Пише: Светислав Шестовић

Поред убистава и других злочина и недјела која су чинили служећи новом окупатору, муслимани су ревносно помагали аустријским властима да њихове комшије православне вјере отпремају у по злу чувене швапске логоре, гдје су мучени и злостављани, држани у крајње нехуманим условима, па су многи од тих мученика тамо и душу у великим мукама испустили.

Злочини ових окорелих убица и озлоглашених разбојника нијесу престали ни након ослобођења 1918. године. Са правом страхујући да ће бити кажњени за бројне злочине почињене током окупације, одметали су се у шуме и формирали разбојничке дружине које су и након рата харале и зло чиниле на цијелом простору рашке области. Те одметничке групе, назване качаци (качак на турском значи одметник, бјегунац), терорисале су углавном православно становништво, које су злостављали и пљачкали, а неријетко и убијали. Одметници су имали поуздане јатаке у највећем дијелу муслиманског становништва, које их је подржавало јер су се, тобоже, борили против власти нове државе, пошто им је било неприхватљиво да буду једнаки у правима и обавезама са својим православним комшијама, које су, колико јуче, могли некажњено злостављати, израбљивати, пљачкати и убијати. О политичким мотивима ове својеврсне „опозиције из шуме“ (а таквих „опозиционара“ се тих година бјеше намножило по црногорским шумама и горама; чак смо и недавно имали најаву таквог политичког дјеловања) могло би се надуго полемисати, али чињенице недвосмислено говоре да су њихове методе биле разбојничке и да су највише зла и штете нанијели народу који се понадао да ће напокон, након вјекова незамисливе муке и патње, моћи да живи и да се развија у миру и слободи. О њиховим стварним мотивима за одметништво можда најбоље свједочи догађај који ћу сада навести. Половином 1920. године, тада веће увелико озлоглашени Јусуф Мехоњић са својим бандитима пресрео је близу Нове Вароши окружног начелника из Пријепоља и његову пратњу, коју су разоружали. Након што га је опљачкао, Мехоњић је начелнику рекао да би се сви одметници вратили својим кућама када се не би истраживало шта је ко радио за вријеме аустријске окупације, то јест када би били амнестирани за сва звјерства и непочинства која су тада починили.[1]

Поред свакодневног терора над православним становништвом, уз подршку муслиманског становништва које им дојављивало гдје и када власти планирају потјере, сакривало их и снадбијевало храном и другим потрепштинама, ови одметници су правили засједе по путевима и пљачкали и убијали угледне људе. У Равној Ријеци, 28. октобра 1919. године, убили су свештеника Станка Обрадовића. Јусуф Мехоњић је са својом дружином, 1. маја 1920. године, убио учитеља Милоша Вулетина Машковића у Модром Долу. На Тријебинама су 20. јуна 1920. убили поручника бивше црногорске војске Тода Алексина Мораковца из Бијелог Поља, Алексу Мораковца, трговца из Бијелог Поља, Војина Добрице Бабића из Гранчарева, Риста, Алексу и Тодора Бошковића из Шаховића (Томашево), Милисава и Милосава Рутовића из Обода, Рада Меденицу, активног пјешадијског мајора југословенске војске, и његовог ордонанса Сава Меденицу, Александра Савића, полицијског писара, правника из Београда, и Арсенија Ћетковића, трговца из Лепенца.[2]

Група одметника коју су предводили Јусуф Мехоњић и Хусеин Бошковић напала је 23. августа 1921. године у Комарену групу жандарма и сељака. У истом мјесецу исте године у једном нападу убили су девет, а ранили пет Срба.[3] Хусеин Бошковић је са својом дружином у децембру 1921. године, на путу Пљевља–Чајниче, у мјесту Ковач, напао поштанско возило, које су опљачкали, и том приликом су убили десет људи, а и тројицу ранили. Да су убили десет људи у десет година било би превише, а не у једном дану.

