БЕЗАЛТЕРНАТИВНО САМОПОРИЦАЊЕ
Једна од најактивнијих НВО која тренутно делује на нашим просторима, Иницијатива младих за људска права, наставља да кроз своје пројекте и дискусије промени свест и поглед младих на статус Косова и Метохије и „његову независност, као неизбежну реалност“. Под плаштом помирења и политичке едукације организоване су радионице под индикативним називом „Ма шта ти знаш“, на које позивају младе с идејом да их анимирају како би се активније укључили у политички живот. Пројекти би требало да се реализују у Прешеву, Новом Саду, Београду и Нишу, а свима онима који желе да узму учешће и прођу безбедносну проверу, омогућен је бесплатан превоз до поменутих градова.
И у самом позиву за учешће у радионицама преовлађује тон који сугерише да је признање независности тзв Косова предуслов за напредак како Србије тако и њене омладине. Покушај преумљења омладине почиње наметањем уверења да је статус Косова и Метохије препрека која кочи економски, политички и друштвени развој земље, као и наш „безалтернативни“ пут ка Европској унији. Чињеница да се земље Европске уније суочавају са огромним социјалним, економским, мигрантским и социолошким проблемима се, наравно, игнорише.
Избор слогана под којим се реализује програм а који гласи „Ма шта ти знаш?“ сугерише да овдашња омладина не разуме сложеност политике, те да ће им управо ове, са Запада финансиране НВО, понудити једино исправне увиде.
СПОНЗОРИСАНА ХРОНОЛОГИЈА
У склопу најављених активности представљена је и публикација „Иницијативе младих за људска права“- „Косовска хронологија“ аутора Бекима Балићија, а чија садржина прати наратив који је у великој мери усмерен на оправдавање независности Косова и наглашавање кривице Србије у рату на Косову и Метохији. Иако је наводни циљ овог издања формално едукативан, садржај и тон указују на јасан политички став у којем се не назире неутрална позиција. То не чуди будући да је спонзор овог пројекта УСАИД који је уједно и спонзор независне државе Косово.
Извештај Инцијативе младих за људска права под називом „Ставови младих према рату и ратним злочинима на Косову“ заштићен је а свако даље репродуковање без дозволе организације – забрањено. Но садржај који се може пронаћи на линку https://yihr-ks.org/wp-content/uploads/2024/10/24×16-SERBIAN-1.pdf нуди увиде важне за разумевање радионица „Ма шта ти знаш“ које су тема ове анализе.
БЕЛИЋИЈЕВ ПРИСТУП СТВАРНОСТИ
Аутор ове публикације Баким Белићи професор је приштинског универзитета и логично један од гласноговорника независности Косова. Као стручњак за политичке науке и структуру државе, Белићи је активно сарађивао на пројекту ревизије историје и конструкције о постојању државе Косово. Отуда, не чуди што је у уводном делу доминантна позиција косовских Албанаца, док је српска перспектива или маргинализована или приказана искључиво кроз призму одговорности за сукобе.
На пример, помињу се последице рата које је осетила албанска заједница, док се страдање, етничко чишћење, убијање Срба, трговина српским органима и нестанак представника српског народа, ретко или уопште не помињу.
Иако се говори о концепту „помирења“, он је представљен на начин који подразумева да је једини пут ка сагласју једнострано прихватање независности Косова од стране Србије. Такође, Србија је једина која треба да преузме одговорност и прихвати „реалност на терену“ при чему нема места за анализу догађаја из угла српске заједнице, нити објективног приступа, већ је једини закључак да је Србија била и остала кључни кривац за нестабилност.
РЕАЛНОСТ ДЕМАНТУЈЕ
У другом делу извештаја који се бави политичким процесима, пре свега Бриселским и Охридским споразумом, као и проблематици око формирања ЗСО, одговорност се усмерава искључиво ка Србији. Док је албанска страна приказана као конструктивна, отворена и спремна за сваку врсту дијалога и реализацију споразума, Србија је са друге стране представљена као високо дигнута ручна кочница заглављена у времену и простору.
