Пише: Светислав Шестовић

У љето те за српски народ Затарја посебно злосретне године, Турци Синановићи на Равној Гори, без икаквог повода, након мучења убијају Божа и Благоја, синове Мата Марковића.[1]

У Драшковини код Павина Поља, у породичној кући, убили су два сина Вука Томашевића – Уроша и Спасоја. Жену Тодора Томашевића (Паву) преотели су и удали у Биоковац.[2] Милош Јелић заклан је код оваца у Цуриној долини (у Пониквицама).[3]

Форма овог излагања је таква да у њему могу да поменем само мали дио звјерстава која су Турци тада починили над српским народом, иако је докумената и вјеродостојних свједочења очевидаца о голготи кроз коју су тада прошли наши преци  толико да се томе могу написати томови. Овдје треба напоменути да су и у крвавом походу Шемси-паше у злочинима предњачили потурчењаци, који су и овом приликом испољили патолошку мржњу према својој некадашњој браћи.

План је очигледно био да се српски живаљ са ових простора протјера, затре и уништи, а да се умјесто њега населе муслиманске породице које су бјежале из ослобођених крајева Црне Горе, као и мухаџири из Босне и Херцеговине.

Тај наум је донекле спријечен дипломатским напорима Србије и Црне Горе, које су код турске владе издејствовале гаранције да избјегли народ може безбједно да се врати на своја спаљена огњишта. Потписан је и мировни споразум између Црне Горе и Турске. Међутим,  турске власти су одмах прекршиле споразум и похватале народне прваке, који су потом осуђени на дугогодишње робијање. У турске казамате тада су спроведени народни прваци Лазар Кнежевић из Вашкова, Јанко Човић, Илија Шестовић, Никола Човић, Шабан Вуковић, Милентије Варага (Варагић), Петар Јоксимовић, Лале Јоксимовић, Малиша Леко (Лековић), Ћосо Фуртула, Мићо Леко (Лековић) и Крсто Човић, сви из Стожера, учитељ Нешо Јоксимовић из Горица и Маринко Маџгаљ из Писане Јеле, а вјероватно је било и других. Сигурно би и кости оставили у тамницама, гдје су живјели у крајње нехуманим условима, да 1908. године није избила Младотурска револуција, када су општом амнестијом ослобођени. Ипак, слободу нијесу дочекали Никола Човић и Ћосо Фуртула, који су убијени. Илија Шестовић је умро одмах по повратку кући од последица тешких услова у којима је тамновао.[4]

Након повратка српског народа из збјега, турске власти су наредиле да се од свих одузме оружје. Међутим, оружје је одузимано само од српског становништва. Уз то, под изговором да траже сакривено оружје, турски војници и пандури су пљачкали српска домаћинства по Затарју и Вранешу и на све начине злостављали народ који је покушавао да се поново скући. Одмах су почели да примјењују свој стари неписани закон, који се сводио на то да за рају никаквог закона нема. И из тог периода остало је више забиљежених примјера „турског закона и правице“, а ја ћу овдје навести неке карактеристичне.

Голуба Лековића, сина Илије из Стожера, убили су на шљемену колибе коју је правио за себе и своју будућу супругу. Вук Фуртула, син Стефанов, из Стожера убијен је на спавању. Радула Милинкова Јоксимовића из Стожера убили су 1907. године из засједе.[5]

У Крупицама су 1907. године убили брата Танасија Бабића, другог брата су батинали, а Танасије је успио да побјегне преко Таре. Реџовићи и Алиловићи убили су 1911. године у Маочу Јована Цвијовића и Јола Бабића, а Милоша Бујака убио је Ибрахим Феловић. Мемићи и Синановићи су отели козе Урошу Чабаркапи, а чобаницу силовали.[6]

Турске власти нијесу уважавале чак ни жалбе муслимана који су се жалили да њихове православне чифчије трпе зулум од локалних кабадахија. Тако се Абдул Ардић из околине Мојковца 17. новембра 1909. године жалио обласном управитељу у Колашину да је са својим чифчијом Обрадом Ћорићем из Жари имао велике невоља са својом „по вјери браћом – Турцима“ јер је „од великог зулума и насиља од стране појединих Турака“ бранио своје чифчије српске националности. Како је тада предочио властима, Турци су му убили чифчију Вукојицу Ћорића, а његовог рођака, извјесног Војина Ћорића,  лани испребијали, због чега је „побјегао у црногорску границу у Бјелојевиће“. Ардић даље наводи да се његове чифчије нијесу  нарочито окористиле од мукотрпног рада на његовом имању, јер „све што су имали све су им одузели, као коња, вола, мрс и друго“. Уз то, како је посвједочио, „Алија Бандулић узео је ђевојку Арсенија Ћорића, а Даут Џамадов сестру Обрада Ћорића“. Ардић се жалио и да су му прије двије године Мушовићи убили чифчије Добрицу и Милована Ћорића, „а све по наговору Наила Ајдиновића с Мојковца“. Међутим, Ардић се узалуд жалио турским властима,  због чега је био принуђен да са својим чифчијом Обрадом Ћорићем побјегне „под скут Господарев“. Као главне кривце за несносно стање Ардић је означио вранешког кајмакама и мојковачког мудира, „који све ово раде, а преко горе именованих хајдука, које држе уз кољено и наговарају да тучу, гоне и прште сиротињу рају Србе, а тако и оне Турке који заштићују Србе (рају)“. Он их је оптужио и „за све што се за ове двије године догађало нереда на граници“. Они су и њега наговарали да туче и пршти своје чифчије, али он то није желио јер његову фамилију поштено служе „има 150 година“. Међутим, због таквог односа је и сам прилично пострадао од својих. То је био разлог да се са својим чифчијом обрати обласном управитељу у Колашину, војводи Лакићу Војводићу, да посредује код надлежних како би могао да настави са својим чифчијом нормалан живот на свом посједу.[7]

Кад нормалан живот у турском вилајету на периферији империје у опадању нијесу могли имати ни мирни и чињењу зла несклони муслимани, шта је тек могао очекивати незаштићени и разоружани српски живаљ? Стожерани су тражили од црногорске владе да их заштити од муслиманског башибозука, који се окупља у чете и напада српска села. Ти напади били су кобни за двојицу Срба, док су тројица њихових сународника рањена. „Ране јуначке“ тада је задобио и учитељ Нешо Јоксимовић, коме је сломљена нога „поводом отварања стожерске школе“.[8]

[1] Драгољуб – Драган Марковић, „Водно“,Пезаг, Бијело Поље, 2023.

[2] Тадија Бошковић, рукопис, по казивању породице

[3] казивање породице)

[4] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“,Унирекс, Подгорица, 2023.

[5] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“,  Унирекс, Подгорица, 2023.

[6] Драгољуб – Драган Марковић „Водно“,Пезаг, Бијело Поље, 2023.

[7] Милан Шћекић, ,,Насиља османске власти у прекограничним крајевима Црне Горе” (1908-1912)”, Архивски записи XXI/2014, Број 1, Државни Архив Црне Горе, Цетиње, 2015.

[8]  Исто.