Пише :Дејан Бешовић
До сада о завршној петој сеоби Срба из Албаније готово и да није писано .Ако и јесте то су били штури формални извештаји о богослужењима ,појединих црквених гласила претежно из Црне Горе и огромни труд Митрополита Амфилохија да одржи древно српско војводство .Године 1990 . на Цетињу одржан је симпосион о Србима у Албанији са нагласком на проблем Враке .Ратови који ће услиједити деведесетих и несрећни догађаји бациће у запећак последњу колонију Срба у Албанији која је одолијевала сеобама и општој пропасти нашег народа.
Веома је добро познато да се југословенска држава бездушно односила према Србима уопште са нагласком на Албанију док је истовремено испољавала највећу бригу и емпатију за емигранте и опасне госте из те земље. Научни радници и установе такође су потцјењивали овај дио свог народа.Тако је у прољеће године 1990 .завладало опште становиште међу Врачанима да треба да се иселе у Југославију гдје их чека “мед и млијеко ” . Поштујући традицију и неширење српско-српских подјела заобићи ћемо имена и презимена оних који су покренули ову злослутну појаву и осврнути се на оне који су се залагали за то да Врачани остану на својим вјековним имањима и тако допринесу да Врака буде оно што је вјековима била – Српско војводство и најљепши дио српске земље .
У прилог томе изнијећемо свједочење начелника Полиције Скадра Салка Ферезаја -Савка Драговог Брајовића које је писмено и усмено дао аутору овог текста
“Налазио сам се Пуке изнад Скадра ,када ме 25 .септембра 1990.године око три изјутра пробудио службени телефон тзв.специјала . Са друге стране био је шеф Сигуримија Башким Газиде начелник Сигуримија ( прим .обавјештајна служба Албаније ) . Друже Ферезај морамо хитно да се видимо. Запитао сам га шта се то дешава ? Све ћу Ти рећи у четри ока ,био је више него убједљив Газидеде . Око 5 часова истог јутра Башким Газидеде у пратњи Гзим Подгорице ,уредника радио Скадра позвонио ми је на врата . Обојица су попут фурије ушли у моју кућу .
-Друже Салко ,почели су убјеђивање ,Ти се противиш да Врачани иду у Југославију .Одговорио сам им ,не само што се противим већ одвраћам моје Врачане од одласка у непознато .Наша отаџбина није Југославија већ Врака ,био сам енергичан.
Наша земља ,наше Цркве,наше колијевке и наши гробови већ 800 година су у Враки . Ми смо Врачани и нама је мјесто у нашој земљи . Свугдје друго ми смо странци осим своји на своме у Враки. Газидеде ,високи функционер Албанске партије рада ,члан ЦК и опаки обавјештајац није околишао. Друже Салко Врака је наша Албанска земља . Ви сте досељеници а ми аутохтони народ ,којег ви угњетавате већ песто година .Ми смо Илири а Ви Словени . Како се разговор водио у мојој кући у једном моменту сам устао рекавши :Лажеш друже Башкиме .Врака је наша. До прве сеобе и окупације Враке овдје народ није знао ни једну арбанашку ријеч. Врака је дала Албанији 22 научника,19 хероја народа ,54 спортска радника .Врака је наша а никад за никад ваша .
Добро ,повукао се Газидеде ,после моје вике која је пробудила не само укућане већ и пола Пуке ,вукући за собом и полупијаног новинара Гзим Подгорицу ,који је како му и презиме каже из Подгорице . Био сам свјестан да им не смијем окренути леђа ,јер ме је године 1981 . замало насадио лични пријатељ и посилни Енвер Хоџе ,Татко Чулафић,уредник Албанске телевизије на српском језику када ми је испред Албанског парламента назвао Бога уз широки осмијех . Осврнуо сам се око себе и угледао црну лимузину која је била спремна да ме однесе негдје гдје ме никада нико неће наћи ,тамо у околини Тиране. Размишљао сам брзином свјетлости и одговорио му на арбанашком језику- добар дан .Приликом одласка из моје куће у Пуке полупијаног Гзим Подгорица ми се обратио на Српском језику :Брајовићу наћи ћемо ми врачане који ће испунити наш задатак . Тог тренутка ми је кроз главу пролазило свашта али сам се сјетио савјета своје мајке Ђурђе ,која је потицала из једне од најугледнијих Српских фамилија у Албанији -поповске породице Крстовић из Куле Рашке када ми је као дјетету говорила -Сине некада мудрост треба да надвлада храброст” .
