Пише: Дејан Бешовић
Осврт на студију :
Klaus Steinke ,Xhelal Ylli – Die serbo- slavischen Minderheiten in Albanien (SMA): 4. Teil: Vraka – Borakaj. ( Slavistische Beiträge) 2013 .г.
Студија угледних немачких академика и професора универзитета у Минхену Стенкеа и Јила о српским областима Враци и Боракају,осветљава вријеме , након окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске окупације 1878. године. Хронолошко одређење досељавања Славенофоних Срба из Србије ,Црне Горе и Босне и Херцеговине у Враку и околна села може се још мање прецизно утврдити, али изгледа је новијег датума (могуће прва половина 19. вијека), бар како наводе прегледајући старије историјске изворр. Имали су они у виду и Скадсрски дефтер из 1455/6 .годину али допуштају нам да млетачки и османски катастри 15. века очигледно дају потпуне и поуздане изјаве да су у то вријеме већ живјели Славофони Срби на територији данашње Албаније као апсолутна већина . Сви славенофони Срби у Албанији су двојезични, при чему се (скоро би се могло рећи: као и свуда) може примијетити да само старија генерација још увијек потпуно влада дијалектом, док је “најмлађа већ у потпуности променила језик у албански када крену у школу” . Мора бити утолико више драго што су овде представљене научне истине спроведене на неинтерполативан историјски објективан начин .На крају крајева, дијалекти оба проучавана подручја и даље у великој мери показују карактеристике дијалеката области из којих долазе досељеници. У обије области из Враке и чији ду досељеници махом из Црне Горе и Боракаја чији су досељеници из Српског дијела Босне и Херцеговине „фонетски “ се подурарају и синтетизују (боље рећи њихова : фонетика , фонологија и лингвистичка морфологија , јер неке од наведених појава имају системски карактер, посебно у погледу бројних звучних промјена које су се понекад дешавале само у данашњим насељима).
Све у свему, доста њих је типично за ‘језике дијаспоре’, као што су поједностављења кластера. Такође показује да ни дошљаци нису долазили из дијалекатски потпуно једнообразних крајева поријекла; сусрећу се различити јат рефлекси, понекад и у истој ријечи итд. Појединачне фонетске, морфолошке и граматичке појаве илустроване су често прилично бројним документима из снимљеног корпуса, при чему је учесталост докумената вјероватно једноставно Учесталост појављивања која се огледа у корпуса. Многе упечатљиве појаве, попут честог прилагођавања придјева иза именице „слично осталим славенофонима Србима у Албанији као што су Фир ,Либражд ,Тирана и Елбасан ” (стр. 58) су само наведене, али њихово поријекло није објашњено. Ово је слабост књиге или серије, да то ријетко кад иде даље од приказа постојећег стања. Тај недостатак је оставио другим истраживачима да још увек имају довољно посла а два аутора веше не раде на томе.
Књига је подијељена на два паралелно структурисана, али неједнака дијела. Први на врачком дијалекту (стр. 9-136) који је око два пута дужи од оног на боракајском Српском језику (стр. 137-192). Полази се од информација о општој ситуацији говорника дијалекта и њиховом етничком поријеклу, при чему се ове последње информације у великој мери заснивају на информацијама које дају сами становници – Срби у Враци и Боракају , јер је само у ограниченој мјери могуће утврдити миграцију. из старих матичних крајева и на основу Документа доказати, иако је ова сеоба у 19. спорадично тек у 20. године. вијека, као што је онај Србо- босанских предака становника Боракаја, који се догодио након окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године. Многе упечатљиве појаве, попут честог прилагођавања придјева иза именице „слично осталим Србо славенофонима у Албанији” (стр. 58) .Студија има дванаест тематских целина које проучавају ; језик као општу категорију ,обичаје ,вјеру ,вјерске служитеље ,знамените личности Српског народа ,на просторима Враке и Боракаја,морфолошко- акцентуалне и дијалектолошке класификације ,лингвофилска мерила ,етно- генетски систем ,бројност породица са пописом становништва .
Ова два значајна научника баве се политичком асимилацијом и албанизацијом која се између осталог огледа и у сузбијању слободног изражавања етничке припадности на пописима становништва, тако да подаци о тачном броју Срба у Албанији не постоје. Према званичним, али потпуно непоузданим резултатима пописа националних мањина из 1989. године, у Албанији је било пописано свега око стотину Срба, којима су придодати и етнички Србо- црногорци,,али тај број се сматра вишеструко умањеним у односу на стварно стање. Према незваничним изворима у Албанији има око 350.000 припадника српске мањине, али у јавности се појављују и знатно веће процене, које говоре о 400.000 албанских држављана који су Срби .
Аутори почињу од раног средњем вијеку када подручје данашње сјеверне Албаније припадало је српској Кнежевини Дукљи, а за вријеме владавине Стефана Немање цјелокупна област око града Скадра била центар Србије. Потоњи српски владари су проширили своју власт и на централна подручја данашње Албанија, а у доба Српског царства, под српском влашћу су се нашле и јужне области. Тек крајем 14. вијека, долази до успона турских политичких чинилаца на тим просторима. До краја 15. вијека, цјелокупно подручје данашње Албаније је потпало под турску власт, а током наредних вјекова је дошло до знатног опадања броја Срба у тим областима, што је настављено и након стварања савремене албанске државе у 20. вијеку.
Стемке и Јил документовано констатују да Срба у Албанији има највише у Скадру и околини, гдје се предаје и српски језик, а онда областима Љеша ,Елбасана и Берата гдје има Срба староседелаца, тј. остатака становништва некадашњих српских држава кнеза Јована Владимира, краља Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана. Осим њих у Албанији има српског становништва, потомака одбјеглих комуниста информбироваца који су били верни Совјетском Савезу и који се нису приклонили режиму Јосипа Броза, већ Стаљину. Ипак највећи број њих је албанизован током владавине краља Зогуа и комунистичког диктатора Енвера Хоџе, када су Срби били под великим притиском да се одрекну свога идентитета. Школа „Обилић” је радила на српском језику у Скадру до 1935. године када је затворена наредбом краља Љек Зогуа ( право презиме му је Зогољић ) тек после 73 године је поново омогућено одржавање наставе на српском језику. У Фиру такође има Срба, ту постоји српско удружење „Јединство” и Српска колонија Ту је изграђена српска школа, прва на Српском језику после 1936 .године .
Аутори констатују да “тешко је утврдити колико има Срба јер се не зна број Срба старосједелаца нити број асимилилованих Срба, поготово оних који више не причају српски језик али имају сјећање да су им преци били Срби .
За крај аутори посебно наглашавају школско устројство Славенофоних Срба на Северу Албаније,„тамо где је зачета прва српска средњевековна држава ( стр.233) . са освртом на обимну студију проф Божидара Брајовића о Српској топономастици са око 12.000 српских назива и топонима у данашњој Албанији које је прикупио овај српски научник .
