Пише: Дејан Бешовић

Стефан Немања је значајно проширио територију српске средњовјековне државе од 1180. до 1190. године. Током офанзиве према Дукљи заузео је Пилот, простор између Скадарског језера и планина у залеђу. Пилот се први пут појављује као област у Немањиној повељи за Хиландар, састављеној 1198. године, гдје се каже да је Немања освојио и „од Арбанаса Пилота“.  Готово идентичан садржај јавља се и у житију Стефана Немање, који је написао око 1208. Немањин син Сава, гдје је у опису онога што је Немања стекао после обнове своје дједовске поседе забележио, између осталог, „од год. приморском земљом до Зете са градовима, а од Рабне Пилоте оба“. Овде је Рабно исто што и Албанија, док је област Пилота била подијељена на Доњи и Горњи Пилот. Следећи помен Пилота, истина као цркве а не краја, појављује се у Аналима попа Дукљанина, односно Барском родослову, документу који је проткан легендарним садржајем и настао у 12. вијеку. Пилотска црква се у овом документу помиње под именом Полетум  у одјељку када се говори о сабору у Далми -Спљет , гдје је црквена јурисдикција била подијељена међу суфраганима дукљанске, односно барске цркве. У том документу се као жупе у Зети помињу Купелник и Барези, које се, упоређивањем са прецизним географским подацима, везују за каснији град Копљаник  – Коплик и Балеч у непосредној близини Скадарског језера. Из Душанове повеље за Св. Арханђела, познато је да је Копљамик  у Пилоту. Изгледа да је словенска  жупска организација у почетку са свих страна окруживала Скадарско језеро, да би се касније, силаском Албанаца са планина, дјелокруг Пилота проширио на само огледало Језера.

Полатум је крајем 12. вијека био католичка бискупија и био је потчињен Барској надбискупији. Помиње се на црквеном сабору одржаном код Бара 1199. године, као црква, чији је суфраган Барска надбискупија. „Хроника попа Дукљанина имала је функцију да оправда право Бара на суфраганске бискупије и зато се у њој појављује Пилотска бискупија, али се Пилот као област уопште не помиње“, како је истиче  Сима Ћирковић. Пилот се појављује у великом броју аутентичних и фалсификованих папских була у првој половини 13. вијека, Јеп је заједно са другим епархијама био предмет дугогодишњег сукоба између Барско-дубровачке надбискупије. Средином 13. вијека сукоб између Барске и Дубровачке надбискупије достигао је критичну тачку, тако да је опстанак Барске надбискупије доведен у питање. Српски владари су тада одлучно стали на страну Барске надбискупије. Дошло је до оружаног сукоба између Дубровника и српског краља Уроша Првог , гдје је Дубровник претрпио огромну штету. Мир је постигнут у љето 1254. када су променили повеље. Већ почетком 1255. прокуратор дубровачког архиепископа у Риму је изјавио да се у парници ништа не може учинити. Спор је полако замро без формалног решења. Ово је ишло у прилог Барској надбискупији, јер је постојеће стање задржано.  Након тога, њен опстанак више није био доведен у питање. Тако је Пилот све ово вријеме остао под Барском надбискупијом.

Пилотска епископија је почетком 14. вијека била под суфраганом Барске надбискупије, како је познато из писма папе Бенедикта ,VII. Папа Бенедикт V је послао писмо Марину, архиепископу барском, 18. новембра 1303. године, у којем му даје овлашћење да се стара о дисциплини и животу клирика у обласним епархијама, међу којима се помиње Пилот.  Средином 14. вијека, када је цар Душан издао повељу за своју задужбину манастиру Св. Арханђела код Призрена (1348) Албанци у Пилоту били су католици .Из онога што је рекао архиепископ Данило сазнаје се да је српски архиепископ Јоаникије Први  након што је напустио архијерејски положај 1276. године, отишао у Пилот „и тамо живећио у земљи Пилотској“. Даље наводи да је у том крају преминуо 1279. године, где је и сахрањен, Јоаникије Први и нова  сахрањен у православној цркви у Пилоту. Дакле, у Пилоту је у другој половини 13. века било католика и православаца, иако је Пилот био католичка бискупија потчињена Барској надбискупији у 13. веку, као што смо поменули. Манастир Светог Архангела Михаила добио је највеће посједе на подручју Скадарског језера. Поред многих села у Пилоту, Душан је својој задужбини потчинио и католичке свештенике из овог краја. „Латински свештеници“ у Шикљи, који су имали своје баштине винограде, морали су давати манастиру сваке године бачву вина, али су били ослобођени свих других дажбина и доприноса. Цркве Света Варвара и Крсти у Шикљи давале су манастиру половину вина из својих винограда. Овакво потчињавање католика овом православном манастиру тумачи се као један од потеза у Душановој антикатоличкој политици. Изгледа да је Душан морао да прибјегне овоме из нужде, пошто су се посједи неколико манастира додиривали и граничили. Село Шикља са својим латинским свештеницима лежало је дубље уз планински гребен који дели Пилот од суседних жупа.