Реалност је најбољи деманти будући да је српска страна испунила апсолутно све захтеве из Бриселског споразума, угасила све српске институције и повремено повлачила потезе који нису у складу са Резолуцијом 1244 попут оног који се односи на формирање тзв косовске полиције, у чијим редовима су по Бриселском споразуму биле укључене и српске полицијске снаге. С друге стране, Приштина није реализовала ниједну обавезу из споразума, тачније формирање ЗСО, која је по Србе такође штетна јер им додатно ограничава права у сопственој земљи и своди их на ниво удружења грађана.
Друга значајна тема поменутог извештаја је улога међународне заједнице, пре свега Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Аутор овим чиниоцима приписује готово месијанску улогу посредника и гаранта стабилности, без икаквог осврта на њихову пристрасност и чињеницу да су одлуке међународних актера константно биле на штету српске стране. Он такође изоставља да наведе да њихови мотиви немају никакве везе са правдом и стварним историјским догађајима, као и узроцима и последицама рата, него са геополитичким интересима. Оваквим ставом аутор индиректно признаје да од заокруживања косовске независности највећи интерес има Колективни запад.
КО ЈЕ ДЕСТАБИЛИШУЋИ ФАКТОР?
У трећем делу, под насловом „Ситуација на терену“, који више делује као паралелни свет него стварност, аутор представља Србе као главни извор конфликта, набрајајући протесте, барикаде, и појединачне инциденте као непремостиве проблеме који су узрок несугласица и брана помирењу.
Са друге стране стални напади на Србе, уништавање и отимање српске имовине и имовине Српске православне цркве, дискриминација и сада већ јасан план етничког чишћења, због немогућности нормалног живота српског становништва, уопште се не помињу.
Уместо тога, аутор је фокусиран на инциденте у којима су Албанци били жртве, наглашавајући наводну одговорност Србије за подстицање тензија. Такође, инциденти се често тумаче као резултат „агресивне политике Београда“. Легитимна забринутост српске заједнице исказана организовањем протеста Срба због угрожавања њихових основних права описана је као „покушај дестабилизације“, док се истовремено протести косовских Албанаца третирају као борба за права и слободе.
Такође, у тексту се потенцира тежак живот косовских Албанаца, који је такође резултат агресивне српске политике и непослушности, али се не помиње више од 200.000 Срба који су протерани са Косова након 1999.
УВАЖЕНИ ЧИНОВИ
Концепт помирења, који по дефиницији треба да укључује дијалог и суочавање са свим странама конфликта, овде је сведен на процес у којем се од Србије тражи да призна независност Косова као предуслов за било какав напредак. Нема простора за било какав објективан приступ или разматрање чињеница.
Иако се термин „транзициона правда“ често помиње у овом делу, њена примена у публикацији је крајње селективна. Аутор наглашава потребу за правдом, али та правда препознаје само Албанце као жртве. Нема помена о етничком чишћењу Срба, несталим Србима, жутој кући, трговини органима, киднаповањима, убиствима или мучењу Срба.
Такође, нема признања чињенице да су злочине над Србима починиле терористичке групе попут ОВК, које је у моменту највећег страдања Срба на Косову и Метохији чак и међународна заједница препознала као терористичке организације. Упркос томе, ове групе су током рата логистички и финансијски подржаване, а након потписивања Резолуције 1244 унапређене су у редовну војску, док су њихови претходни „акти“ били оправдани. Стога не изненађује што ову ревизију одобрава и финансира Сједињене Америчке Државе.
УСПЕШАН ПРОЈЕКАТ ЗАПАДА
У делу посвећеном регионалним и међународним односима, аутор не крије да је независно Косово пројекат Запада, штавише он га назива „успешним пројектом западних сила“. Акцентована је позитивна улога САД, Европске уније и НАТО, који су, уверава аутор, као конструктори и највећи пријатељи независног Косова, гаранти мира и сигурности (али само албанаском становништву), медијатори. Њихова улога у промоцији косовске независности и утицају на политичке процесе је неупитна.
