У марту 1943. Титови емисари одржали су низ састанака са вишим немачким официрима. Ове састанке детаљно је описао Милован Ђилас у својим записима. Ђилас и још две водеће партизанске личности Владимир Велебит и Kоча Поповић провели су неколико недеља са вишим немачким официрима уживајући провођење под заштитом, превоз и смештај, које су им обезбедиле силе Осовине у Сарајеву и Загребу.
Сви донедавни партизански историчари су тврдили да су ови састанци одржавани ради разговора о замени ратних заробљеника. Међутим, никада ни партизани ни Немци нису били у преговорима о размени заробљеника на високом нивоу. Немци су убијали ”бандите” сматрајући то сасвим нормалним, а партизани су исто тако убијали своје непријатеље, чак и када би их заробили. Свака таква размена обављала би се на нивоу вода или чете – не на нивоу Ђиласа и виших немацких официра. Сврха састанака била је, наравно, расправа о ситуацији која је, у то време, поставила пред партизане самртнички проблем. Они су очито знали из међународне комунистичке шпијунске мреже – ако не од Kлагмана у СОЕ у Kаиру или Филбија у МИ6/СИС или Бургеса у Форин офису, који је играо улогу у Ратном савету и ББЦ-у да команда за Средњи исток беше расположена да –потакне– активности покрета отпора са повећаним залихама. У тој фази партизани нису били на листи могућих прималаца, док су Михаиловићеви лојалисти били, по свој прилици, на самом врху. Надаље, појачане активности покрета отпора биле су логична претходница некој инвазији на Средоземљу – можда на Јадранској обали Југославије или у Грчкој. Совјети су, међутим очајнички настојали да задобију поратни утицај на Балкану и да обезбеде за себе неку Јадранску луку.
Тито и Стаљин морали су да се забрину због инвазије западних савезника преко Грчке или преко Јадранске обале, а уз помоћ већ планираног устанка Дражиних група, које су представљале песницу његове политике, који би комунистима онемогућили успех у плановима за устанак, грађански рат и коначно преузимање власти.
Постојало је ту чак и нешто више. Ови су преговори представљали један од најбриљантнијих Титових потеза. Његове снаге су биле суочене на Неретви са Станишићевим и Ђуришићевим црногорским четницима који су спречавали партизанске покушаје да продру у Рашку и уђу у Јужну Србију. Надаље, Немци су га гонили. Преговарањем са Немцима и пристанком да не врши саботаже на прузи Загреб-Београд, а ни на другим комуникацијама, он је добио одлагање које му је било потребно да концентрише целокупне мобилне снаге против добро организованих црногорских четника. Био је то инспиративни тактички потез, али срамнија колаборација са Немцима од свега онога за шта је Михаиловић икада био оптужен.
Ово овде и нису нова открића. Валтер Р. Робертс у књизи Тито, Михаиловић и Савезници 1941-1945 бави се овим догађајем. Исто то ради и Валтер Хеген у књизи Тајни фронт, те Милован Ђилас у Ратним временима, али са малим камуфлирањем. Међутим постоје снабдевачи прихваћене мудрости који битку на Неретви сликају као нешто херојско. У ствари био је то прљави маневар грађанског рата.
Партизански снабдевачи мудрости такође игноришу чињеницу да су ти исти четници у првој фази наредне немачке операције чишћења, били интернирани у логоре за ратне заробљенике у Грчкој. Од 12. до 15. маја било је опкољено, заробљено и интернирано 5000 Станишићевих и Ђуришићевих четника код Kолашина и 2000 четника у Рашку. Kада су склониле њих, немачке снаге су кренуле на партизане и опколиле их у кањону Сутјеске око 28.маја. Другим речима, позната Пета офанзива из партизанске легенде почела је против лојалиста. Ипак, ти снабдевачи мудрости хоће да ми поверујемо да су Немци искористили лојалисте у офанзиви против партизана.