Пилот је био сиромашна епископија средином 14. вијека. За њено сиромаштво се сазнало приликом прикупљања десетине крајем 1351. године. Десетник је добио 40 гроша од Петра православног епископа Пилота и исто од бискупа Пилота ,Минора, иначе познатог као „скадарски“, 10 гроша Према висини прикупљене десетине крајем 1351. године , Пилот је била најсиромашнија епархија која је припадала Барској архијерејској епархији. О црквеној подјели Пилота на Горњу и Доњу у првој половини 14. века говори и барски архиепископ Гиомо Адам. „Каже да је Епископија горњо-доња Пилотска припадала Архиепископији барској”

Латински извори дају податке о црквеној подјели Пилота, како смо навели, док се српске повеље искључиво односе на област Пилота, која се дијелила на Горњу и Доњу Пилоту. На основу података из повеља 15 вијека, Скадарског земљишника (1416-1417), Скадарског дефтера (1485) и других извора и литературе, покушаћемо да потражимо други начин насељавања Пилотске области у  средњем вијеку. Најпотпунију расправу о Пилоту дао је Гавро Шкриванић, који је користио сву досадашњу старију литературу.  Његова расправа се односи на историјску географију Пилотске области у 14. вијеку и користио је искључиво  податке из средњовјековних повеља, док су му скадарски грунтовник и скадарски дефтер,очито потпуно  били непознати.

У повељи за св. Протосинђел који је издао цар Душан 1348. године наводи сва села у Горњем Пилоту која су дата овој цркви. У Горњем Пилоту помињу се следећа села: Шикља је данашње село Шикај, које се налази на лијевој обали Дрима, јужно од Св. Спаса, али су њени поседи прелазили и на десну обалу Дрима, што се са њених међа види „како се Суха ријека улива у Дрим и преко Дрима“; заселак Крујемада, данас је село Криемади, које се налази југоисточно од села Шикље и простире се са обије стране ријеке Дрима, што се види са разграничења Круимаде „у Дрим преко Дрима на Светог Николу“; село Сакато је данашњи Сакат,

У Дечанској хрисовуљи наведени су гранични крајеви на југу црквеног добра: Патково, Алтин и Плав. Можда су они формирали источну и сјеверну границу Пилота. Патково смо већ споменули као пограничну жупу. Подручја Алтина и Плава, као и села у њима,  Шкриванић је детаљно претражио. Међутим, не постоји ниједно село поменутих области, које су предате манастиру Дечани, које се помиње у границама Пилота, било као атар, било граница појединих села за која је изричито наведено да су у Пилот. Једине се помињу колибе Мурића у селу Врмошу,  данас Врмоши, које се налази југозападно од Гусиња на албанској страни, које је припадало Плаву. Те Мурићеве колибе биле би данашње село Мурићи у Климентима, као љетњиковац села Мурићи у Доњем Пилоту, које се налази сјеверно од Шаљића. Нема података о границама Пилота као области у средњем вијеку. Међутим, постоје извори који говоре о границама епархија (Горњи и Доњи Пилот), али они су тек из друге половине 17. вијека, Епархија се на југу граничила ријеком Дримом и Пострпским крајем, на истоку уз ријеку Валбону, на сјеверу и на западу уз планине Бишкуси и Кологеро(изворни назив је Калуђери)  Епархију Горњи Пилот одвајало је брдо Калогеро од Климената, које је припадало епархији медунској (Модуненсе). Нисмо сигурни да су границе у средњем веку биле исте. Такође није познато да ли се црквена подјела поклапала са територијалном подјелом Пилотске области.