Међу српским народом је завладао страх, а зло се ширило до те мјере да је привредни живот потпуно замро, а саобраћај стао. Народ је тражио помоћ од државе и власт је повремено организовала потјере жандармерије и војске. У тим окршајима су летјеле главе на обје стране, али су вође одметника увијек успијевале да некако измигоље, понајвише захваљујући развијеној мрежи јатака међу муслиманским становништвом, од којег су добијали правовремене информације о намјерама власти. Терор је попримио такве размјере да је народни посланик Сретен Вукосављевић са групом Пријепољаца писао предсједнику Скупштине, предсједнику Владе и министру унутрашњих послова, тражећи да их држава заштити јер ће у противном бити принуђени да сами организују одбрану. Међутим, држава која је тек покушавала да стане на своје ноге, подривана са више страна и изнутра и споља, очигледно није имала довољно снаге да по шумама јури одметнике. Свакодневни живот српског живља на овом подручју, посебно у планинским селима, био је испуњен страхом за голи живот. Људи су узалуд тражили заштиту од власти и трпјели непочинства одметника и било је само питање тренутка када ће тај крвави лонац прекипјети под притиском жеље за осветом.

Управо то се десило 1924. године, након што је 7. новембра из засједе убијен Бошко Бошковић, инспектор Министарства унутрашњих дјела у пензији (раније окружни начелник округа Колашин). Он је тог дана, кобног и за њега и за многе друге, кренуо путем од Шаховића до Мојковца. Са њим је био његов рођак Милета Бошковић. Када су били у мјесту Цер, на њих је из засједе отворена пушчана паљба, од које је Бошко погинуо, а Милета био рањен. Бројни злочини и убиства које су до тада на овом подручју починили муслимански одметници давали су довољно разлога за сумњу да они стоје и иза овог злочина. Наводно, на мјесту злочина, поред мртвога Бошка, нађена је сребрна кутија са латинским натписом „Мехоњић“. То је објављено у гласилу црногорских радикала „Црна Гора“. Бошко је сахрањен 9. новембра у Колашинским Пољима, а говорници који су се опраштали од њега за његово убиство окривили су Мехоњића и муслимане из Вранеша који су јатаковали Јусуфу и његовој разбојничкој дружини. Присутне су позвали на освету. То је у таквом тренутку сигурно било сувишно, јер народ који је вјековима трпио злочинства и неправду, прошао нову голготу за вријеме кратке, али веома сурове аустријске окупације, није више могао да трпи терор и у држави за коју се дуго и крваво борио и уз многе жртве изборио.  Одмах након Бошкове сахране, у ноћу између 10. и 11. новембра, Пољани и Колашинци су напали муслиманска села у Вранешу и у осветничкој стихији сурово се обрачунали са онима за које су вјеровали да су одметнички јатаци, а ван је сваке сумње да је тада страдало и доста недужног муслиманског становништва. Врло је важно да се зна да је у овом нападу учествовао веома мали број Срба из Вранеша, који су углавном помагали својим комшијама да се спасу и покушавали да их заштите од своје браће жељне освете.

Овдје, истине ради, треба нагласити да убиство Бошка Бошковића никада није расвијетљено од стране надлежних државних органа, што и данас, толико година касније, оставља простор да се о томе само нагађа. Оно што је неоспорно јесте да је тај злочин за многе проузроковао трагичне последице. Ипак, уз сав пијетет према жртвама тог осветничког пира, сматрам да је крајње недопустиво, а слободно могу рећи и нечасно и злонамјерно, да се овај несрећни догађај посматра и тумачи изоловано како од онога што му је непосредно претходило, тако и од муке и патње српског народа које су се таложиле у годинама сабраним у вјекове.

Тешко ми је да повјерујем у јефтину пропаганду да пут помирења трасирају резолуције о геноцидима и да ћемо са својим комшијама Бошњацима-Муслиманима живјети у миру и свеопштем просперитету само ако прихватимо да нам се утисне звијерски жиг сатирача и истребљивача. Да живимо једни крај других као званичо (резолуцијом) потврђене жртве и џелати и да тако заједнички корачамо у бољу будућност – једни уздигнута чела, а други погнуте главе!? Тај пут сигурно не води далеко ни једне ни друге. Без повјерења у сапутника, мораћемо стално да се осврћемо иза себе. А тамо је дуга историја нашег суживота, и на овим просторима у највећем дијелу тегобна, у којој ће једни видјети једно, а други нешто сасвим друго. И мораћемо да се враћамо све даље и све дубље у – прошлост.

