста који су били згрожени речником једног универзитетског професора.

Ефраим Зуроф, познати ловац на нацисте и директор Центра Симон Визентал оштро је осудио поступке Грухоњића, истичући да је исмевање жртава Јасеновца крајње неприхватљиво и да је такво понашање у супротности са свим моралним и академским стандардима. “Србија мора да уведе закон који ће кажњавати овакве ствари. Ако постоје закони који кажњавају вређање других нација, онда још оштрији мора бити закон који ће санкционисати вређање жртава усташког и нацистичког режима,” рекао је Зуроф.

УЗ ХИЛА ПРОТИВ СПЦ

Блокада факултета трајала је неколико дана, а током блокаде, прозападни медији су учврстили позиције нових младих лидера и студентских организација које подржавају Грухоњића. Међу њима, наравно нашао се и чувени тројац Мила Пајић, Никола Ристић и вечити или лажни студент Иван Бјелић. Иако без икакве харизме и уочљивих квалитета, ово троје студената прозападни медији испромовисали су још за време „студентских протеста“ због наводне крађе гласова у септембру 2023. Посебно интересантно било је њихово занимање за резултате београдских избора будући да ниједно од ово троје нити је рођено у Београду, нити живи у Београду. Једино што их веже за Београд јесу НВО „Кровна организација младих“, „Иницијатива младих за људска права“ , ЛГБТ организација „Да се зна“ (позната и по томе што су њени чланови ухапшени са већом количином наркотика) , медиј „Дојче веле“, студентске организације „Став“ и бројни други центри за подизање новца од стране западних спонзора, за све оне акције које су уследиле након децембра 2023.

Када је све деловало да ће правда бити задовољена а Грухоњић санкционисан, будући да је против њега поднета и кривична пријава од стране правног заступника странке Заветници, Драгослава Љубичановића, на сцену је ступио тзв колонијални управник државе Србије, амерички амбасадор Кристофер Хил који је јавно подржао и ставио до знања режиму да је Грухоњић, као и његове антисрпске активности, под заштитом и спонзорством САД.

Истовремено, Нови Сад постаје епицентар још једног збивања. Иста група окупљена око Грухоњића, Покрет Браво Мирана Погачара, Брајан Брковић, бројни студенти који су захваљујући Грухоњићу израсли у аутошовинисте и поносне атеисте, све прозападне НВО и прозападна опозиција дигли су се против Српске православне цркве и изградње цркве на Лиману. Црква је требало да буде посвећена Светим мученицима бачким који су пострадали јануарских дана 1942, али и свим страдалницима од 1941. – окупације Бачке- па до завршетка Другог светског рата.

ЗАМКА ЗА НАРОД

Не чекајући реч одборника и стручњака за планирање, медијску расправу покренули су самопрозвани „Независни чланови месне заједнице Лиман“. Једна од изнетих замерки тицала се тога да цркви није место на зеленој површини у близини Штранда „најлепшег купалишта на Дунаву“, јер ће својом појавом нарушити околни пејзаж. План изградње до даљњег је обустављен, али ситуација у Новом Саду је нагло почела да се мења.

Још стари транспаренти нису били одложени у оставе а почели су нови протести против рудника литијума и Рио Тинта. Месецима је прозападна опозиција покушавала да прикупи политичке поене, невладине организације су се надгорњавале и свађале која ће смислити бољи план за дестабилизацију Србије, међутим како је време пролазило, народ је уочавао да је по среди замка. Они првобитно заинтересовани само за екологију одбили су да буду инструмент у државном преврату који је Запад кроз трулу коалицију спремао. Протести су се осипали, све док плаћени активисти нису остали потпуно сами и огољени.

То их није спречило да наставе, уосталом, за разлику од остатка народа, они су за своје акције плаћени. Протесте су претворили у акције за насилну промену државног поретка. Блокиране су поједине саобраћајнице, мостови, пруге, неки активисти су ишли у екстрем радикализма где су њихове идеје биле у рангу терористичких, па је дошло до хапшења. Затим су се протести против литијума претворили у протесте за правду за ухапшене активисте и њихово хитно пуштање на слободу.

ПОМОЋ У НЕВОЉИ-ОД ЕКОЛОГИЈЕ ДО СТОЧАРСТВА

Интересантно да су протести везани за литијум претворени у изборе за новог лидера међу већ прекаљеним стручњацима за изборну крађу, изградњу цркве на Лиману, демократију, људска права, заговарање идеје о Србима као геноцидном народу, ЛГБТ идеологији, одбрани Динка Грухоњића, помоћи просветарима…Међу кандидатима нашао се и Динков тројац, напрасно стручан и за екологију – Мила, Ристић и Бјелић које су прозападни медији, на челу са Слобом Георгијевим, произвели у хероје антилитијумског марша док су наводно пешачили од Београда до Горњих Недељица.

И сам Нови Сад био је епицентар протеста који су били изузетно посећени. На страну горак укус посетилаца када им се обратила Динкова ученица, али и то је само део процеса. Док су протести око литијума били у јеку, незадовољство су изразили пољопривредници. Читав НВО сектор и прозападна опозиција појурили су да понуде помоћ, заборављајући да су сточарство и пољопривреда десетковани за време демократа до те мере да опоравак још увек траје. Не треба два пута погађати да су протести почели у Војводини. Као особа која је започела протесте означен је извесни Владимир Вишић кога обавештајне структуре Србије повезују са хрватским интересним групама.