Из данашње перспективе, када су отворени многи тајни документи светска јавност зна да су управо те силе које Албанци са разлогом славе, активно учествовале у рату на Косову и Метохији, и то тако што су обучавале, финансирале, снабделаве војном и сваком другом опремом шиптарске терористе. Такође, није непознаница да је НАТО интервенција 1999. године била нелегитимна акција, да је одлука о проглашењу независности Косова прошла без сагласности УН и да се 2004. десио погром Срба.
БЕОГРАД – ЦЕНТАР ЗА РЕГРУТАЦИЈУ
Оваква интерпретација стварности коју нуде ова и сличне брошуре је очекивана, али забрињавајуће је што ове публикације потичу из Србије, из невладиних организација са седиштем у Београду, које регрутују младе људе манипулативним методама и за шаку долара, покушавајући да створе армију послушника спремних да поверују у њихов наратив.
Први задатак је уверити те младе људе да је Србија главна препрека интеграцији Косова у међународну заједницу, укључујући Уједињене нације, чиме се „продужава нестабилност у региону.“ Ова интерпретација занемарује легитимне правне и политичке аргументе Србије, укључујући поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности УН, која потврђује суверенитет Србије над Косовом и Метохијом и која је једини правно обавезујући документ, за разлику од Бриселског и Охридског споразума, који су само политички договори.
Аутор такође игнорише чињеницу да многе земље, укључујући и неке чланице Европске уније, нису признале независност Косова, покушавајући уместо тога да створи илузију да је Косово признала већина света, док је Србија изолована у свом ставу.
СЕЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ
Црква Богородице Љевишке у Призрену, црква Светог Ђорђа у Призрену, црква Светог Спаса у Призрену, црква Светог Николе (Тутићева црква) у Призрену, манастир Светих Архангела код Призрена, црква Светог Илије у Подујеву, манастир Девич у Дреници, црква Светог Ђорђа у Рунјевцу налазе се на спису више од 35 цркава и манастира који су спаљени током погрома 2004. године на простору Косова и Метохије.
Потпуно је уништено преко 1000 српских кућа, протерано више од 4000 Срба и убијено 28 особа. У том тренутку на простору Косова и Метохије, гарант мира представљао је КФОР, који је немо посматрао како шиптарски терористи протерују и уништавају српску имовину, муче и убијају Србе. То је тек преглед из 2004.
Тих података, као и оних везаних за период 1998-2000. када је нестало више од 6000 Срба којима се губи сваки траг, или информација о жутим кућама где су се Србима, непослушним Албанцима и Ромима вадили органи и то по свему судећи у сарадњи са међународном заједницом, нема. Тишина је прекрила и 200 хиљада прогнаних Срба и етнички чисте градове, као што су Призрен, Ђаковица, Приштина, где данас не живи ни један Србин. Прећутана су оскранљена српска гробља као и Срба који са сваком посетом гробовима најмилијих ризикују да буду каменовани.
Не, фокус је искључиво на шиптарским жртвама и српском реметилачком фактору који треба да потпуно нестане са Косова како би Албанци заокружили још једну државу на Балкану и наставили да се шире ка тзв „Прешевској долини“, коју такође промовише ова невладина организација.
ТРЕЋА АЛБАНСКА ДРЖАВА И РУШЕЊЕ УСТАВА СРБИЈЕ
Урушавање државног поретка не мора бити јавни позив на непослушност, много опаснији начини су они прикривени који подразумевају индоктринацију. Радионице са идејом помирења, промоције људских права и демократије директан су удар на уставни поредак. Промоција независности Косова као једине „реалности“, уз истовремено игнорисање страдања српског народа и наметања кривице српском народу за злочин који није починио, не само да подрива суверенитет Србије, већ штети и процесу истинског помирења и стабилности у региону.
Ова невладина организација то ради на више фронтова. Док промовише албанске жртве кроз фестивал Мирдита, даје ветар у леђа албанским сепаратистима у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, измишљајући некаква кршења њихових права од стране државе Србије и преко њих покушавајући да створи и трећу албанску државу на тлу Србије. Пројекат шири и на обликовање младих лидера који ће даље наставити да шире своју мрежу и промовишу болесне и надасве штетне наративе. Занемаривање оваквих појава може довести до дубоких последица, како унутар српског друштва, тако и у оквиру његових уставних и међународно-правних права.
