Пише: Огњен Војводић

29. октобра 312. године Јулијанског календара цезар Флавије Валерије Константин (280. Наисус у Илирији, грч. Ναϊσσός, лат. Naissus, данас Ниш у Сербији – 22. маја 337. Никомидија), један од четворице цезара римског тетрархата (четворовлашћа), као побједник над сувладарима је са својом војском и са хришћанским знамењем ушао у Рим. Сукоби римских владара у систему цезарске тетрархије и прогон хришћана од паганских римских владара довели су римску империју до грађанског рата. Флавије Константин је са благословом Божијим војно поразио паганске противнике, претенденте на трон римске империје, и ступио на престо римског императора. Тако је почетком четврте деценије четвртог вијека хришћанске ере Император Константин I Велики (лат. Constantinus Magnus) постао император Рисмског царства. Ступање на римски престо Константина Великог представљало је обједињавање римске империје и почетак хришћанског крштавања Римског царства.

НОВОЗАВЈЕТНИ ЦАРИЗАМ

Као на небеском своду „сјајна звијезда Даница“, на Земљи је крунисана глава помазаника Божијег. Изнад Цара нема никога до Бога. Царизам је владарски идеал античког и библијског предања. Старозавјетни првосвештеници су благословили Цареве за владаре народа божијег. У претхришћанском и хришћанском вјеровању, личност Краља симболизује спој небеског и земаљског, божанског и човјечанског. У космогонији “природних религија“ Краљ је космичка константа на Земљи која одређује религијске и политичке путеве. У древним културама монарх је медијум између народа и божанског, посредник овоземаљског са оностраним. Цар је симбол божијег благослова на Земљи, на народу и држави којима влада, којима обезбјеђује заштиту на Земљи и благослов божији. Преко помазаника божијег Бог благослови краљевство, а Краљ устројава државу у Славу божију.

Хијерархија монархије је слика и симбол божанске хијерархије. Краљевством влада богомдани Краљ као богомдана установа власти, крунисан по вољи божијој, а не само по људској промјенљивој и грешној. Краљ влада руковођен вјечним вриједностима, не само земаљским законима по праву јачег и богатијег, цар вјерује у божију промисао, а не само у глас народа (попут републиканаца), краљ поступа не само према политички могућем, него и према испуњењу воље Божије. Зато је, ради испуњења воље божије на Земљи, божијим промислом установљена у римској империји владавина царева који ће више поштовати вољу Божију од воље демократске “већине“ и племенског родновјерја, који ће када се поклоне Вољи Божијој извршавати божију заповијест мисије васељенске вјере. Као што је промислом божијим установљена Старозавјетна владавина Царева, тако је у новозавјетном предању после апостолске мисије благословена и установљена власт хришћанских царева ради мисије Цркве, заштите и утврђивања хришћанства. У том новозавјетном односу хришћанских царева према Богу, Господ Христос је називан Цар Царева, Цар Небески, који благослови и штити цареве земаљске као своје поданике и посланике хришћанске просвете свима народима свијета.

Хришћански цар није као претходни римски и ини цареви паганског свијета паганско “полубожанство“ обоготворено античком апотеозом – обожењем владара, него помазаник и поданик Бога живога, владар којег крунише хришћански патријарх као поданика и заштитника Цркве. Црква је благословила владарско прејемство царева као библијско предање владавине Краљева помазаника божијих, а новозавјетни царизам je благословом Божијим постао хришћанска државна и духовна доктрина. Хришћански Цареви су у Новозавјетном Риму добили и титулу новог владарског достојанства као васељенски владари – Василевс.

КРСТОНОСНИ КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

Прогон хришћана у римском царству почетком четвртог стољећа кулминирао је планом паганских поглавара да огњем и мачем са Земље сатру хришћане. «Промисао Божија припремила је за заштитника Цркве Христове и имена Божијег на Земљи Цара Константина, који је за живота од Цркве добио назив: Равноапостолни», написао је Свети Јустин Ћелијски у «Житију Светог цара Константина и његове мајке Царице Јелене».

Прије пресудне битке код Милвијског моста, Константин и његова војска су на небу изнад сунца видјели свјетлостни крст са натписом ОВИМ ПОБЈЕЂУЈ (грчки τουτο νικα). Потом се Константину у сну јавио Христос и рекао будућем цару да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и да под тим знамењем иде у битку. Константин је наредио да се искује војни стег у коме су се налазила спојена грчка слова Х и Ρ у виду Христовог монограма којим је замијенио римске стегове. Овај стег је ускоро добио име лаборум – ријеч галског поријекла, што је било разумљиво јер је у Константиновој војски било много Гала и Германа. Константин је наредио да се на војним заставама изради чесни крст од злата,  војницима да направе крсни знак на свом оружју, на шлемовима и на штитовима. Константин је са својом војском, пред којом је ношен чесни крст, кренуо из Галије у Рим и штићен знамењем крста, после три војна судара са противником, дође пред бедеме Рима.

