СТАНЕ РИБИЧ: Удружење је регистровано месец дана после почетка бомбардовања СР Југославије. Назив удружења је мењао своје име како се мењао и назив државе тако да је своје коначно име добило 2010 године и од тада носимо назив Удружење Срба у Словачкој. Те године смо добили статус националне мањине у Словачкој и као представник српске националне мањине сам заступао интересе Срба у Одбору за националне мањине владе Републике Словачке. Одмах по добијању статуса националне мањине сам почео да радим на афирмацији језика тако да је 2015. године српски језик уписан у Повељу језика националних мањина који се користе у словачкој. Статус националне мањине је одобрила влада Словачке а упис српског језика у Еворску повељу је ишао преко ЕУ. Од 2008 године до данас смо имали преко 120 манифестација међународног карактера. Ту спадају изложбе слика, изложбе фотографија, концерти, симпозијуми сликара, 3 конференције, обележавање разних историских догађаја, подизање споменика Јовану Јовановићу Змају, Доситеју Обрадовићу, Николи Тесли, Откривање спомен табли нашим борцима који су се борили на територије Словачке, обнова војног српског гробља из 1. Светског рата, обнова гробља у Трнави итд, долазак деце на дечије олимписке игре у Словачкој, учествовање плесних парова на такмичењу, учествовање хорова на међународном такмичењу у Трнави, издавање преко 40 књига двојезичних и много других манифестација

КИКОВИЋ: Поштовани господине Рибич, Ви сте такође организатор многих манифестација , реците нам нешто о томе?

РИБИЧ: Где год постоји могућност да се пропагира српска култура ми покушавамо да то урадимо. Нажалост једини начин финансирања је из Фонда на подршку културе националних мањина Словачке републике. постоји могућност финансирања и из Србије али су то незнатна средства тј. недовољна да урадимо и остваримо неке акције које су од значаја и за Србију као државу.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Рибич, основни циљ нашег разговора за часопис ”Глас Холмије” јесте обнова српског гробља у Великом Медеру, гдје је сахрањено преко 7000 српских заробљеника током Првог Светског рата између Аустроугарске и Србије и Црне Горе? Реците нам опширније о томе?

СТАНЕ РИБИЧ: Град Велики Медер се налази на магистралном путу између Братиславе и Комарна. Данас град броји око 8000 становника и у њему живе 80% грађана мађарске народности а осталих 20 % су Словаци и други. За време 1. Светског рата у Великом Медеру се налазио концентрациони логор за Србе а посебно су били Руси Румуни и Италијани. Логор се налазио поред жељезничке станице а, с обзиром да су логораши умирали у великом броју поготово у периоду 1914. на 1915. годину формирано је гробље које је од логора удаљено око 2,5 км. Кроз логор је прошло преко 22000 логораша а преко 7000 је оставило своје животе и сахрањено на овом гробљу. Постоји матична књига умрлих али број умрлих у матичној књизи се не слаже са бројем исписаних имена на мраморним таблама. Зашто је то тако? На почетку рата нису сви били записивани у Матичну књигу умрлих. Многи су умирали у вагонима или непосредно на станици и претпоставља се да се ради о преко 1500 мученика чија имена нису забележена. Нажалост од свих гробаља /руског, Италијанског, Румунског/ сачувано је само српско гробље па ни оно није у габиритима у којима је постојало раније. Ја сам на себе преузео да се гробље сачува од заборава, да деца унуци, праунуци или рођаци сазнају где су њихови очеви, деде, прадеде…сахрањени и где одпочивају. Изградио сам бетонску ограду са металним сегментима у дужини 86 м. Остало је да се заврши још 63 м ограде. Исписано је преко 5000 имена на 56 мраморне табле које су постављене на металним носачима. Још морам да завршим ограду, да се поставе клупе за посетиоце гробља, инсталира водоводна чесма и поставе постоља за цвеће и паљење свећа. На моју иницијативу је посета војног гробља у Великом Медеру уврштена у план званичних посета Републике Србије.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Рибич, Ви сте предсједник Удружења Срба у Словачкој, реците нам који су наредни планови Удружења на чијем сте челу?

СТАНЕ РИБИЧ: НА првом месту је свакако завршетак радова а обнови гробља у Великом Медеру и Трнави. Планирамо да наставимо са издавањем књига на српском и словачком језику а у току 2025 године се надам да ће мо почети са снимањем филма ПОСЛЕДЊИ ЧУВАР а то је филм о деда ЂОРЂУ Михаиловићу последњем чувару на Зејтинлику.Такође зелимо да у Едеси /Грчка/, испод Кајмакчалана отворимо српску кућу која ће одржавати културу сећања на време када су се Срби борили на овим просторима и оставили неизбрисив траг у историји. Нажалост о томе се мало прича, премало пише и ова нова ревизионистичка историја оставља лажне податке чак и у школским уџбеницима. Ми морамо причати истину, борити се за истину ми морамо бити истина.

ГОРАН КИКОВИЋ: Поштовани господине Рибич, које су Ваше поруке за часопис ”Глас Холмије, који пише о страдању Срба у логорима Аустроугарске у Првом свјетском рату поготову из краја одакле је сједиште нашег часописа а то су Васојевићи и Лимска долина?

СТАНЕ РИБИЧ: У првом реду желим да поздравим сву браћу Србе и Црногорце да се захвалим на признању Удружења Васојевића из Крагујевца и господину Кастратовићу а такође и господину Зиројевићу. Желим да вас позовем да дођете и посетите овај тужни споменик наше историје, да своје осећаје и сазнања пренесете својој деци и унуцима…….наши преци то заслужују.