Пише: Светислав Шестовић

 Чињеница да је једном учитељу сломљена нога зато што је отворио школу даје нам повод да се осврнемо на бестидне покушаје појединих данашњих бошњачких политичких првака и истакнутих интелектуалаца, од којих су неки чак и академици, да турску окупацију ових простора представе, малтене, као некакво просвјетитељство, скоро па ренесансу, уз подразумијевани закључак да вјерски и национално затуцаним Србима треба да буде част што је једна таква сила, у свом сјају и зорту, пет вјекова и силом и милом (исламизација) покушавала да их еманципује!? У фалсификовању и кривотворењу историјских чињеница иде се толико далеко да се и данак у крви, немилосрдно отимање наочитих дјечака из наручја очајних мајки, тумачи као својеврсна стипендија турске Порте обдареним српским младићима, како би могли да наставе школовање, које им, како видимо из горе наведене чињенице, нијесу ни дозвољавали!  Неко неупућен, слушајући и читајући ове умне главе, могао би закључити да су овдашњи муслимани пет вјекова били под српском окупацијом, да су Срби дојахали овамо однекуд из Азије и свом силом насрнули на њихов голи живот, вјеру, културу и традицију! На нама је, ако смо одговорни према својим прецима и према својим потомцима, да, колико год смо у моћи,  спријечимо да своје кукавичије јаје потуре у гнијездо орлова који су се вјековима борили за част, име, вјеру и слободу. То је наш вјечити дуг према сјенима тих знаних и незнаних мученика и хероја.

Но, да се вратимо историјским чињеницама. Ако за попа Неша и знамо шта му је био „гријех“ због којег је тако пострадао, остаје нам непознато по којој је „правној“ норми из турског ћитапа пресуђено Вучини Шуту Вукојевићу, који је 1909. убијен из засједе у Прошћењу, на локалитету Мрамор. Ту је касније подигнуто спомен-обиљежје, а мјесто је названо Шутов Мрамор. Исте те године, 13. децембра 1909. године, у Слатини поред Таре, Турци су убили Мијаила Сретка Радулова Станића и његовог побратима Милоша Марковића. У повратку из Бијелог Поља, из засједе на Слијепчу Мосту,  1910. године убили су Јовицу Томина Станића.[1]

Године 1911. убијен је Којовић Вучка Милован, стар око 25 година, из Горица. Убили су га док је чувао своје стадо на локалитету Јарац испод Раћва.[2]  Крајем маја те године убијен је Милета Морачанин из Прошћења. Тих дана убили су и осмогодишњу кћерку Марка Ципора.[3] У Грабу су убили Вука Ровчанина. Половном 1911. године, у Вранешу, 13 Срба силом је преведено у ислам. Насилно су одведене и потурчене двије дјевојке Рутовића из Барица. Орле Каљић из Лијеске на силу је отео двије дјевојке из истога мјеста и продао их Шиптарима у Метохији, сестру Вукајла Дамјановића и сестру Видака Зејака. У Граб су отели двије кћери Јаћима Јаснића и насилно их удали, једну за Салка Џанковића у Драшковини, а другу за Мехмеда Алихоџића у Плавча Брду.[4]

Како се ближио рат,  турски зулуми у затарским селима су учестали. Коловође су били аскери са караула Изјаловица у Вашкову и Катабун у Премћанима. Реда и поретка ни раније није било, али како се „болесник са Босфора“ ближио издисају, тако је и пословично безвлашће у периферним вилајетима интензивирано до крајњих граница. Упадали су људима у куће и отимали све што им је за око запало.  Бригадир Аџић је 5. септембра 1912. године властима на Цетињу јавио да се „над несретним Србима“ у затарским селима чини насиље сваке врсте.  У августу 1912, године аскери су претукли Косту Кнежевића из Вашкова и Рама Морачанина. Отели су кћер Стевана Вуковића из Премћана.[5]