После побједе и ослобођења Рима, када су Римљани поставили споменик у част новога цара, Константин нареди да се у руке његове статуе стави крст са натписом: „Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од робовања тиранима и повратих Римскоме народу пређашњи сјај и славу“. Цар Константин је и на своме шлему носио Христов монограм. Сенат је новом владару изгласао титулу Maximus Augustus. Цар Константин је одбио да, као претходни римски цареви, на Капитолу принесе паганску жртву Јупитеру. Следеће 313. године, Августус Константин Велики је у Милану прогласио Едикт о вјерској слободи хришћана – Милански едикт (Edictum Mediolanense), и прописао наређење да држава хришћанима врати имовину одузету у прогонима. Миланским едиктом је законски заштитио поштовање хришћанске вјере, укинуо закон идолопоклонства римског домината и омогућио мисију Цркве. Прогон хришћана који је трајао деценијама био је оконачан и хришћани су почели да подижу нове и обнављају постојеће храмове, да одржавају Саборе и враћају се слободном грађанском и вјерском животу.

Црква и Цар су сазвали први Васељенски Сабор (у Никеји 325. године) који је установио основне хришћанске догме и каноне, ријешио спорове и осудио погрешна вјерска учења, уредио јединствени календар Цркве одређивањем датума празника Васкрсења Господњег према начелима новозавјетне вјере – у односу на празнике паганских култова и празнике старозавјетног антихришћанског предања. Као потврду саборске одлуке о новозавјетним начелима календара, Цар Константин је објавио царску посланицу упућену хришћанским патријаршијама и помјеснтмим црквама. Први васељенски сабор је био основа и смјерница свих следећих Васељенских Сабора у одређивању догмата и канона одржавања Светог предања православне хришћанске вјере.

НОВОЗАВЈЕТНИ РИМ

У Новозавјетној духовној и државној обнови Римске империје, Цар Константин Велики је преселио престоницу Римског Царства на Босфор, гдје је саградио царски град Константинопољ – Нови Рим новозавјетног хришћанског Ромејског царства. 11. маја 330. године римски Цар Константин I Велики прогласио је нову престоницу Римског царства – Нови Рим, Нови Царски град, саграђен на мјесту грчког града Византа. Дан проглашења нове царске престонице установљен је као „празник Новог Рима”. Нови Рим је постао симбол хришћанске новозавјетне ере у односу на паганску прошлост старог Рима, и симбол испуњења старозавјетног пророчанства, као нови Јерусалим. После освајања старог Рима и западног дијела царства од западноевропских паганских племена, Константинопољ ће бити престоница Римског царства која ће проповиједати хришћанску културу, која ће постати супарничко средиште староримском паганском латинском култу германских племена и држава које ће римску патријаршију первертирати у политички племенски религијски култ у служби колонијалне геополитике.

Римски цареви су вјековима тежили премјештању престонице на Исток, испуњењу пророчанстава о повратку Истоку – исходишту културе и науке, првој цивилизацији, отаџбини и земаљском завичају човјечанства, географском и геополитичком средишту средоземља и свијета, гдје култ краљева живи од почетка свијета. Јулије Цезар, обновитељ римске царевине, освојио је Александрију, древну царску престоницу Александра Великог, не само због стратешког и економског значаја Александрије него и због повијесног права на царску престоницу Истока. Завјетна тежња римских царева остварена је хришћанским опредјељењем римског цара Константина Великог, који је на Босфору саградио Нови Рим, нову престоницу римског царства. Промислом Божијим, побједом Јулија Цезара обновљена је римска царевина, а побједом и крштењем римског Цара Константина Великог побијеђено је паганско антихришћанско римско царство и саграђен Нови Рим Новог завјета, новозавјетне државне и духовне доктрине. Премјештање престонице на Исток значило је повратак почелу и смислу Живота, источнику Откровења, које је човјечанство чекало вјековима. Пресељењем римске престонице на Исток, Цар Константин се вратио у земљу отачаства, на Балкан, на простор данашње Србије у град свог рођења Наисос – Ниш. Пресељењем царске престонице на Босфор, и оснивањем Константинопоља, Царство је постало цјеловито, утемељено у средишту свијета и у библијском Предању и у Новом Риму као Новозавјетном Јерусалиму.

Константинопољ је хиљаду сто двадесет три године, до османлијског освајања 1453. године, био „златни мост” који у хришћанском православном предању повезује културе Истока и Запада. Заправо, до латинског освајања 1204. године када је Константинопољ скоро 60 година био под латинском римокатоличком окупацијом. Наиме, османска окупација Константинопоља представљала је коначну окупацију Новог Рима, после латинског освајања Константинопоља 1204. године, познатог као пљачка стољећа – када су латински освајачи у Четвртом крижарском рату, умјесто ослобађања Јерусалима од османске окупације, освојили хришћански Константинопољ и држали под војном и вјерском окупацијом до ослобађања 1261. године. Међутим, после свих погрома од латинских и отоманских освајача, Нови Рим као пројекат хришћанског новозавјетног свијета и новозавјетних друштвених односа, ослобођених диктатуре племенске и паганске политике, до данас представља образац хришћанске и модерне »грађанске» друштвене културе изграђене хришћанским начелима.