Истраживачи становништва Србије и Црне Горе нису у својим радовима дали места свом становништву Враке, осим помена као збирног и споредног . Њихова судбина кретала се обрнутим редом историјских процеса, јер су у турској држави живјели мирније и слободније него у новим државама и режимима. Врачани су стално били ангажовани као помоћни персонал у Српском ,црногорском и касније југословенском конзулату, што довољно говори само за себе о каквој повезаности је ријеч и какав су имали карактер и тужни третман.
На свечано крунисање Краља Николе 1910. године по позиву је присуствовало осам бираних Врачана. Појединачно или групно Врачани су и у другим приликама одлазили на Цетиње , ради задовољавања разних захтјева и потреба од црногорске власти.Велики број Срба из Враке школовао се у Србији а Академик проф.др.Никола Вулић један је од оснивача Београдског универзитета и један од сто најзнаменитијих Срба у нашој 1500 -годишњој повјесници.
За вријеме ратних дејстава Црногорске војске 1912-1913. године при опсади Скадра Врачани су, мушкарци и жене, преносили ратни материјал и храну и његовали рањенике, мада нису мобилисани под оружјем из одређених политичких разлога. Масовно расељавање под притиском режима, управо прогон преко 2200 породица наступио је у прољеће 1934. године.Последњи прогон 1991/92 . имао је одлике геноцида .
Прогнани су стизали у Подгорицу преко граничног прелаза Божај а одатле су сви привремено распоређивани на подручју Косова и Метохије октобра 1991 . године. Даља судбина у том новом станишту задесила их је новим расељавањем 1991. године. Свему је претходио Устав из 1967 .године као уставни амандмани Скупштине Албаније 1975 .и 1977 .године која донијела одлуку са четри спорна члана којим се забрањује употреба неподобних имена и презимена, српског језика ,што доводи до промјена имена и презимена Врачана и готово свих топонима Срба у Албанији којих је професор Божидар Брајовић из Грила сакупио преко 12.000 . Утврђени су и други видови насиља у облику забране српског језика, школа, вјероисповести-СПЦ обичаја, веза са матицом итд.
Од настанка Призренске лиге до данас протекло је више од 110 година а непрекидно траје организовано остваривање њених циљева. То се нарочито изразило у организованом фалсификовању чињеница и података о земљи и становништву на подручју Албаније и околних територија према којима она испољава освајачке намјере.
Устав Народне Социјалистичке Републике Албаније није садржао низ оних права грађана која значе општу цивилизацијску вриједност и која су прокламована универзалном декларацијом о правима човјека. То су: право на слободу ријечи, право на слободно кретање и враћање у земљу, право на слободно напуштање и враћање у земљу, право на имовину, право родитеља да слободно бира врсту школе за своју дјецу, право на слободно и мирно окупљање, право на слободу мисли, вјероисповијести и савјести, које укључује и право на промјену вјероисповјести, савјести и убјеђења, право да човјек сам манифестује своју вјеру или убјеђење путем наставе, исповиједање вјере или обављања обреда а да због тога не буде узнемираван,хапшен и прогоњен , право на слободно изражавање мишљења укључујући право да не буде узнемираван због свога мишљења, право да прима или емитује информацију без обзира на границе земље итд. Навели смо само ограничења или редуковања оних права која су универзално прихваћена као опште цивилизацијске вриједности.Добар дио осталих ограничења грађанских права произлазе због драстичног раскорака између прокламованог и стварног.
Нећемо детаљније анализирати свако од наведених а редуцираних грађанских права. Анализираћемо ради илустрације само пар таквих примјера. Прокламује се слобода организовања, али се одмах потом каже да је Албанска партија рада ,Партија на власти „једина политичка снага друштва“. Чак се Уставом забрањују организације „антидемократског, религиозног или антисоцијалистичког карактера“.Даље: гарантује се слобода научног рада, књижевног и умјетничког стваралаштва, али се то подводи под социјалистички реализам и комунизам, односно под идеологију марксизма-лењинизма.
Када су овако драстично ограничена универзална људска права свих грађана Албаније, јасно је да ни права националних мањина нису била поштеђена додатних ограничења. У ствари, по Уставу Народне Социјалистичке Републике Албаније „националним мањинама су гарантовани заштита и развој њихове културе и народних традиција, употреба њиховог матерњег језика и његово учење у школи, једнакост развоја у свим областима друштвеног живота. Противуставни су и кажњиви по закону свака привилегија, свака национална неравноправност и сваки поступак којим се вријеђају права националних мањина“ (чл .41 ) Ова уставна одредба разрађена је у Кривичном закону на следећи начин: „Под појмом геноцида сматрају се дјела учињена у намјери потпуног или дјелимичног уништења националне, етничке или расне групе. Кривични закон инкриминише и радње уперене против националних мањина, затим изазивање мржње или раздора међу националностима или расама.“.На жалост, ниједан други правни пропис Албаније не обезбеђује друге гаранције које према уставу имају националне мањине. И овдје ће доћи до драстичног одступања од прокламованог и стварног, како ће се то видјети у даљем излагању.