Турски официр са карауле Вашково покушао је да отме кћерку Јована Марковића; исти официр је на Велику Госпојину у Премћанама малтретирао Милоша Перуничића и Спасоја Војиновића. У селу Крупице, некакав Турчин Бамбур и друштво „осјекли“ су по 25 турских лира (узели за откуп главе) за Јова Перуничића, попа Перуничића, Тијосава Перуничића, Јока Марковића, Уроша Чабаркапу, Јосифа Голубовића, Ђока Голубовића и Тима Терзића, којем су запалили 13 стогова сијена зато што се жалио наућумату. У село Маоче насмрт су претукли Стевана Грбовића, а жену му ранили из пушке.[6]

Шеле Каљић, Фејзов син, дошао је са својом дружином у Стожер и упао у кућу Јована Брајковића, од кога је тражио „осијек“. Како Јован није имао новац, они су га убили. И Јована Мрдака из Лијеске убили су у његовој кући.[7] У касним ноћним сатима, 22. септембра 1912. године, напали су на кућу Сима Томина Станића у Црвеној Локви и том приликом убили Сима и његове синове Милету и Тривуна.[8] Исте године на Рудоме Пољу убили су Марка Тодорова Јокића, а нешто раније у Прошћењу и Савића Ристовог Јокића, који није имао више од 22 године.[9]

По окончању Првог балканског рата 30. маја 1913. године, након којег је Црној Гори присаједињен и дио старе Рашке (Мојковац, Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје и Петњица), српски народ народ на том подручју коначно је дочекао слободу, али сигурности у свакодневном животу и даље није било јер су са злостављањем и убијањем Срба наставили муслимански одметници. Незадовољни новом државом и њеним уређењем, одметничке дружине муслиманских качака користиле су сваку прилику да тероришу српска села у Затарју. Српски живаљ на просторима бјелопољске и пљеваљске области  по злодјелима је посебно упамтио разбојничке дружине Јусуфа Мехоњића иза Гранчарева (1870–1926 ) и Хусеина Бошковића из Маоча (1890–1968). Јусуф Мехоњић је током Првог балканског рата био официр аскера у турској војсци. Његова разбојничка дружина била је прилично бројна, бројала је и до 70 људи, а међу њима су биле и двије жене.[10]

И током Првог свјетског рата, овдашњи муслимани се већински стављају у службу аустроугарског окупатора и учествују у злочинима над српским становништвом, по узору на своју сабраћу из Босне и Херцеговине, који су као шуцкори одмах након убиства Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године почели да спроводе организовани терор над тамошњим Србима.  У великом броју су се придруживали аустријским казненим експедицијама, од којих је највише страдало недужно српско становништво. За двије године аустријске окупације Црне Горе починили су више злочина над својим православним сусједима, које су немилице злостављали и убијали у њиховим кућама, при случајном сусрету на путу, на њивама и ливадама…

Млађена Марка Којовића убили су већ 1914. године на Коврену.[11] У Стожеру су 1915. насмрт су премлатили Јеремију Миркова Човића.[12] Исте године, Ибро Бахор и његови рођаци на Коврену су убили четворицу Секулића: Ивана Огњена Секулића (1880–1915), Рада Огњена Секулића (1887–1915), Милету Дамјана Секулића (1901–1915) и Бошка Дамјана Секулића (1903–1915). У истом злочину убијен је и Јован Којовић, чијег су оца Бошка такође убили Турци на Ђапановом гробу. Тада је убијен и Млађен Леко Лекововић из Водног.[13]

Од 4. до 5. јануара 1916. године, у Штитарској општини, на десној обали Лима, убили су више људи: Јована Бубању, Мирка Бубању Радула Бубању, Бусар-Дробњак Мира, Илију Мијаила Карличића, Радоњу Кораћа, Радуна Кораћа, Величка Ћоровића, Марка Ћоровића, Пунишу Ћоровића, Милована Шћекића, Раденка Шћекића и друге.[14]