У Ромејском царству је постојало пророчанство да ће Константинопољ пропасти у вријеме цара који ће имати име као оснивач Константинопоља и чија ће мајка такође имати име Јелена. Име првог хришћанског цара, Константна Великог као обновитеља јединства римске империје и једновлашћа римских монарха је предлагано да, као и имена појединих претходних римских царева, постане дио назива титуле римских царева, као симбол константе царске власти. Последњи римски цар је био Константин XI Палеолог, син последње римске царице Августе Хелене Палеолог (1372 — 23. март 1450) или Јелене Драгаш Дејановић (монашко име Ипомонија), супруге цара Манојла II Палеолога. Царида Јелена Драгаш је била српска принцеза, кћер велможе Константина Драгаша Дејановића, и унука Теодоре – сестре српског Цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша. Августа Хелена Палеолог Драгаш је мајка последњих ромејских царева Јована VIII и Константина XI. Оснивач Константинопоља био је Цар Константин Велики и последњи римски Цар био је Константин XI Драгаш Палеолог који је погинуо бранећи град од отоманских освајача 1453. године.

ВОЗДВИЖДЕНИЕ КРСТА ГОСПОДЊЕГ И ОБНОВА ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Цар Константин је рођен у угледној властелинској племићкој породици. Константинов отац, Констанције Хлор, цезар западног дијела Римске царевине када је била подијељена на четворовлашће (тетрархат), којег је наследио син Константин, иако у служби државе у којој је идолопоклонство било државна религија, био је одбио служење лажним боговима и признао истинитог хришћанског Бога. Константинова Мајка Јелена и сестра Констанција биле су хришћанке. Када је крунисан за императора Римске империје, Константин је мајки додијелио титулу царице. Царица Јелена се посветила обнови и изградњи хришћанских Светиња у римској царевини.

Цар Константин је добио благослов Цркве да у Светој Земљи пронађе Живоносни Крст Господњи, на коме је био распет Господ Христос. Мјесто где је био Крст било је непознато. Гроб Господњи је био оскрнављен и затрпан, многе светиње Свете Земље биле су порушене од идолопоклоника и старозавјетних антихришћана. Хришћанско ходочашће проналажења Крста Господњег предводила је Царица Јелена. Поред Гроба Господњег био је саграђен идолски храм Венери, метафори еротских и полних уживања. Царица Јелена је наредила да се идолски храм сруши и да се откопа Горбница Господња. Године 326. у Јерусалиму су откопани Гроб Господњи и Голгота, пронађена су три крста, и плоча са натписом „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Патријарх јерусалимски Макарије је одржао молитву на Светом мјесту и указао се према истоку Гроб Христов и Голгота у чијој близини нађоше закопана три крста, јер су уз разапетог Господа на Голготи са лијеве и десне стране била разапета два разбојника. Царица је положила Часни Крст у сребрни ковчег и предала јерусалимском патријарху. Јерусалимски патријарх Макарије је подигао Крст Господњи а мноштво хришћанског народа је прослављало Светињу Крста Господњег. Било је то прво прослављање празника Возвиждења Крста Господњег – Крстовдана, као великог хришћанског празника установљеног 326. године, годину дана после Првог васељенског сабора.

Царица је саградила цркву у Витлејему над пећином Рождества Христовог, на Гори Маслинској – на мјесту Вазнесења Господњег, у Гетсиманији – на месту Успења Пресвете Богородице, као и поред дуба Мавријског гдје се Господ јавио Аврааму.  Константин Велики је у Константинопољу саградио храм Светих апостола и Велику цркву (Magna Ecclesia) на чијем мјесту је касније саграђен храм Свете Софије, у старом Риму је саградио велике базилике, Светог Јована и базилику Светог Петра која је каснијом надоградњом постала највећи римокатолички храм. У царском крстоносном послању Константин је саградио три велика крста, према броју њему јављених знамења крста у ратним походима: први у Риму, други у Константинопољу, а трећи на Дунаву, после побједе над Скитима, на којима је написао: ИС ХС НИКА – Христос побеђује.

Испунивши историјско свето послање на земљи, равноапостолни цар Константин се упокојио у Господу празника Педесетнице 337. године, у својој 65 години земаљског живота. Тијело његово је свечано пренесено у Константинопољ и сахрањено у цркви Светих Апостола. Први хришћански цар, добротвор и ктитор хришћанске цркве, цар Константин је након смрти канонизован као Светитељ Цркве Христове. У православним црквама цар Константин се поштује, са својом мајком царицом Јеленом, као светитељ и равноапостолни цар – Святые Равноапостольные Царь Константин и Царица Елена. У Српској православној цркви Свети Константин се слави заједно са својом мајком, Светом Јеленом, 21. јуна јулијанског календара (3. јун грегоријанског календара). На хришћанском Истоку је Константин Велики проглашен светитељем, али западна римокатоличка црква, која је Константинов култ користила у политичкој пропаганди латинског племенског првенства и римског «папског примата» у односу на племство и апостолске патријаршије Истока, није Светог Цара канонизовала у своје светитеље.

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/