Светом Димитрију и Срби подигоше преко 120 храмова и крсна је ово слава која се слави широм Херцеговине. То је добро знао и ‘рватски генерал Јанко Бобетко који је на Митровдан 1992. године сковао план да црни јуришници прегазе земљу Светог Саве.
Његов план био је страшно оптимистичан, прво заузети Љубиње где се налазио логистички центар ВРС а затим и Невесиње. Онда ударити на Гацко и Билећу те на крају заузети и само Требиње спајајући се са Дубровником. Други део плана водио је ка Фочи преко које се требало избити на границу са Црном Гором. Ту би се испунила историјска жеља Срба католичке вероисповести и њихове НДХ-а идеологије са границом на реци Дрини.
Бобетко је као двадесетогодишњак током Другог светског рата са злочинцима већ харао Херцеговином и савршено је познавао топографију ових крајева. У прилог му је ишло и то што је Требињска бригада одбачена од границе са Хрватском након што је ЈНА напустила ове просторе. Како га је подржавао званични Загреб, Бобетко остварење ових својих замисли води кроз 3 операције, „Липањке зоре, Бура и Бурин.”
Липањке зоре су јуна 1992. године од Метковића па даље узводно у потпуности протерале Србе из долине Неретве. Операција „Бура” званично је почела 8. новембра ’92. године.
Ту су највеће ударе трпили борци 15. xерцеговачкe моторизоване бригаде на линији Столац-Љубиње. У том периоду једина оперативна јединица која је донекле била попуњена била је Требињска бригада. Остале јединице источне Херцеговине биле су тек у свом формирању.
Мало је случајева у историји, да је територија са 67.000 становника, колико је тада имала источна Херцеговина, успела да формира Херцеговачки корпус који је бројао 21.000 војника. Голобради младићи су из школских клупа устајали, те добровољно одлазили у Билећу на обуку и правац на фронт.
Бобетко је испред себе имао јединице ХВО-а, тзв. армију БиХ, муџахедине, добровољце, разне паравојне формације укључујући и француску Легију странаца и један кошаркашки НБА тим из САД-а. Њих ближе 35.000, а сви са једним циљем, сравинити са земљом целу источну Херцеговину. Зато је операција „Бура” планирана до танчина а првобитно се требао заузети превој Жегуља. Није то ишло по плану па је још првог дана 19 ХОС-оваца остало лежати на херцеговачком камену. Након неуспеха у заузимању важне коте 396 на Велишу, непријатељ се са још већим жаром устремио на Невесиње.
У то време Невесиње је имало више избеглица него својих становника, чак 20.000 избеглица из долине Неретве налазило се на територији источне Херцеговине а Невесињска бригада под командом пуковника Новице Гушића тада је бројала 2.800 бораца развучених на 100 км фронта.
Митровданска офанзива које се сећамо данас или правилније речено, „Битка за одбрану Херцеговине”, не може се свести само на Невесиње. Био је то фронт од Поповог поља до Борака. Бобетку је, ипак, животна жеља била да трофејно уђе у Невесиње, то би био његов највећи трофеј. Јер је НДХ-азија баш на Невесињу поломила зубе ’41. године када је овде за главу скраћен Мијо Бабић, заменик Анте Павелића и заповедник свих концетрационих логора у НДХ-а.
На Митровдан 1992. године у 6:00 часова ујутру, задувала је „Бура” на Невесиње која је била само припрема за „Олују.” Знајући да већина бораца слави Митровдан, играло се на карту изненађења. Али ово је у другу руку било и добро јер су већи губици на нашој страни изостали због слабије попуњених линија. Први и најјачи напад у селу Врањевићи дочекали су припадници Невесињске бригаде и билећки добровољци војводе Рада Радовића који су најзаслужнији што операција „Бурин” никад неће бити покренута. Убрзо су на првим линијама почели да се појављују и борци који су иза себе остављали упаљене свеће и славске трпезе.
Опстати или нестати, Невесиње је наредних 6 дана дисало једним плућима, у бој се ишло уз песму знајући да Невесиње нема резервне положаје а на њега је пало преко 20.000 граната. Сви су били једно, од бораца на првој линији, деце која су точила флаше са водом, жена које су пуниле вреће са песком, до бака и ђедова који су пресретали војнике на улици и тражили да им дају пушке. По 3 генерације из једне породице знале су се смењивати на линији, лакше рањени су бежали из болница на фронт. Они теже рањени које су чланови породице посетили у болници, нису их прво питали за децу код куће већ:
„Држи ли се линија.”
На крају није изгубљен ни милиметар територије а заставе са шаховницом и полумесецом и звездом никад се нису завијориле изнад Невесиња. Чак напротив, међу њих се увукла толика нервоза да су одмах почели међусобне сукобе који су трајали све до краја рата.
Непријатељски признати губици су 580 погинулих и 1.300 рањених, што значи да је званичан број доста већи. Наши свеже ископани гробови не лажу, 42 погинула борца и око 400 лакше и теже рањених искрварило је за одбрану Невесиња и Херцеговине.
ВРС идентификовала је многе лешеве црних јуришника а међу њима су били:
„Благајске Црне мамбе које свој језик последњи пут исплазише баш у Невесињу. Припадници постројби за посебне намене Лудвиг Павловић, пуковнија Анте Бруно Бушић, Широкобријешка кажњеничка бојна, Мостарска бојна као и многи други плаћеници.” ВРС је имала проблем са идентификацијом 28 тела те се чекала Међународна заједница. Тела су била поредана поред пута, а све су то били људи тамне пути, ниједан испод 2 метра висине, овог пута дужине. Сви су били у црним униформама са модерним наоружањем и најсавременијом опремом.
„Плави шлемови” посетили су Невесиње а дочекао их је командант 4. батаљона Невесињске бригаде, Ранко Продановић. Он сведочи да је један страни официр који је требао преузети та тела, већ поприлично бледог лица само кратко рекао себи у браду:
„Какав ли је ово НБА тим.” Овде се први пут чуло за термин „сафари на српске главе.”
Као што неко плати да убије лава у Африци, и пси рата из целог света жељни крви и барута, из хобија су планирали долазити да у овом рату лове Србе. Битка за одбрану Херцеговине, заслужна је што до краја рата, оваквих „ловаца” више није било.
Иако је ВРС захтевала да им се достави списак имена након идентификације, никад се није сазнало из којих све крајева света су добровољци долазили и нападали на Херцеговину. Након ове епске битке, генерал РМ хеликопетром долази у Невесиње и одаје признање целој Херцеговини на одбрани и великом подвигу. Била је ово, испоставиће се касније, највећа битка током целог рата у БиХ, а било их је много.
Невесиње да те није, мењали би историје…