Занимљиво је да је Вишић на недавно одржаним локалним изборима био кандидат за одборника на опозиционој листи “Могуће је”, коју су чинили “Србија центар” (СрЦе), Зелено-леви фронт (ЗЛФ), Нови ДСС и Народни покрет Србије (НПС). Како су медији тада извештавали, Вишићев материјални статус је драстично промењен, чему је допринело и то што је добио право да обрађује пољопривредно земљиште у власништву Римокатоличке цркве, али и одлука да се политички активира. Наравно да је подршку опозиције одмах добио, да су најављене блокаде путева, исценирана привођења и хапшења и да је у свему томе интерес пронашао и тројац Динка Грухоњића.

ОД СТИСНУТЕ ПЕСНИЦЕ ДО КРВАВЕ ШАКЕ

Када се чинило да наступа време затишја и да опозиција престројава и бира мете протеста, од старог Савског моста, преко зграде Генералштаба до хотела Југославије, Србију је погодила страшна трагедија. Под још увек неразјашњеним околностима, у Новом Саду пала је тек реновирана надстрешница на Железничкој станици. Том приликом страдало је петнаесторо, претежно, младих људи, међу којима су биле и две мале девојчице. Двоје преживелих остаће трајни инвалиди.

Before the victims’ bodies were even buried, pro-Western opposition and NGO activists pounced like vultures. Marina, Janko Veselinović, Goran Ješić, Bojan Pajtić, Dinko Gruhonjić, and Miša Bačulov—linked by the same autonomist hub—raised their banners. The only ones missing were Nenad Čanak and Aleksandra Jerkov, but even without them, the outcome was dismal. Without a shred of dignity for the victims, a spontaneous public protest was turned into another political confrontation with the regime.

Још док тела жртава нису ни сахрањена, прозападна опозиција и НВО активисти су попут лешинара покренули акцију. Мариника, Јанко Веселиновић, Горан Јешић, Бојан Пајтић, Динко Грухоњић, Миша Бачулов које везује исто аутономашко гнездо, подигли су барјаке. Недостајали су само Ненад Чанак и Александра Јерков, али и без њих је епилог био тужан. Без трунке достојанства према жртвама, спонтани протест народа претворили су у још један политички обрачун са режимом. Уследили су сукоби са полицијом, уништавање просторија Српске напредне странке, руинирања градске куће и довожење цистерне са фекалијама којима су поливали град. Резултат је био хапшење Горана Јешића и Мише Бачулова. Протести су се наставили и следећег дана, само овог пута уприличен је и перформанс крвавих руку. Нешто што је у свету које су жртве Колективног запада познато колико и песница отпора и „америчка демократија“.

ОДЕЛО БЕЗ КРВАВХ ФЛЕКА

Међутим, главна концентрација снага и нешто ка чему су гравитирали активисти, и политички и цивилни, била је Војводина. Без артикулисаних захтева, процес је текао од истовремене блокаде Тужилаштва у Новом Саду и захтева да се истрага заврши „сад и одмах“ те да се осумњичени и они којима је без истраге и суда пресудила опозиција „ухапсе и казне сад и одмах“ све до коначног захтева који и јесте сврха сваког протеста – хитна смена тренутног режима.

Када су уследила хапшења, дошло је до потпуне шизофреније. Блокада Тужилаштва у Новом Саду била је провидна представа одиграна у сарадњи са истим Тужилаштвом, будући да се на његовом челу налази тужилац Бранислав Лепотић који је прошао све курсеве у организацији УСАИД. Реч је о особи која се налази под потпуном контролом америчке амбасаде и своје шефице Загорке Доловац. Те две особе у читавом случају нико од гласноговорника опозиције ни у једном тренутку није поменуо. Да је којим случајем било надлежно Више јавно тужилаштво у Београду, несумњиво би цела Србија била облепљена плакатима Ненада Стефановића са крвавим флекама и потписом „убица“.

У креирању хаоса где су и сами активисти почели да губе конце, започети су протести због рушења старог Савског моста, хотела Југославије, Генералштаба, притворених активиста ( од којих је један и Иван Бјелић)… Од Београда, до Новог Сада… Ипак, читава опозиција, изузев једног мањег дела који је остао у Београду да жали стари Савски мост, остала је фокусирана на Нови Сад и Војводину.

ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

Осим улице где је очигледна нетрпељивост прозападне опозиције према сваком ко не дели уверење да би режим требало да се свргне, друго поље за изазивање нестабилности постале су друштвене мреже. Претње се упућују не само присталицама режима и СНС, већ дословно сваком ко укаже да је пут којим иду послушници Запада идентичан оном у Грузији, или још горе Украјини – пут без повратка.

Очигледно да је реч о јасно осмишљеној стратегији чији је циљ потпуна дестабилизација и увод у грађански рат. Стање у којем више нема стабилности, економске и социјалне сигурности одговара Западу у чијем плану су цементирање независности тзв Косова, немири у Рашкој, можда припајање тзв Прешевске долине Косову и Метохији, и најзад оно о чему сањају „јунаци“ овог текста – „Војводина Република“.

Историјски образац сепаратизма на ободима Србије јасан је и добро документован: од Косова и Метохије, преко Црне Горе, до Рашке области. Све ове тачке служиле су и служе као полигон за тестирање слабости државе. Западне структуре покушавају Србију да држе у перманентном стању кризе. Протести и политички сукоби нису сами по себи циљ. Ради се о постепеном слабљењу државног јединства, губитку поверења у институције и урушавању националног идентитета.

Ако се овај процес не заустави, Војводина би могла да постане ново Косово – регион који више није само економски и културни центар, већ тачка сукоба и предмет западног геополитичког инжењеринга .