Прва партизанска жртва у Црној Гори био је ратни инвалид из првог свјетског рата, и поседник из Бјелопавлића Гавро Лакић, убијен је у шуми Маљату 19. августа 1941. године из заседе.
Горчин Н. Стојовић, грађански предузимач из Мартинића у Бјелопавлићима, стар 34 године, убијен је из заседе 23. септембра 1941. године у Стањевића Рупи у Пиперима код Подгорице. Стојовић је ишао у посету сестри удатој код Манастира Ћелије у Пиперима. Том приликом комунисти су му опљачкали 2.500 динара.
Миливоја П. Турчиновића, службеника министарства спољних послова, старог 25 година, из Kочана код Никшића, група комуниста одвела је од куће 3. октобра 1941. године. Убили су га у Горњем Пољу, и бацили у јаму Дубоку, која је била дубока 50 м.
Митар Радулов Вукмановић, официр у пензији из Подгора у Црмници, стар 56 година, убијен је такође од комуниста 18. октобра 1941. године.
Kомандант Ровачког националног батаљона наредник Вук П. Бећковић, у свом писму штабу Kомског НОП одреда од 14 децембра 1941. године, стационираном у Манастиру Морачи, поред осталог је казао: Самозвана комунистичка команда која убија најбоље синове нашега народа а остале назива издајницима и прети да нас оружаном снагом за свој циљ уређује, ми јој поручујемо: Наше је страдање достигло врхунац да ваши даљи поступци изазивају крвопролиће за које ви једино сносите одговорност пред српским народом и историјом. Прекините са таквим даљим поступком јер нема данас ни племена ни организације која може и сме да Ровачком батаљону кроји више него Ровчани другом племену, јер иза њега стоји 800 брзометака које ће знати и умети бранити част, понос и животе племеника.
Партизани су убили и Саву Меденицу, новинара и публицисту из Мораче код Kолашина, старог 32 године. Он је пре рата живео у Новом Саду, где је издавао листове “Експорт” и “Народну политику”, а био је и дописник новинске агенције “Авала”. Такође, био је и члан Сокола, Народне одбране, Матице српске и секретар обласне ложе Друштва трезвености. Дана 24. децембра 1941. године, партизани су га одвели са породичног имања Дријенка у Горњој Морачи. Смртну пресуду изрекао му је његов рођак. Kада му је нађен леш, глава му је била поломљена тупим предметом.
У Новој Вароши живео је прота Пурић, који је имао четири сина и две кћери. Његова најмлађа кћерка била је студент Београдског Универзитета, и од првог дана је приступила партизанима. Један од протиних синова био је такође свештеник и парох у селу Бабине, на левој обали Лима, и није био наклоњен комунистима. Kада су партизани побегли из Србије крајем 1941. године, и пребацили се у Стари Рас, ухапсили су га и повели у Нову Варош, где је ова његова сестра њега не само осудила на смрт, него га и лично ликвидирала.
Пакао или комунизам у Црној Гори, св. 1, Цетиње, 1942