Пише: Милија Пајковић

 Беранска гимназија, основана, 1913. године, веома је брзо постала једна од најбољих школских установа у Црној Гори, али и знатно шире. Један од главних разлога за то била је и једна истинска ниска врсних предавача и то са разних страна и из различитих крајева, обогаћена и прогнаним царским руским стручњацима, официрима, умјетницима, који су спас од комунистичког и бољшевистичког бича нашли на нашим просторима. Веома је незахвално спомињење неког од тих предавача без разлога, сем ако није у питању ријеч само о њему, јер се у противном  потискују они и оне који помен, такође, итекако, заслужују, а слично је и са ученицима и ученицама те установе.  Међутим, упркос таквој чињеници,  с времена на вријеме, појаве се они који себи дају за право да одређују који су то најбољи и најпознатији ђаци и професори у историји гимназије. Не само да је то противно правилном расуђивању и писању, него изазива и смијех, јер се наводе све исти ђаци, као да није било бољих и познатијих од њих. Очигледно да им је мјерило за такве наводе  припадност и приврженост споменутих СКЈ и ,,револуцији“, иако неки од њих, као изузетно слаби ученици, нијесу могли да наставе учење у беранској гимназији, него су спас потражили даље, и то, чак, у више различитих градова.

А оно што не може нико оповргнути и порећи јесте то да је међу најпознатијим и најбољим предавачима у историји беранске гимназије, свакако и др Слободан Томовић, који је ђаке учио тајнама философије, логике и психологије. Професор Томовић је рођен у Матешеву, Колашин, 1929. године, од оца Велимира, професора књижевности и историје и мајке Олге, рођене Вуковић из Берана. Учење у основној школи је завршио у Матешеву, а гимназијско у Колашину, Беранама и у Никшићу, због селидби породице. Студије чисте философије је уписао и окончао на Философском факултету у Београду, на којем је 1973. године одбранио докторски рад о Његошевој философији. У вријеме кад је вршен његов прогон од стране комуниста и кад му је забрањено студирање, наставио је учење на Богословском факултету, такође у Београду.

Своје школовање више пута је прекидао због ратних прилика, али и због тога што је у неколико наврата хапшен због својих ставова против комунизма и осуђиван је од стране војних, редовних и дисциплинских судова. Своју просвјетну дјелатност започео је као гимназијски професор философије, психологије и логике у Пећи, Смедеревској Паланци, у Беранама и у Подгорици. Редовни професор Универзитета Црне Горе постао је 1979. године, а узгред је био, све до 1992. године, научни уредник за све области Енциклопедије Југославије, а седам љета је обављао дужност министра вјера у Влади Црне Горе. Објавио је више књига и око 800 разних стручних чланака, предговора и осврта. Уснуо је у Господу 2016. године у Подгорици, а сахрањен је по сопственој жељи у Матешеву, у Планиници, гдје је и започео његов животни круг и гдје се, ето, и заокружио.

А ове године објављене су његове успомене разврстане и сређене под насловом ,,Грађански рат у Црној Гори“, на 302. странице, које је приређивач склопио у двије цјелине.  Увод за књигу је написао пјесник и академик Матија Бећковић, док је уводно слово потписано од стране самог Томовића у којем напомиње да је све изречено једноставно, готово народним језиком, без философских осврта и појашњења, а све у циљу што лакшег поимања тако сложених и замршених дешавања. Преглед дјела, што  се тиче језикословља, извршио је познати књижевник Миладин Ћулафић из Београда, који је рођен у Горњим Лугама код Андријевице, а иначе и сам некадашњи ученик беранске гимназије, који је тада и започео свој озбиљнији литерарни рад.

Цијели ток казивања преточеног у танане успомене и присјећања у  првом дијелу књиге, зналачки вођен, без сувишних детаља и запажања, сем оних чији је циљ да задрже нашу пажњу, нараста од сажетог и кратког увода о прецима, породици, дјетињству, младости, све до изненадних ратних страхота са превирањима и злочинима које је  то велико зло носило у својем огромном црном торбаку. Све то виђење и сви ти утисци јесу они виђени очима једног дјетета, дјечака и младића који је прескочио туђом вољом дјетињство са свим оним његовим играма и безазленошћу и који је сазрио уз мирис барута и уз ужас погибија и нестанка оних најмилијих!