Истакли смо да је положај српске заједнице у Албанији зависио од стања међудржавних односа. Односе између Албаније и Југославије у првим годинама након ослобођења 1945. године карактерише изузетно пријатељство, које је створено у периоду народно-ослободилачког рата и револуције 1941-1945. године. Развој међудржавних односа до 1948. године одвијао се у смислу широког и перманентног продубљавања политичких, економских, културних и свих других односа. У том смислу склопљено је низ разних уговора и конвенција којима су прошириване економске везе двају држава, културна сарадња меду народима и нарочито пријатељство албанског и српског народа.
Да би се уклониле све баријере за лакши и обимнији гранични саобраћај уложен је обострани напор за стварање царинске уније и изједначавање националних валута.
Ове односе је стимулисала идеја о стварању једне федеративне заједнице албанског ,српског и осталих југословенских народа, или пак заједнице свих балканских народа.
Овој сарадњи је Југославија приступила са жељом да се подстакну људски и материјални потенцијали сиромашне и ратом опустошене Албаније. Албанији су одобравани бескаматни кредити испоручивана је чак и она роба и опрема у којима је оскудијевала и југословенска привреда, интензивирана је научно-техничка и друга стручна помоћ.
Првих послијератних година Албанији је испоручена инвестициона опрема за изградњу бројних објеката: фабрика шећера, фабрика за конзервацију воћа и поврћа, за прераду лана, затим фабрика текстила итд., затим разне сировине и индустријске прерађевине и најзад роба широке потрошње са којима је тада и сама Југославија оскудијевала.
Механизација и стручна опрема из Југославије, коришћени су за изградњу пруге Драч-Пећин, дужине 43 км и хидроцентрале Велика Селита код Тиране, као и за експлоатацију нафте. У ствари све фабрике које су изграђене у Албаније 1947. и 1948. години осим фабрике обуће у Љешу су биле казнионице за Србе .Тадашња комунистичка власт у Београду на све то остајала је глувонијема .
Такво стање потрајало је до коначног разлаза Албаније и Југославије -резолуције Информбироа 1948 .године и потрајало је до коначног решења Српског питања марта 1991 .године
Аутор ових редака био је присутан када је преко 5900 прогнаних Врачана напустило своја огњишта и кренуло” у боље сутра у Југославију” .Не желећи да причу оптерећујемо патетиком или историјском интеролацијом а још мање да будемо субјективни жељели смо ближе да се упознамо са тим“дивљим фамозним Вракаћонима “ како су погрдно назавани у Брозовој творевини – другој Југославији .Сви Врачани пребачени су полураспаднутим аутобусима у више кампова а један добар дио завршио је у Зикс-у тадашњи КПД „Веље Брдо “-Спуж . .Дјеца ,жене ,старци православни Срби били су третирани као стока у тадашњем Титограду ,Даниловграду ,Глави Зете као и у затвору ,који је послужио као прихватилиште .Дуго смо истраживали ко је покренуо потоњу Врачку сеобу за чије интересе и ко је био кртица у Српским редовима нашег првог војводства ?Дошли смо до имена и презимена ,но као што смо напоменули овог пута ,зарад Српске слоге нећемо износити сакупљене чињенице ,што не значи да ћемо вјечито ћутати над страшним погромом нашег народа у Враки ,Скадру и Љешу .
Године 1989. четврт Борич је одвојена од села Борич. Током ратова у Југославији 1995. године пријављено је UNCHR -u да је било инцидената насиља над српском мањином у мјестима као што су Млади Борич и Велики Борич, и такође да је албанска влада покушала присилно да им одузме земљу. Српска мањина у Скадарском округу и области Велика Малесија тврди да их власти третирају непрописно.Албанска полиција ухапсила је бројне људе из села, након суђења Бећиру Лешевићу оптуженом за шпијунaжу за југословенску тајну службу. Бећир Лешевић убијен је код речице Врака а иста судбина чекала је и “врачког вука ” Жива Решетара ,великог српског домаћина из Враке који је требао да буде изведен пред суд и на пречац стријељан ,као и многе друге угледне врачане .