На кућном прагу у Крстачама 1916. године, пред породицом су измасакрирали и на свиреп начин убили попа Неша Миркова Јоксимовића. Живом су му одрали лице и поломили му и ноге и руке. У свирепости су предњачили сестрићи Јусуфа Мехоњића и син Ејупа Лепаре Гаљан, а у овом језивом злочину учествовало је око петнаестак муслимана из Вранеша.[15] Овдје није наодмет поменути да од 15 свештеника из породице Јоксимовић ниједан није умро природном смрћу – сви су убијени од стране Турака. Нешов отац Мирко, такође свештеник, отрован је од стране Турака у Прибојској Бањи, гдје је био на лијечењу, 1911. године.[16]

Исте године, на Горицама, муслимански одметници напали су на кућу Новице Васиљева Јоксимовића и убили му сина Спасоја, а Новицу тешко ранили, па је умро од последица рањавања. Из породице Јоксимовић са Горица насилно су отели и у ислам превели Милосаву, кћерку Павлову, и одвели је у Турску, а Саву, кћер Јосифову, силом су удали за Хамзу Сердаревића.[17] На Горицама је убијен и Миладин Јоксимовић, стар 12 година.[18]

Са кућног прага из Стожера 1917. године повели су Грубана Секулева Фуртулу и у Селаковићима код Шаховића исјекли га на комаде.[19] Током 1917–1918. године, од муслимана у служби окупатора, тзв. шуцкора, а послије ослобођења од њихових одметника, убијени су: Азањац–Поповић Петар из Азања, Грдинић Грујо из среза колашинског, Џаковић Јово (Шаранци), Влаховић Мркоја Јасна, домаћица, заклана, Вујисић Милована Саво (Штитарица), Недовић Тома (Пријелози),  Џогаз Мијаило (Илино Брдо), Војиновић Драга Јевто, трговац из Бијелог Поља, Џаковић Стевана Млађен, потпоручник из Брајковаче, и Симовић Милете Радуле из Чокрлија.[20]

За вријеме аустријске окупације убили су и Милинка Кљајевића (оца Окице Кљајевића), којем су одсјекли главу и набили је на колац код куће Селмана Рамовића.[21] Старог Павића Кљајевића прво су опљачкали, а потом га свирепо мучили, подносили му нож под грло, а цијев пушке стављали у уста. Том приликом мучили су и његово мале унуке –  Радивоје је имао седам година, а Јован само три.[22]

[1] Група аутора „Братство Станић из Прошћења и Ускока“, Подгорица, 2015. страна 57. и 83.,

[2] свједочење породице

[3] Милан Шћекић, ,,Насиља османске власти у прекограничним крајевима Црне Горе” (1908-1912)”, Архивски записи XXI/2014, Број 1, Државни Архив Црне Горе, Цетиње, 2015.

[4] Тадија Бошковић „Записи“

[5] Милан Шћекић, ,,Насиља османске власти у прекограничним крајевима Црне Горе” (1908-1912)”, Архивски записи XXI/2014, Број 1, Државни Архив Црне Горе, Цетиње, 2015.

[6] исто

[7] Милан Шћекић, ,,Насиља османске власти у прекограничним крајевима Црне Горе” (1908-1912)”, Архивски записи XXI/2014, Број 1, Државни Архив Црне Горе, Цетиње, 2015.

[8] Група аутора „Братство Станић из Прошћења и Ускока“,Подгорица, 2015., стране 112 и 157.

[9] Блажо Ј. Јокић „Јокићи из Мојковца – Прошћења“, Бијело Поље, 2020.

[10] Шербо Растодер, „Кад су вакат каљали инсани, Шаховићи 1924“, Подгорица 2011., страна 471.

[11] казивање породице

[12] Светислав Шестовић „Стожер и Затарје“, Унирекс, Подгорица, 2023.

[13] казивање породице

[14] Миљан Дробњак, „Дробњаци из Штитара код Берана, Хронологија и родослов“

[15] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“, Унирекс, Подгорица, 2023.

[16] Љубомир Р.  Јоксимовић „Вранешка колијевка“, Бијело Поље, 2004.

[17] исто

[18] казивање породице

[19] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“,Унирекс, Подгорица, 2023.

[20] Војиновић Милош, рукопис

[21] Тадија Бошковић,  рукопис

[22] казивање породице