Читалац сазнаје да су значајну улогу у његовом одрастању поред дједа Перише, официра старе црногорске војске, баке Петране-Пуће, оца Велимира, мајке Олге, стрица Мираша, одиграле и његове тетке, очеве сестре – Ђурђа, Милица и Љубица. Посебну улогу у свему томе имала је Ђурђа, тетка Ђука, која се није удала, јер је остала без својег вјереника официра Баја Крџића, који је погинуо током Првог свјетског рата. Пратила  је својег братанића-миљеника, као што је и он написао, ,,у стопу“ и преживљавала и доживљавала добро и зло са њим, бдијући над њиме као добра горска вила, која чува дјечицу, пастире, пастирице, домаћине и путнике намјернике.

Сва ратна дешавања исказана су поступно са веома кратким општим уводима и Томовић се придржавао тога да описује оно што се десило у његовом крају, па, понекада, и у цијелој Црној Гори, заснивајући све на личном виђењу, а не на неком наметнутом, избјегавајући опширне исказе својствене за многа слична аутобиографска дјела а нарочито су упечатљиви и сасвим јасно приказани они догађаји којима је и сам присуствовао. Само пуким случајем Томовић је неколико пута избјегао канџе смрти, али крај рата није значио за њега и крај мука. Оне, послератне, изречене су и у овој књизи, а своје мјесто су нашле у одјељку Додатак.

Томовић је у том другом дијелу навео ,,Педесет разлога узрока пропасти комунизма“, а осјећам слободу да додам да добри професор није дочекао да осјети, у пуној мјери, како то највеће зло у историји људског рода опет нараста код нас, понегдје и у свијету, како га шаље лично враг, који га је и осмислио, да и даље уништава најприје морал, тиме и душу човјека, па онда све редом, а његови поданици и даље се богате и живе лагодно, сада преоубучени у друга руха, наводно приклањајући вјери, уз обиље патетичног родољубља, оног из дубоке позадине..        Даље, веома су занимљиви његови написи ,,Комунизам и глума“, ,,Одговорност и кривица“, ,,Луцифери“, у којима је отворено, без икакве задршке напада комунизам, указајући на све оно рушилачко у неморално што носи у својим мрачним њедрима.

Посебан дојам остављају редови исписани о његовом саслушању и дисциплинском суђењу на Философском факултету од 4. јуна 1952, године, кад је био студент друге године на Групи за чисту философију. Они који су га саслушавали, поједини професори, па затим лажни свједоци студенти, да им имена и презимена не спомињемо, од којих су неки и његови земљаци, па, чак, и саплеменици, утркивали су се у томе да му ставе што више непостојеће кривице на плећа. То је таква грађа да од ње може да се напише занимљива драма, па и роман, зашто да не?

Имао сам срећу да ми је професор Слободан Томовић предавао у беранској гимназији философију и логику, али и да сам био почаствован тиме да сам полагао матурски испит управо код њега с темом ,,Теорија точака Руђера Бошковића“, један истински философски рад са примјесама физике. Коју годину касније и мој најмлађи брат Миленко, такође је матурирао код њега,  с радом о философији Карла Јасперса. Блиски рођак, брат од стрица, Драгић, одбранио је, коју годину прије нас, матурски рад код професора Томовића, ,,Аналитички и синтетички судови“ од Имануела Канта.

Да допуним – захваљујући жељи професора Томовића, који ме и навео на такву помисао, уписао сам студије чисте философије на Философском факултету у Београду, далеке 1970. године. Др Слободан Томовић је био, између осталог, једна од најсвјетлијих зубљи у великом светионику знања некадашње чувене беранске гимназије. Иако је тада било уобичајено да се учитељице, учитељи, наставнице, наставнице, професорице, професори ословљавају са наметнутим ,,друже“ и ,,другарице“, професор Томовић је за све нас био и остао – господин професор, а ова завјетна књига успомена и сјећања, веома значајна и убојита, треба да се нађе у библиотеци свих оних који користе свој мозак за размишљање, а не туђи!