Зато сматрам да је боље да и не крећемо у ту свијетлу будућност (поготово не у ону у коју нас вабе спонзори и коспонзори резолуција о геноциду)  прије него што поведемо озбиљан, свеобухватан и темељан дијалог о ономе што нас тако дуго и тако трагично дијели, што нас у ратним временима сврстава у непомирљиво супротстављене таборе, а у миру чини крајње неповјерљивим једним према другима, иако смо по много чему упућени једни на друге. Први и, што се мене тиче, једини услов за то је да се тај неопходни разговор заснива на чињеницама, а не на њиховом кривотворењу или извлачењу из контекста зарад политичке манипулације. О свему другом можемо да разговарамо и да се договарамо. Можемо да се не слажемо, али не треба да (се) лажемо. Можемо да полемишемо и просуђујемо, али не треба да пресуђујемо, посебно не по оној народној „кадија те тужи, кадија ти суди“. У том смислу, наша рука остаје испружена.

А чињенице су неумољиве. Турци су дошли на ове просторе као окупатори и поробљивачи. За пет вјекова њихове владавине православни српски живаљ  био је изложен сатирању и затирању на разне начине, без икакве правне заштите и сигурности, без икакве могућности за привредни и културни развој, потиснут из плодних долина у суре и посне планинске врлети, гдје је свијао орловска гнијезда како би сачувао вјеру, име и сан о слободи. Њихове напуштене посједе и другу имовину турска власт је додјељивала онима који су прешли у ислам, а који су временом постали већи Турци и од самих Турака и предњачили у злочинима и другим непочинствима према својој дојучерашњој браћи. За дугог и предугог турског земана и вакта наш народ је системски био изложен свим насилним методама које обухвата појам геноцид и право је чудо како је уопште успио да опстане. Склон сам да вјерујем да је сила која га је одржала непокорни слободарски дух посисан са мајчиним млијеком. И чини ми се да је управо тај дух данас на мети наших заједничких „доброчинитеља“ и „доброжелатеља“ који су наумили да нас мире резолуцијама о геноцидима. Заиста је тешко здраворазумски објаснити како они баш то виде и намећу као услов свих услова помирења и мирног суживота, осим ако се не досјетимо да иза свега можда стоје рђаве и задње намјере – не да живимо једни са другима, чак ни једни крај других, већ једни против других! Тим више чуди што на том нечасном и злокобном науму инсистирају и неки овдашњи бошњачки интелектуалци, посебно они за које се баш и не може рећи да су неупућени у оно што се овдје дешавало у прошлости.

Такође, важно је истаћи и чињеницу да је српски народ, упркос трауматичним искуствима током више окупација, сваки пут када је уз велике жртве и страдања успијевао да се ослободи и избори за своју државу смогао снаге да пружи руку помирења својој браћи друге вјере, која су у тим државама, претежно плаћеним српском крвљу, имала услове за живот и привредни и културни развој. Истина, можда не увијек идеалне (посебно у годинама метежа непосредно након балканских ратова и након Првог свјетског рата), али ни по чему упоредиве са условима у којима су Срби пет вјекова живјели као поданици Отоманске империје. Руку помирења пружена је чак и након бестијалног геноцида у Другом свјетском рату, којем је свој допринос дао и не баш мали број Бошњака-Муслимана, тада промовисаних у „хрватско цвијеће“. Иако су последице увијек изнова биле трагичне, ми и тим више пута поновљеним подвигом наших предака треба да се поносимо! И то ништа мање него јунаштвом које су показали током вишевјековне борбе за слободу.

И зато је наша обавеза, првенствено према потомцима, да не дозволимо –  како ко умије и колико ко може, али братски сложно – да се свијетле сјени тих витезова, страдалника и мученика срамоте и оцрњују звијерским жигом и злочиначком љагом, да се њихова узвишена жртва унизи и поништи нечасним намјерама и (гео)политичким калкулацијама и манипулацијама, да њихове слободарске покличе, али и небројене страдалничке јауке, заглуше папагајска понављања фалсификованих или из контекста истргнутих историјских чињеница и јефтиних политикантских флоскула и фраза које вријеђају здрав разум јер су толико прозирне да се иза њих јасно назире један крајње злокобан наум. Не смијемо допустити да сто пута поновљена лаж постане истина, па ни ако је понове хиљаду, милион, милијарду… безброј пута! Не смије никад да нам буде тешко да је увијек изнова побијамо и оповргавамо аргументима и историјским документима! Јер то није никакво враћање у прошлост, већ борба за право на будућност! За живот наших потомака у миру и слободи!

И зато, како нас поучи наш велики Његош (којег такође проглашавају за геноцидног), „нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана“.

[1] Група аутора „Бијело Поље“, Београд 1987.

[2] Група аутора, „Бијело Поље“, Београд. 1987.

[3] Тадија Бошковић, рукопис