Ђилас, Поповић и Велебит развукли су преговоре неколико недеља да би партизане ослободили немачког притиска. Разговарали су о предлогу, како признаје Ђилас, да партизани преузму Рашку као своју признату територију и да подрже Немце у држању обале против Савезника. Тек у априлу Хитлер је одбацио погодбу под изговором да не жели да преговара са бандитима.
Партизански преговарачи су се лепо проводили у Загребу. Велебит је посећивао родитеље, Ђилас се вратио старој љубави. Kоча Поповић, са француским образовањем и готово параноичном англофобијом, испробавао је вештину говорења француског са исто тако ватреним немачким официром који је говорио француски.
Можда је највећа иронија Титов лични и приватни мотив за мартовске преговоре. Немци су држали Херту Хас, Титову другу жену и мајку његовог детета. Тито је, у ствари, беше напустио када је она, иако носећа, побегла са једним његовим другом, који је био од њега млађи двадесет пет година. Упркос томе Тито је договорио ослобађање Херте Хас као награду код ових преговора. Будући да их је партизанска пропаганда намагарчила тврдњом да лојалисти сарађују са Немцима, а не партизани, већина британских проматрача прогутала је Титове речи да су Михаиловићеви војници женскароши, превиђајући чињеницу да је Тито током целог рата био у друштву другарице.
Мартовски преговори, у ствари, нису били први такве врсте између Тита и Немаца. Нешто површнији контакти почели су августа 1942. када су партизани заробили инжењера Ханса Ота у западној Босни близу Ливна. Преговори су обновљени 17. новембра, а даљњи разговори настављени крајем јануара 1943. Тито се чак сложио да се састане са усташким преговарачима Анте Павелића 23.јануара 1943, али је немачка офанзива против ”републике” у Бихаћу то спречила. Ханс От је постао Титов блиски пријатељ, а Тито га је користио као редовну везу са Немцима; остао је с партизанима до краја рата. Тито је с непријатељима сарађивао без резерви. Имао је, међутим, добар осећај за камуфлажу и за одвлачење пажње са сопствене колаборације пуђтајући у оптицај пропагандну кампању о колаборацији лојалиста. Такође је сматрао мудрим да Ханса Ота ликвидирају после рата.
Доказ о партизанској колаборацији март 1943. пружиле су београдске власти. Тито се све више бринуо због гласина које су кружиле о преговорима с Немцима из март 1943, па је службени војни историчар Мишо Лековић био овлашћен да истражи овај шкакљиви предмет до краја. Објавио је књигу после Титове смрти, године 1985. Ова књига представља праву потврду и оптужбу интезивне партизанске колаборације и показује огрмону корист коју су од тога имали. Она такође показује да је Титова једина брига био грађански рат против четника. Ово је необориво. Лековић је сасвим чист: службени партизански историчар који објављује у Београду. Сава Боснић је објавио сјајан приказ књиге у ”Јужнословенским новинама”, што у потпуности уништава лицемерје прихваћене мудрости везане за колаборацију.
Узгред да кажемо, било је исто тако интезивних преговора између есесовца и Титових партизана у Словенији јула 1944. Њих је водио Титов каснији лични секретар, др Јозе Вилфан, док је сам Тито живео на Вису под британском заштитом. Ови су преговори били полиса осигурања против савезничког искрцавања у Венецији Ђулији.
………..
….Kао сто сам писао на почетку овог дела, у ратовима, у педантном смислу, до колаборације долази повремено – код герилског ратовања то је још изразитије. У Југославији пре децембра 1943. партизани су сарађивали са силама Осовине много интезивније и пробитацније од било чега за што је Михаиловић био оптуживан. Михаиловић је презирао начин општења са јавним мњењем у смислу прављења случаја од партизана, а Британци нису ништа урадили да му помогну да то уради. Насупрот томе партизани су користили своју надмоћну машинерију да фабрикују случај Михаиловић. Британци су то прихватили и објављивали зато што им је требало оправдање за одлуку да напусте Михаиловића. Врло једноставно.
Мајкл Лиз, Силовање Србије – Британска улога у Титовом грабљењу власти 1943-1944
