Предјугословенска Црна Гора и авнојска Црна Гора готово да немају никакве везе једна с другом. Напротив, те двије државне творевине су готово по свему једна другој антиподи. У најкраћем, предјугословенска Црна Гора је била српска држава, а „филџан авнојска Црна Гора настала у Брозовом јајцу“ (митрополит Амфилохије) је антисрпска творевина. Прва је била заснована на Косовском завјету, док је ова данашња заснована на његовој негацији.
Па ипак, имају оне и нечег заједничког.
„Црна Гора је само зло, како је зли нарок гони, и ја који сам њен син име јој не могу произрећи што се нећу згрозити“, писао је Његош пред саму смрт проти Гергију Николајевићу. И у истом писму додао: „Али је опет с тијем знаменита што је коматић од развалинах нашега царства како једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у коју се храни витешко име Обилића и Скендербега“. Ово друго, да је Црна Гора „коматић од развалинах нашега царства“ српска историографија је много пута цитирала. Али ово да је Црна Гора „само зло“ гурала је и још увијек упорно гура под тепих. И још увијек није примијетила нити објаснила да је предјугословенско црногорско надсрпство формирано на таласу српског романтизма из Војводине у наше вријеме, савим логично, прерасло у антисрпство. Погледајте само цетињску штампу с краја 19. и почетка 20. вијека: колико је било бучно и чак дегутантно наглашено тадашње цетињско надсрпство, толико је, и још више, то данас цетињско антисрпство.
Племенска организација – то је антицивилизација. Црна Гора је након немањићке цивилизације више вјекова живјела у антицивилизацији. А то значи у насиљу, пљачки, бесуђу, међуплеменским сатирањима, закону јачега… Историчар Глигор Станојевић је, по свједочењу Јова Капе, говорио да је Црна Гора савез пљачкашких племена! Уосталом, довољно је читати посланице Светог Петра Цетињског о томе. Та и таква стварност је оставила стравичне последице на менталитет становништа Црне Горе. Постплеменски менталитет функционише по формули: отми све за шта ти се пружи прилика и онда то бесуђе пакуј у неку крупну моралну или идеолошку причу! Отми, рецимо, овце негдје у Херцеговини (неважно турске или српске!) и пјевај уз гусле како си осветио Косово! У комунистичкој револуцији исто то ради, убијај очеве, браћу и кумове, вуци из њихових колиба и појата месо, кајмак и сир и приповиједај о борби за социјалну правду! У социјализму: ојади фабрику, носи из ње све што ти допадне шака и чувај братство и јединство као зеницу ока свог! Сјећам се да су осамдесетих година прошлог вијека подгоричко (тада: титоградско) предузеће ОГП (Општеграђевинско предизеће) звали због тога: О, Господе, помози! У посткомунизму: приватизуј, тачније пљачкај друштвену имовину и приповиједај о реформама, европском путу и европским вриједностима. Тај постплеменски менталитет траје овдје до наших дана. Он је родно мјесто свих црногорских трагедија кроз читав двадесети вијек, све до нашег времена.
„Његош је престворио косовску легенду и Косово попео за још једно небо“ (Матија Бећковић). То је оно што данашњи црногорски антисрби никако не могу да му опросте. Због тога су му и срушили завјетну цркву на Ловћену. А Његош је тиме Црну Гору његовог времена просто држао, не у цивилизацији него при цивилизацији!. Јер, ако бисмо црногорским племенима његовог времена одузели хришћански немањићко-косовски завјет, онда између Бајица, Бјелица, Чевљана, Цуца… с једне стране и Команча, Апача, Мескалероса, Сијукса… с друге стране нема никакве разлике. Или, ако је има, онда је има на штету ових првих.
Опет Његош. Он „жалосно“ каже Матији Бану:
„Ах! Јесмо соколови, па и грабљиви као они. Али Божија ми вјера, не што бисмо тако хтјели, него што смо на то приморани. Ја задржавам Црногорце од грабежа на аустријској страни, јер су нам тамо све сама ришћанска браћа; али на страни турској морам често заклопити очи и дати им одушка. Јесте добро кад се ограниче на Турадију, ну ето муке кад се покрваве с ришћанима! И то ће тако трајати докле год се не иселимо из ових кршева“.
И ово је наша историографија гурала под тепих. А сада ево наставка, који је такође безброј пута цитиран:
„(А да би се могли иселити), треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и усрећеним“.
Окренувши се од ових Његошевих ставова, држава Црна Гора се показала као преварантска творевина. Крајеви који су током историје њој прилазили као српској држави, сада су у позицији да јој она намеће антисрпски идентитет. Почеци те преваре сежу чак до књаза Данила, одлучјућа фаза те приче је авнојска, а кулминација је, као што знамо, референдумско-постјугословенска.
Сви знамо ону метафору Матије Бећковића да је Црна Гора Нојев ковчег испливао из косовског потопа. И она слави историјску Црну Гору. Али исто тако постоји и једна друга, нашем времену (чини ми се) примјеренија метафора, тј. сцена из филма Живка Николића „Чудо невиђено“ у коме покушавају да исуше Скадарско језеро и преведу га у море, али се дешава супротно: долази до потопа. Сви бјеже, а један епизодни лик склања се с козом на кров шупе.