Од средине 14. века Албанци су попуњавали свештеничка мјеста у приморским градовима. У албанским крајевима било је много свештеника, које локалне цркве нису могле да приме, па су одлазили у друге градове и прихватали слабије плаћена свештеничка места. Велики број свештеника из Пилота срећемо у Дубровнику почетком 15. вијека, где су се запослили у цркви или канцеларији. Људи из Пилота су веома мобилан и предузимљив елемент у овом периоду. Изучавају одређене занате у Дубровнику и другим приморским градовима (златарски, обућарски). По завршетку заната не враћају се у Пилот, већ остају у граду и ту отварају своје радионице. Баве се трговином, јер се код њих у Дубровнику задужују познати трговци из залеђа.

Село Копљаник(Коплик)  је имало 70 домова и 17 неожењених мушкараца. Дажбине села Копљаника  су новчане, у натури, са против вримедношћу у акцијама, глобама и порезима. Село је платило суму од 2175 акчи. То је био новчана дажбина коју је давао увијек у истом износу од 25 акчи сваки хришћанско-рајтински старјешина који је могао да ради у својој спахији. Природне обавезе Копљаника  биле су веома високе. Тако је обавеза у пшеници износила 8 товара, односно два товара. Цијена по два терета била је 40 акчи. Осам двоструких товара имало је вриједност од 320 акчи. Село је морало дати 169 товара жита (мјешавина јечма и овса) или накнаду од 4225 акчи. Највећа ставка међу природним дажбинама била је обавеза у вину (шира), каква је била и за вријеме млетачке владавине. Морали су дати 225 бурета (субура) вина, или изражено у новцу 6780 акчи. Цијена једног (субурског) бурета била је 30 акчи у околини Скадра, како је израчунао Митар Пешикан. Сељаци Копљаника  били су оптерећени и разним новчаним такозваним сумарним дажбинама. Плаћали су порез на пчеле који је износио 140 акчи. То је била природна дужност која се састојала од десетине на мед или кошнице, која се у Купњанику претварала у акче. Царина на бурад била је 300 акчи. Порез на повртњак износио је 120 акчи и плаћао се по двије акчи од сваке баштине. То су биле њиве које су биле засијане већим количинама поврћа, а не баштенске парцеле. Плаћали су и биљну накнаду од 350 акчи за коришћење туђих пашњака. Порез на свиње износио је 90 акчи. Ову дажбину плаћало је само хришћанско становништво. Обично се давала једна аспра за два прасета. Такса за дрва је била 140 акчи уместо вагона дрва са сваке баштине. Приход од новчаних казни и новчаних казни за кривична дјела, односно новчане казне и накнаде за тзв. омладину износио је 100 акчи.  Плаћали су и порез на лан у износу од 160 акчи. Сходно томе, годишње дажбине села Копљаника, изражене у новцу, износиле су 14.800 акчи. То су изузетно високе накнаде и једнаке су годишњем приходу тимаритеља. Стога је Копљаник био село тимар.

У односу на село Копљаник ,села : Каменица ,Ливадице (данас Бајзе ) Балшићи ,Ивановићи ,Кула Рашка ,Деригнат ,Млади Борич,Борич ,Стари Борич ,Омаре ,Грил ,Контабудан ,Туралије плаћала су упола мањи порез .

Скадарски дефтер 1477-1485  свједочи да је село Копљаник (Коплик) био сједиште епархије Пилотске све  до њеног гашења 1899 .године .Биљеже се српско православни епископи :Јован Братоножић (15.вијек ) Мелетије Обреновић (15 .вијека) ,Ђурађ Коплинковић (16 .вијек) ,Георгије Крстовић (16.вијек ) ,Давид Крстовић (16 .вијек ) ,Теофило Поповић (17 .вијек ) ,Михаил Мрасоровић (17.вијек ) ,Григорије Крстовић (17 .вијек ) ,Николај Поповић (18 .вијек) ,Рафаило Братоножић (18 .вијек ) ,Теодосије Николић (18 .вијек ) ,Милутин Поповић (19 .вијек ) ,Пајсије Крстовић (19 .вијек)