Историјски потоп у виду пропасти средњевјековног српског царства потјерао је становништво историјске Црне Горе на подловћенски кров тог помоћног стамбеног објекта. И кад је та вишевјековна поплава коначно минула, они су се спустили с тога крова и заједно са осталим сународницима Србима створили нормалну државну кућу, попут свих цивилизованих европских народа. А онда су дошли комунисти и казали: „Не, вама је најбоље на крову оне шупе“! Та њихова лаж лако се накалемила на бесудни постплеменски ментаитет и довела до злочина о којима данас овдје говоримо.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, каснија Краљевина Југославија била је почела да изграђује грађанске институције, што ће рећи друштво реда и поретка. Ваља замислити какву је мржњу према том реду и поретку осјећао припадник тога менталитета, који је вјековима живио од пљачке и бесуђа. Ваља замислити, рецимо, касационог судију у доба Краљевине Југославије како шета Цетињем у мантилу, са шеширом на глави и штапом у рукама. Недодирљив и неподмитљив, он подиже шешир, чини господске наклоне пролазницима с једне и друге стране. А они га мрзе, зато што сада више због њега не смију да живе начином на који су навикли. Не могу више да ускачу у стриков тор, да четују по Херцеговини и пљачкају овце. По нашим селима сељаци и дан данас из истих разлога не воле да виде шумара. Е, зато је једна половина Црногораца једва дочекала комунисте. Причали су ми стари људи у мом пљеваљском крају како су црногорски партизани прешавши Тару крајем новембра 1941. године пјевали: Ој опанци, хајте до Пљеваља, од Пљеваља биће и цреваља.
У све источноевропске земље комунизам је дошао на совјетским тенковима. У Црној Гори пак, комунисти су га срели раширених руку након што су починили стравичне злочине, који су у односу на укупан број становника били далеко већи од оних совјетских. Комунизам у Црној Гори није ништа друго до освета постплеменског менталитета грађанским вриједностима.
Када је Мошу Пијаду, који је у Црну Гору 1941, године дошао као „ђаво у виду човјека“ (Радован Бећировић), након рата неки Црногорац у Београду упитао због чега су на правди Бога невине људе бацили у јаму на Радовчу, он је одговорио да комунисти с тим злочином немају никакве везе, већ да су то Црногорци чинили једни другима користећи комунистички покрет да би намирили старе рачуне, „још од времена Петра Првог“.
Црна Гора, сви знамо, упорно ћути о комунистичким злочинима. И очигледно је, нема намјеру да о њима проговори у скорије вријеме. Јер, злочин и лаж иду обавезно једно с другим. Око шездесет година у Црној Гори се његовала бајка како су касапи и братоубице с разних пасјих гробаља били праведници и једини антифашисти, а да су, њиховом руком, наши ујамљени преци који су били припадници равногорског покрета – фашисти и издајници. Прављена је срамна симетрија – колико усташа толико четника. Али чим су неокомунисти у наше вријеме рестаурирали и тајкунском елоксираном браваријо9м модернизовали ону државну грађевину из Николићевог филма, гле чуда!, одједном су се, без имало стида, и комунисти и њихови духовни потомци удружили – с усташама! У истом фронту сада су се нашли Сава Ковачевић и Секуле Дрљевић, Јово Капа и Миле Будак, и то као борци против наводног четничког фашизма!
И како вријеме протиче, та лаж је све дрскија, безочнија и крупнија. Тако смо дошли и до тога да нам духовни наследици Броза и Стаљина паметују о вриједностима грађанског друштва. А иза свих њихових „мудрости“ вире или Кардељ или рани Ђилас.
Подгоричка скупштина из 1918. године по њима је, ни мање ни више, него окупација и злочин над Црном Гором, а шумска скупштина из Јајца из 1943. оличење демократије и народне воље. „Разумије се, било је демократскијих скупштина од Подгоричке, али у Црној Гори није“ (Матија Бећковић). Убјеђују нас да су Сава Мизара, Саво Јоксимовић, Чиле Ковачевић (који је четничком крвљу на силу „причешћивао“ Светог Јоаникија Липовца), Јово Капа и остали крвници и братотуци били поборници демократије, а да су све оне судије, сви они учитељи, професори, свештеници, официри краљевске војске и чиновници из Црне Горе пострадали у Мошовим јамама 1941. и 1942. и на злом путу од Везировог до Зиданог моста 1944 – 45. године њени непријатељи.
И да закључимо:
Лаж и велики злочин су у темељима авнојске Црне Горе. Због тога она ћути о страдању народног збјега на злом путу од Везировог до Зиданог моста из 1944. и 1945. године, Као уосталом и о свим злочинима од 1941. до наших дана. Ако би о томе проговорила и признала истину, све лажи на којима је заснована би се срушиле као кула од карата. И то би највјероватније значило почетак њеног нестајања.
(Ријеч на Округлом столу „Страдални пут од Везировог до Зиданог моста“, Саборни храм у Подгорици 10. децембра 2024. године)
